Etnocentrizam i sociologije ne idu zajedno

– Za nedovoljno upućene iznenađujuće je što se govori o sto godina sociologije u Srbiji, jer ako se to stavi u evropski kontekst i zna da je polovinom XIX veka Ogist Kont (1788-1857) prvi upotrebio naziv ‘sociologija’, onda je jasno da nismo dugo bili u zapećku. Pedesetak godina kašnjenja i nije tako mnogo, jer je u modernizacijskim procesima Srbija uvek prilično kasnila. Da je organizator skupa malo drugačije razmišljao, mogao je da obeleži i više od sto godina postojanja sociologije u Srbiji. Smatram da bi bilo tačnije da se oslonio na pionirski doprinos sociologiji Valtazara Bogišića (1834-1908), koji je delovao kao međunarodno priznati pravnik i sociolog i bio predsednik Međunarodnog sociološkog instituta sa sedištem u Ženevi, a kasnije u Parizu. Međutim, organizator je pošao od teksta kontroverznog sociologa Mirka Kosića koji se pojavio pre sto godina i nosi naslov „Sociologija“.

S obzirom da su se vremena promenila i da se došlo do nekih novih saznanja, treba preispitivati dosadašnje nalaze i ocene i, pritom, voditi računa o društvenoistorijskom kontekstu u kojem su delovali sociolozi (preteče i oni drugi do današnjeg dana) da se ne bi, pored ostalog, zapadalo u nacionalni romantizam pa i etnokulturni nacionalizam.

Na šta konkretno mislite kada pominjete etnokulturni nacionalizam?

– Imam na umu nedavnu, smatram indikativnu, promenu naziva udruženja sociologa od Sociološko društvo Srbije u Srpsko sociološko društvo, kao i uvodno saopštenje na septembarskom skupu sa naslovom „Jedan vek srpske sociologije“. Mislim da nije reč samo o promeni naziva pod uticajem raspada SFRJ, već o namernom zatvaranju u nacionalne okvire.

U današnjoj Srbiji postoje dva sociološka časopisa: „Sociološki pregled“, kao organ Srpskog sociološkog društva i „Sociologija“, kao organ Sociološkog udruženja Srbije i Crne Gore i Instituta za sociološka istraživanja FF u Beogradu. U pitanju je različita idejna ili vrednosna orijentacija predsedništava udruženja i redakcija časopisa. Konkretnije, u slučaju SSD reč je etnokulturnom nacionalizmu, odnosno etnocentrizmu u smislu razumevanja ideja ili prakse drugih kultura kroz prizmu sopstvene kulture. Etnocentrizam sprečava da se uoče vrednosti drugih kultura. Etnocentrični sociolog je onaj koji ili nije u stanju ili nije voljan da posmatra druge na osnovu njihovih specifičnih vrednosti. Stoga je sociolozima preporučljivo da primenjuju kulturni relativizam, tj. da napuste svoja ukorenjena kulturna verovanja i proučavanje neke situacije prema standardima druge kulture.

Za razvoj sociologije ovde bili su podjednako važni i neki sociolozi stasali u drugim sredinama. U odbrani autonomije Katedre za sociologiju i njenih nastavnika nakon ‘68. aktivno su učestvovali zagrebački, ljubljanski, splitski sociolozi i filozofi. Teško se može govoriti o sociologiji u Srbiji van jugoslovenskog prostora.

– Ono što bi se programu skupa „Sto godina sociologije u Srbiji“ moglo zameriti je upravo to izdvajanje domaće sociologije iz jugoslovenskog konteksta. Od 1959. godine sve do raspada Jugoslavije postojala je saradnja jugoslovenskih sociologa. Delovalo je Jugoslovensko udruženje za sociologiju. Časopis „Sociologija“, koji izlazi i danas u Beogradu, bio je organ tog udruženja. Bilo je ne samo intenzivne saradnje u okviru makroprojekata, već i odličnih profesionalnih skupova sociologa, uključujući takođe nadnacionalno delovanje grupe „Praksis“, Korčulanske škole, savetovanja u Cavtatu i tome slično. Ako neko hoće da pravi sociologiju na svom nacionalnom ćepenku u svojoj čaršiji, onda mora da razmisli o ishodima te „genijalne“ ideje. Na sreću svih nas, u poslednje vreme dolazi do normalizacije odnosa između država nastalih na tlu bivše Jugoslavije, pa i do normalizacije odnosa između socioloških udruženja, instituta i časopisa.

Da bi se razvijala, sociologiji kao nauci je potrebna kritična masa naučnika. Tu masu je imala na prostoru bivše Jugoslavije.

– Upravo tako. Kritička masa kreativnih sociologa se može postići samo još intenzivnijom regionalnom saradnjom nego što trenutno postoji.

Koje dileme stoje pred današnjim sociologom?

– Osnovna dilema jeste: da li je sociologija prvenstveno akademska nauka kritičko-emancipatorskog usmerenja ili je istraživačka i praktično-organizatorska primenjena nauka. Smatram da i jedno i drugo shvatanje sociologije treba da opstane i da bude u svojevrsnoj komplementarnosti i ravnoteži. Ako bi sociologija bila svedena samo na praktično-utilitarnu ravan i pravila ekspertize za tržište rada, strepim da bi rizikovala da izgubi svoju autonomiju i da bi bila zloupotrebljena od strane političara i privrednika, koji se zbog moći kojom raspolažu nameću i kao eksperti i kao arbitri.

Sledeća dilema jeste da li je sociologija „reformska“ ili „revolucionarna“ nauka. Da bi se valjano odgovorilo na to pitanje neophodno je sociološke ideje posmatrati kontekstualno. Najkraće i uprošćeno, to bi značilo sučeliti ideje i društvenoistorijske promene nekoliko sistema: međuratnog protokapitalizma u monarhiji, a zatim posleratnog staljinizma, samoupravnog socijalizma, pa onda postsocijalističkog političkog, tačnije, divljeg kapitalizma u republici. Posle Drugog svetskog rata sociolozi su proučavali i kritikovali staljinizam i odbacili teoriju odraza na Savetovanju na Bledu 1962, zatim su 1968. analizirali i kritikovali socijalizam i samog Josipa Broza (zbog čega je osmoro praksisovaca sa Filozofskog fakulteta izgubilo posao), a danas proučavaju i kritikuju divlji kapitalizam, a neki od njih traže izlaz iz ozbiljne društvene krize u trećem putu i obnovljenoj socijaldemokratiji. Od devedesetih godina naovamo sve nekako ide „korak napred, dva koraka nazad“: ekonomska kriza je velika, društvo je kriminalizovano, društvene nejednakosti su u porastu, nezaposlenost je prevelika. Modernizacija je zakasnela i nedovršena. Dirkemovski rečeno, vlada anomija u smislu osećanja besciljnosti i očaja koje je izazvano procesima promena u modernom svetu, što ima za posledicu uspostavljanje društvenih normi koje gube kontrolu nad ponašanjem pojedinca.

Za koje „varijante“ sociologije se vi opredeljujete?

– Imajući na umu sadašnje stanje stvari, izgleda da je sociologija osuđena da bude reformska, a ne revolucionarna disciplina, što joj onemogućava stvaranje revolucionarnog teorijskog okvira za radikalni društveni preobražaj koji bi, uz to, bio iluzoran u maloj poluperiferijskoj i zavisnoj zemlji kakva je Srbija.

Što se tiče prve dileme, smatram da sociologija treba da se nametne kao autonomna naučna disciplina. Takav njen status je prvi i najvažniji. U drugom planu je sociologija kao primenjena disciplina. Smeštanje u polje nauke ne isključuje društvenu intervenciju, pod uslovom da sociolog odvoji svoju ulogu naučnika od uloge savetnika, animatora, intelektualca, borca. Sociolog može valjano ispuniti ostale zadatke pod uslovom da potvrdi primarno naučni karakter.

Jastrepsko i emancipatorsko lice Amerike

Verujete li da ima nade za nastanak nekog boljeg sveta?

– Evo opet nade. Dogodio se pokret i protest „Okupiraj Volstrit“. Mutatis mutandis, njihov slogan – Nas je 99 odsto, njih tek 1 odsto, ne dajmo da jedan posto njih eksploatiše nas 99 odsto – primenljiv je i na našu situaciju. Taj pokret, koji je trenutno u fazi mirovanja, probudio je nadu da su promene nabolje moguće. To je jedan od paradoksa Amerike koja ima jastrepsko lice, ali ima i ono drugo – emancipatorsko lice. Savremeni socijalni pokreti da bi bili emancipatorski treba, pored ostalog, da budu inventivni, masovni i nenasilni. Za dobre promene neophodno je i dugo vremena i strpljenja.