Kad bi se u vreme Uruka na svom vrhuncu, tamo negde oko 3000. pne, neko poput književnog junaka Enkidua bližio prvi put tom gradu, sva čula bi mu bila zaposednuta.
S populacijom između 50.000 i 80.000 ljudi, na prostoru od nepunih osam kvadratnih kilometara, Uruk je bio najgušće naseljeno mesto na planeti.
Poput mravinjaka, grad se nalazio na vrhu humke stvorene delatnošću mnogih generacija i slojevima otpada i odbačenih građevinskih materijala, oblikovanih ljudskom rukom u akropolj koji je dominirao ravnicom i video se kilometrima naokolo.
Prisustva tog grada došljak bi postao svestan mnogo pre nego što stigne u njega. Uruk je obrađivao okolnu oblast, upregavši zemlju da služi njegovim potrebama.
Stotine hiljada hektara njiva i livada, veštački navodnjavanih iz kanalâ, hranile su metropolu pšenicom, ovcama i urmama, a davale su i ječam, koji je obezbeđivao pivo za mase.
Najčudesniji od svega bili su hramovi-kule posvećeni boginji ljubavi i rata Inani i bogu neba Anuu, izgrađeni na divovskim platformama visoko iznad grada.
Poput zvonika i kupola Firence ili šume oblakodera u Šangaju dvadeset prvog veka, oni su bili nepogrešivo vizualno obeležje grada.
Zidan od krečnjaka i obložen gipsom, Anuov veliki Beli hram odbijao je svetlost sunca impresivno kao kakav moderni oblakoder.
Kao svetionik u ravnici, zračio je porukom civilizacije i moći.
Za drevne žitelje Mesopotamije taj grad je predstavljao pobedu čovečanstva nad prirodom; dominantni veštački pejzaž to je upečatljivo jasno stavljao do znanja.
Gradske zidine, načičkane kapijama i isturenim kulama, imale su u obimu devet kilometara, a bile su visoke sedam metara.
Ko bi ušao na jednu od tih kapija, odmah bi uvideo kako su stanovnici ovog grada odneli sopstvenu pobedu nad prirodom.
Gradsko imanje okruživali su uredni vrtovi s voćem, začinskim biljem i povrćem.
Razgranata mreža kanala dovodila je vodu sa Eufrata do srca grada.
Podzemni sistem glinenih cevi odvodio je telesni otpad hiljada ljudi izvan zidina.
Vrtovi i urme prepuštali su posle nekog vremena mesto jezgru grada.
Lavirinti uskih, vijugavih ulica i uličica, nakrcanih malim kućama bez prozora, možda jesu izgledali užasno zakrčeni i nudili su vrlo malo slobodnih prostora, ali takav plan je imao namenu da stvori urbanu mikroklimu u kojoj će hladovina i vazdušne struje nastale zaslugom uzanih ulica i zbijenih kuća ublažavati žestinu mesopotamskog sunca.
Bučan, zakrčen, uposlen, Uruk i njegovi gradovi-braća u Mesopotamiji bili su jedinstveni pod nebom.
U jednom književnom delu otprilike iz istog vremena kad je zapisan i Ep o Gilgamešu, autor zamišlja kako se boginja Inana stara da skladišta budu snabdevena; da se u gradu osnivaju prebivališta; da ljudi jedu odličnu hranu; da njegovi žitelji piju odlična pića; da oni što se okupaju za praznik uživaju u unutrašnjim dvorištima; da ljudi u silnom broju ispune mesta gde se slavi; da poznanici jedu zajedno; da tuđini kruže zajedno tuda kao neobične ptice na nebu (…) da se majmuni, moćni slonovi, vodeni bivoli, životinje izdaleka, jednako kao čistokrvni psi, lavovi, planinski kozorozi, alum-ovce dugog runa, tiskaju na javnim trgovima.
Pisac dalje slika portret grada sa ogromnim žitnicama i silosom punim zlata, srebra, bakra, kalaja i lapis-lazulija.
Po ovom izuzetno idealizovanom opisu, sve što je na svetu lepo stiče se u taj grad radi uživanja ljudi. Za to vreme, „u gradu su ječali tigi-bubnjevi; izvan njega, svirale i zamzami. Njegova luka, gde su privezani brodovi, bila je puna radosti“.
Uruk naprosto znači grad.
On je bio prvi grad na svetu i više od 1.000 godina njegov najmoćniji urbani centar.
Kad se ljudi okupe u velike zajednice, sve se menja neverovatnom brzinom; građani Uruka bili su pioniri tehnologija koje će menjati svet i iskusili su radikalno nove modele života, odevanja, jela i razmišljanja. Izum grada na obalama Eufrata i Tigra pustio je na slobodu jednu novu, nezaustavljivu silu u istoriji.
Kovačnica bogova
Grad nikad nije puki zbir zdanja: njega iz drugih naselja ne izdvaja toliko njegov fizički obim koliko ljudske aktivnosti koje on izleže.
U gradu se ljudi mogu baviti profesijama kakve su nezamislive na selu ili farmi.
Uruk je bio poznat kao kovačnica bogova, mesto slavno po svojim visoko stručnim zlatarima, zatalijama koje su obrađivale bakar, metalurzima i draguljarima.
Znatan procenat stanovništva činile su izučene zanatlije koje su radile s raznolikim materijalima, uključujući kamen, metale i drago i poludrago kamenje.
Luksuzni sirovi materijali potrebni velikom gradu nisu bili dostupni u neposrednoj blizini.
Međutim, klimatska promena nije obezbedila samo obilatu letinu.
Kanali potočića što su nekad vijugali kroz slatinu bili su sad preobraženi u mrežu urbanih kanala i povezivali su grad s moćnim provodnikom trgovine – Eufratom.
Ostrva koja sad znamo kao Bahrein obezbeđivala su sedef i retke školjke.
Zlato, srebro, olovo i bakar dolazili su iz istočne Anadolije, Irana i Arabije.
Uručke zanatlije žudele su za opsidijanom, kvarcom, serpentinima, steatitom, ametistom, jaspisom, alabastrom, mermerom i drugim atraktivnim materijalima.
Sa planina Avganistana i severnog Pakistana, udaljenih gotovo 2.500 kilometara, stizao je izuzetno traženi tamnoplavi lapislazuli; karneol i ahat putovali su sa još veće daljine, iz Indije.
Kuće bogova zahtevale su takve skupocene materijale da bi bile ukrašene njima.
Ali i obični smrtnici mogli su uživati u raskošno ukrašenom nakitu, oružju, kupama za piće i posuđu.
Takođe su se mogli sladiti vinom i uljem, koji su stizali lađama.
Drevni Uruk bio je izdeljen na distrikte koji su nastajali po potrebi, a gde je za svaki bila svojstvena neka posebna struka.
Pojedinci i porodice radili su u svojim domovima sa unutrašnjim dvorištem ili u radionicama.
Zgusnutost stambenih zdanja i raspored grada, sa svežim, hladovitim ulicama, podsticali su društvenost i mešanje – a sa njima i razmenu ideja, eksperimentisanje, saradnju i intenzivno nadmetanje.
Za taj žestoki dinamizam i brzi rast, Uruk je mogao da zahvali svojoj ulozi generatora trgovine i zanata.
Ep o Gilgamešu nameće nam određena pitanja o tom gradu, koji deluje iznenađuje moderno.
Kako su i zašto ljudi uopšte odlučili da prihvate Enkiduovu pogodbu i nasele se u gradovima?
I koliko ih je stajala ta razmena primitivne slobode za komfor grada?
Grad kao izum srazmerno je nov, a naše iskustvo s njim predstavlja sićušan vremenski deo našeg postojanja na zemlji.
Zašto bi neko menjao nesputan život za statičnost u zagušenom, izgrađenom okruženju?
Kako se jedna vrsta koja je bezbrojnim milenijumima evoluirala u skladu sa određenim okruženjem prilagodila drugom, gotovo potpuno različitom? I kolika je psihološka cena?
Gradovi ubice
Gradovi su bili smrtonosne ubice.
Grad poput Uruka, gde su se tone ljudskog i životinjskog telesnog otpada bacale u otvorenu stajaću vodu, mogao je izgledati kao da je namenski izgrađen baš u korist mikroba.
U industrijskom Mančesteru i Čikagu devetnaestog veka 60 odsto dece umiralo je pre petog rođendana, a očekivani životni vek iznosio je dvadeset šest godina, u poređenju sa 32 odsto umrle dece do pete godine i veka od četrdeset godina na selu.
Većim delom istorije gradovi su bili mesta iz kojih se beži.
U dvadesetom veku, u Sjedinjenim Državama i Evropi bežalo se glavom bez obzira iz kriminalnog, prenaseljenog grada u obećanu zemlju zelenih predgrađa.
Devedesetih godina, nakon višedecenijske urbane krize, 60 odsto stanovnika Njujorka i 70 odsto stanovnika Londona izjavljuju da bi radije živeli negde drugde.
Novija istraživanja zasnovana na MRI skenovima, a sprovođena s ciljem da se shvate nervni procesi povezani sa urbanim životom, pokazuju da se kod ljudi odraslih u stresnim društvenim situacijama frenetičnog gradskog okruženja smanjuje siva masa u desnom dorzolateralnom prefrontalnom korteksu i u perigenualnom cingularnom korteksu.
To su ključne regije mozga koje regulišu našu sposobnost obrade emocija i stresa.
Grad nam prespaja veze u mozgu: stanovnici urbanih sredina stoga su mnogo podložniji anksioznosti i poremećajima raspoloženja nego ljudi koji žive van gradova.
Kriminal, bolest, smrt, depresija, fizičko propadanje, siromaštvo i prenaseljenost često su pretvarali grad u mesto gde čovek pati i preživljava kako zna i ume.
Sve do unapređenja medicine i sanitacije u dvadesetom veku, gradovima je bio potreban neprekidan dotok došljaka kako bi se održala populacija i nadoknadili oni koje su odnele bolesti (pretežno novorođenčad, dojenčad i deca).
Slično mnogima drugima, Enkidu otkriva visoku cenu koja se mora platiti za stupanje u grad.
Njegova smrt slomiće srce njegovom voljenom drugu Gilgamešu.
Potreseni junak sada grad vidi ne kao oličenje vrhunca ljudskog dostignuća, već kao oličenje smrti.
On se odriče Uruka i traži utehu u prirodi, tumara po divljini odeven u krzna divljih životinja oponašajući svog mrtvog prijatelja.
Gilgameš veruje da može prevariti smrt ako potraži jedinstvo s prirodom.
Pohod za večnim životom dovodi ga na rub sveta, gde traži Utnapištima.
U davnoj magli vremena, boga Enlila razljutila je buka i graja ljudi u njihovim gradovima; u želji za mirom i tišinom, poslao je veliki potop da ih zatre.
Njegov plan je osujetio bog Enki (Ea), naredivši Utnapištimu da napravi ogromnu lađu i u nju smesti svoju porodicu, zajedno sa semenjem i životinjama u parovima.
Pošto se poplava povukla, preživelima je dopušteno da opet nasele planetu jer su bogovi otkrili da su gladovali bez ljudi koji bi ih služili.
U znak zahvalnosti što su sačuvali život na Zemlji, Utnapištimu i njegovoj ženi podarena je besmrtnost; Gilgameš hoće da sazna njihovu tajnu.
Posle mnogih pustolovina, Gilgameš stiže u Utnapištimovo obitavalište.
Tu junak najzad spoznaje bolni nauk da je smrt neizbežno stanje života.
Ep počinje hvalospevom Uruku.
Pred kraj epa, Gilgameš je obišao pun krug.
Nakon svih teških prepreka svoga pohoda i odbacivanja civilizacije, vraća se u svoj grad i napokon doseže istinsko poimanje.
Pojedincu možda jeste sudbina da umre, ali kolektivne sile čovečanstva žive i dalje kroz zdanja koja pojedinci podižu i kroz znanja utisnuta u tablice od gline.
Gilgameš gradi ogromne zidine za Uruk i služi se pisanom rečju (koja je takođe izum Uruka) da potomstvu ispripoveda svoju priču.
I ti zidovi i taj ep jesu večni spomenici; oni mu jamče besmrtnost za kojom je tako očajnički tragao u divljini.
Iako je putovao do rubova zemlje, njega vuče natrag magnetna snaga Uruka: grad je postao sila koja kontroliše ljudske sudbine.
Na samom svršetku epa, Gilgameš ponosito poziva čamdžiju koji ga vraća kući sa kraja sveta da „prošeta zidinama Uruka (…) koji bi čovek ikada mogao biti ravan njima? Popni se, hajde; prošetaj – pogledaj temelje. Zar nisu veličanstveni? Zar nisu nacrte za sve to izradila lično Sedmorica mudraca?“
Gilgameš se vraća sa ruba sveta da podseti građane Uruka na to da je njihov grad dar od bogova i nešto najbolje što je stvoreno na svetu: njegov pohod u svom konačnom ishodu poslužio je obnovi vere u urbani život.
Povezivanje smrtnika s bogovima
Sumerska božanstva nisu obitavala u izvorima, na proplancima i u oblacima, već u srcu stvarnih, fizičkih gradova poput Uruka.
Sumerani su bili narod odabran da živi s bogovima u svojim hipernaprednim gradovima dok je preostali ljudski rod tavorio kao nomad odeven u krzna ili zemljoradnik koji održava goli život.
Uprkos svim naporima života u gradu, stanovnici urbane sredine uživali su darove bogova – pisanu reč, na primer, kao i mnoštvo drugih povlastica, poput piva, namirnica izdaleka, tehnologija, luksuzne robe i raskošnih umetničkih dela.
Za Sumere su grad i čovečanstvo bili stvoreni istovremeno, u trenutku kad se rodio svet.
Nije bilo Edenskog vrta; grad je bio raj, a ne kazna, bastion koji se opire nepredvidljivosti prirode i divljaštvu drugih ljudskih bića.
Ta vera u božansko poreklo gradova podarila je njihovoj urbanoj civilizaciji istinski osobitu trajnost.
Na svim lokacijama gde je prvi put ponikla urbanizacija, gradovi su bili planirani kao sredstvo da se ljudska aktivnost ustroji po nevidljivom poretku i energijama vaseljene.
Prvi kineski gradovi, uređeni u vidu kvadrata podeljenog na devet manjih, sa planom ulica usmerenih prema tačkama kompasa, ogledali su u sebi geometriju nebesa.
I isto kao na nebesima, u gradovima je božanska energija (ći) zračila iz središta ka obodu.
Taj obrazac je u Kini istrajao od drugog ili prvog milenijuma stare ere pa sve do 1949. naše ere, kad je proglašena Narodna republika.
U gradovima Maja planovi ulica pratili su ravnodnevicu, te uprezali kao ispomoć svete sile kosmosa ponavljanjem obrazaca zvezda.
To nisu bila samo svetilišta: kao i kod mesopotamskih metropola, bila su to mesta gde se smrtnici direktno povezuju s bogovima.
Poriv da se konstruiše uređen simulakrum neba – organizovana struktura koja kroti praiskonske sile haosa – delimično je razlog što su ljudi u različitim delovima sveta, nezavisno jedni od drugih, počeli da grade naselja.
Gradovi su veliki, bezlični, i vode ka otuđenju.
Oni se temelje na saradnji hiljada (kasnije i miliona) pojedinaca koji se međusobno ne poznaju; njihova gustina i razmere natežu do krajnjih granica našu sposobnost tolerisanja nepoznatih ljudi.
Oni su ranjivi pred glađu, bolešću i ratom. Potrebne su im surove forme prinude da bi se gradile zidine i hramovi, kopali i održavali sistemi navodnjavanja. Očekivalo bi se da neće funkcionisati.
Ali oni funkcionišu, i to više nego dobro. Istorija Uruka i uzroci rođenja prvih gradova putokaz su ka odgovoru na pitanje zašto je to tako.
Urbana civilizacija Mesopotamije koju je naglo pokrenuo Uruk trajaće blizu 4.000 godina; preživljavaće ratove, ekološke katastrofe i ekonomske krahove; biće svedok uspona i padova brojnih carstava i kraljevstava, i uveliko će nadživeti te moćne tvorevine.
Takva civilizacija manje se oslanjala na otpornost svojih građevina nego na čvrstinu ideologije. Život u gradu težak je i duboko neprirodan.
Legenda o Gilgamešu samo je jedna od priča koje su urbani ljudi pripovedali sebi kroz naraštaje kako bi se podsetili na snagu i moć svojih gradova.
Gradski život – uskraćen većem delu čovečanstva – bio je božanska povlastica, a ne prokletstvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
