Dva lica piraterije

Pojava interneta otvorila je nov virtuelni prostor i virtuelni svet. Zahvaljujući razvoju elektronske tehnologije, taj sajber-prostor “ne nalazi se nigde, nema prostorno-vremensku odrednicu realnog sveta”, dostupan je skoro svim ljudima na planeti. Internet je, s jedne strane, doneo veliku dobrobit čovečanstvu, a s druge pojedincima naneo štetu jer njegov razvoj nije pratila odgovarajuća zakonska regulativa.

U razvijenim zapadnim zemljama sa većim standardom, zakonska regulativa sajber-prostora bolja je nego u siromašnim zemljama, gde su zakoni znatno lošiji i često se ne sprovode.

U pojedinim zemljama postoje sajtovi i društvene mreže koji su pravi piratski rajevi, na njima ćete pronaći najnovije filmove, muziku, knjige, naučne radove…

Kad sa onlajn platformi, sajtova ili društvenih mreža skidamo omiljene filmove, muziku, PDF-ove knjiga i druge sadržaje koje je neko ilegalno postavio na internet, bez znanja i saglasnosti autora ili nosioca autorskih prava, i sačuvamo ih na svom računaru ili pametnom telefonu, mi se veselimo, a posebno smo zadovoljni što ne moramo platiti proizvod koji već ima definisanu tržišnu vrednost.

Često sam slušala hvalisanje i nadmetanje poznanika i prijatelja u tome ko ima veći broj snimljenih PDF-ova knjiga u svom računaru, i na koji su način uspeli doći do važnih knjiga što su tek objavljene. Jedan moj saradnik, prevodilac s francuskog jezika, prednjačio je u svom sakupljačkom poduhvatu. Pohvalio se da u računaru ima više od 2.000 PDF-ova knjiga koje je besplatno preuzeo sa interneta. Govorio je bez imalo griže savesti, ne razmišljajući da li je oštetio nosioca autorskih prava.

Ako bi slučajno neki izdavač piratski štampao prevod knjige prevodioca-podvižnika, tog izdavača bi on sam prvo nazvao lopovom, a onda ga tužio sudu.

Pored krađe elektronskih sadržaja, u Srbiji se javlja i krađa analognih sadržaja. Mnoge kopirnice nanose direktnu štetu autorima i izdavačima, što se pre svega odnosi na naučnu literaturu. Ilegalno se kopiraju knjige i udžbenici iako Zakon o autorskim i srodnim pravima to zabranjuje.

Nepoštovanje zakona ide tako daleko da često može videti kako se bibliotekari solidarišu sa studentima, dozvoljavajući im da iznesu knjige iz seminarske biblioteke, uz rečenicu “Kopirajte i odmah vratite”. Znam iz pouzdanih izvora (jer sam bila oštećena) da se neke naše izdavačke kuće, i pored vidljivosti svake informacije na internetu, ne usprežu da piratski objavljuju knjige stranih autora.

Istorija izdavaštva zabeležila je i svetle primere poštovanja autorskih prava u Srbiji u vremenu kad uopšte nije postojala zakonska regulative u ovoj oblasti. Kneževina Srbija se još nije bila oslobodila od Turaka kada je 1874. student medicine u Beču Milan Radovanović odlučio da na srpski jezik prevede čuveno delo Čarlsa Darvina Origin of Species (Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život, 1878).

Radovanović je pre skoro 150 godina znao za red, naučio je u Beču da su autorska prava neprikosnovena, pa je najpre velikog naučnika pismom obavestio o svojoj nameri i zatražio mu dozvolu za prevođenje knjige.

Darvin u pismu datiranom 26. septembra 1874. odgovara: “Osećam se mnogo zadovoljen i počastvovan vašom željom da predate javnosti prevod mog dela Origin of Species u Srbiji, i ja vas potpuno ovlašćujem da to učinite. Kad se prevod preda javnosti, bilo bi mi milo da imam jedan egzemplar ako biste bili tako dobri da mi ga pošaljete”.

Danas, u vremenu visokorazvijenih informacionih tehnologija, naši moralni aršini su dvojaki. Jedan stav imamo kad smo konzumenti sadržaja sa interneta, a drugi kad posredstvom interneta neko ugrožava naša prava. Tako u našoj glavi piraterija ima dva lica. Kad bi nas neko upozorio da je svako preuzimanje sadržaja sa interneta koje podleže kopirajtu krađa, srčano bismo se branili i pravdali činjenicom da nismo krivi jer je lopov samo onaj ko je postavio materijal na svoj sajt ili društvenu mrežu.

Ako stvari posmatramo iz druge perspektive, biće nam sve mnogo jasnije uz sledeći primer. Pretpostavimo da su gusari opljačkali brod i nama ponudili deo plena. Da li bismo bez razmišljanja s gusarima podelili plen? Mnogi od nas imali bi grižu savesti i ne bi želeli učestvovati u tom nečasnom i razbojničkom činu.

Tu sliku možemo analogno preneti i na polje interneta. Preuzimanje piratskih izdanja PDF-ova knjiga, muzike, filmova sa interneta takođe je krađa i nečasno delanje jer se nanosi šteta autoru, izdavaču, producentu, to jest nekome ko je uložio svoj talenat, znanje i novac u taj proizvod. Potpuno drugačiji stav imali bismo da smo autori i da naše delo neko neovlašćeno stavi na internet.

Velike tehnološke kompanije iz Silicijumske doline i dalje ne snose nikakvu odgovornost za podatke koje postavljaju na globalnu mrežu jer i danas rade po zakonima iz 1990-ih godina, tako da nemaju nikakvu odgovornost kada, bez dozvole na kopirajt, objave neki materijal.

Od sadržaja na internetu, posebno Gugl i Fejsbuk stiču ogromne prihode. Ohrabrujuća vest je ta što je u martu ove godine Evropski parlament usvojio zakon po kome će velike internet platforme morati da odgovaraju za sadržaje bez obzira na to ko ih objavljuje, to jest bez obzira na to ko ih postavlja na njihovoj platformi.

Imaće obavezu da plaćaju jedan deo svojih prihoda kreativnom sektoru ili će, u suprotnom, morati da uklone sadržaje koji su zaštićeni autorskim pravima. I dalje su mnogi građani besni i nezadovoljni, smatraju da će EU novim zakonom o autorskim pravima ograničiti slobodan pristup internetu, to jest slobodan pristup informisanju i sticanju znanja. Ipak, usvajanjem zakona Evropski parlament je pokazao da Evropa štiti svoje građane, pre svega kreativni sektor.

Svakoj zemlji članici EU ostavljeno je da u nacionalnom parlamentu usvoji zakon, a rok za njegovu primenu je dve godine od dana usvajanja u Evropskom parlamentu.

Da li će Srbija uskladiti svoj zakon o autorskim i srodnim pravima s novim evropskim zakonom, ostaje da se vidi. U Zakonu o autorskim i srodnim pravima, koji je trenutno na snazi, samo se šest puta upotrebljava reč internet, i to u kontekstu obaveze oglašavanja određenih podataka od javnog značaja. Ako u zakonu nema preciznih odredaba u vezi s krađom autorskih prava preko interneta, od nadležnih državnih institucija ne možemo očekivati zaštitu.

Pre dve godine podnela sam krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu, Odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, protiv NN lica koje je neovlašćeno stavilo na internet više PDF-ova knjiga objavljenih u Akademskoj knjizi. U prijavi su bili navedeni sajtovi na kojima se nalaze PDF-ovi knjiga. Ubrzo, posle tri sedmice, stigao je odgovor od Tužilaštva u kome se zahteva da u roku od 15 dana dostavimo materijalne dokaze koliko smo oštećeni. Da budem preciznija, Tužilaštvo je tražilo da priložimo dokaze koliko je puta PDF neke knjige preuzet sa interneta.

To je naravno bila nemoguća misija. Do tih podataka moglo je doći samo Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala u MUP ili neki haker.

Elem, kreativni sektor u Srbiji i dalje će trpeti velike finansijske gubitke zbog piratskih izdanja i osećati se nezaštićenim – sve dok država ne promeni zakon i nadležnosti institucija zaduženih za sprovođenje pravnih normi na ovom osetljivom polju.

Autorka je glavna urednica i direktorka Akademske knjige