Hasan Blasim: Evropa bi trebalo da se stidi

Kad su se prvi put pojavile dve Blasimove zbirke priča, danas prevedene na više od dvadeset jezika, Ludak sa Trga slobode i Irački Hristos, istog su časa ne samo bile zapažene kao izuzetne, već su njihove književne vrednosti brzo i priznate: prva je zbirka ušla u širi izbor za nagradu lista Indipendent, dok je druga tu prestižnu nagradu i dobila. Onda je učinjen i presedan – priznanje Indipendenta do tada je dodeljivano najboljem romanu; Blasimova nagrađena knjiga je zbirka priča.

Obe su vrlo brzo prevedene na srpski jezik zahvaljujući našem najboljem prevodiocu sa arapskog jezika, Srpku Leštariću, i beogradskoj Geopeotici koja ima redak osećaj za objavljivanje pisaca čija dela ubiraju najveća književna priznanja u svetu – Ludak sa Trga slobode objavljen je 2015, a Irački Hristos godinu dana kasnije. Priče Hasana Blasima pripadaju stvarnosnoj prozi, reči kojima su ispričane su škrte, scene u kojima žive njegovi junaci su groteskno nadrealne, u njima nema mesta metaforama; jezik je oštar, jasan, i ima efekat filmskog fleša. Surovu realnost ovaj irački pisac obogaćuje povremenim izletima u fantastiku, ili u sarkazam, namerno ne bežeći od subjektivnosti koja na svetlost dana iznosi svu razočaranost i izvesni osećaj nemoći. Kakva ironija, kakva teška ogorčenost i tuga, pa opet negubljenje nade!

Slična osećanja budi i najnovije prevedeno Blasimovo delo, kratki političko-satirični roman Bulbul i njegov gazda koji je, u prevodu Srpka Leštarića, Geopoetika objavila prošle godine. Istovremeno, srpski prevod je prvi u svetu jer je Bulbula i njegovog gazdu Hasan Blasim objavio na Internetu – prvo štampano izdanje je srpsko, a u pripremi su prevodi na više svetskih jezika.

Inače, roman je od prvog do poslednjeg slova napisan na govornom iračkom dijalektu, što je prvi takav slučaj u autorskoj književnosti Iraka, napominje prevodilac. Knjiga je podeljena u sedam poglavlja koja svojim životnim pričama spaja glavni junak Bulbul, naivan i pošten mladić koji je rano ostao bez roditelja i koji se bori ne samo za sopstvenu egzistenciju već i da tu egzistenciju ispuni poštenjem, hrabrošću, iskrenošću i ljubavi. Koliko je moguće u tome uspeti u zemlji razorenoj ratovima, u kojoj nevolja i nesreće više ne vrebaju već su postale svakodnevica, a dobrota i iskrenost ekscesi za koje čovek plaća visoku cenu? U odgovoru na to pitanje sva je lepota knjige Bulbul i njegov gazda Hasana Blasima, koja predstavlja odu običnom čoveku što i dalje, nenaviknut na nasilje, okrutnosti i zločine, voli svoj život. O tom prkosu malog čoveka piše Blasim, a i njegov junak Bulbul se sprema da piše – njegova knjiga, kako najavljuje u delu čiji je glavni junak, imaće naslov Bože, kurvo, jedi govna!

Hasan Blasim je po profesiji filmski režiser. Rođen je 1973. u Bagdadu (Irak), odakle je 2000. pobegao, prelazeći pakleni put kojim i danas izbeglice hrle na Zapad. Od 2004. živi u Finskoj. Prošle je godine objavio svoj prvi roman Alah 99, koji je već preveden na više jezika, a Gardijan ga je svrstao u najbolje knjige jeseni 2020. godine; nedavno se pojavilo i novo delo, Sololend / Sololand, koje se sastoji od dva dela – Elijas u zemlji IDIL-a i Zakon Sololenda i već sad dobija vrhunske hvale.

Intervju sa Hasanom Blasimom dogovaran je već više od četiri meseca. Povodom objavljivanja romana Alah 99 pisac je duže vreme proveo na turneji po Engleskoj, da bi se po povratku u Finsku razboleo. Ovih dana bi trebalo da bude operisan, ali je i pored priprema za operaciju bio ljubazan i uspeo da odgovori na nekoliko pitanja (od mnogo više poslatih imejlom), uz obećanje da će biti prilike za jedan mnogo duži, obimniji razgovor. Njegove odgovore sa arapskog preveo je Blasimov prevodilac na srpski, i prijatelj, Srpko Leštarić.

* Roman „Bulbul i njegov gazda“ prožet je i tragikom i satirom. Je li to jedna od onih uspešnih mešavina koja pomaže čoveku da ne padne u očajanje?

– I u Bulbulu i njegovom gazdi, a i u ostalim svojim knjigama, ja mahom naginjem ka isticanju crne satire. Vi ste u pravu, u satiri nalazim izlaz za nadu. U jednom društvu kojim vladaju razni tabui, satira biva i delotvoran kritički instrument, pri čemu je ona i način razmišljanja.

* U vašim pričama ima i nadrealizma i fantazije, ali čak ni to nije dovoljno da savlada tragediju. Mislite li da bi poruka pisca bila snažnija ako bi se književnost, posle postmodernizma, vratila crnom talasu realizma?

– Ne razmišljam mnogo o stilovima i pravcima, kao što su neoklasicizam, fantastika, postmoderna i sl. Ono što mene zanima i uzbuđuje u pisanju i u životu uopšte jeste – ritam! Veliki uticaj na sve što pišem dolazi i iz sfere filma i drugih umetnosti, jer sam devedesetih godina prošlog veka studirao kinematografiju na Akademiji za umetnost u Bagdadu. Sebe smatram piscem-likovnjakom, pre negoli piscem-literatom. Stoga eksperimentišem i bavim se i pozorištem, i video artom, i esejistikom, kao i poezijom i romanom. Jezik je za mene na prvom mestu imaginacija. A vidljive slike, zvuci, ili reči – to su samo instrumenti.

* Vaš prevodilac na srpski u pogovoru je zapazio da je „Bulbul i njegov gazda“ prvo prozno delo savremene iračke književnosti koje je od „prvog do poslednjeg slovca“ ispisano na bagdadskom narodnom govoru. Zašto se se odlučili za dijalekat?

– Eksperiment u Bulbulu i njegovom gazdi bio je težak i pun izazova. To je zbilja prvi irački roman napisan na narodnom govoru, usled čega je i za mene samog pisanje predstavljalo stalno otkrivanje, učenje i samoispitivanje. Unapred sam znao i da će kulturna elita u Iraku i šire, u arapskom svetu, odbaciti pisanje na govornom dijalektu, budući da je tzv. književni arapski za neke jezik svih Arapa, koji ih ujedinjuje, a to je i jezik Kurana. Lično smatram da su Iračani, i svi Arapi, mnogo zadocnili s upotrebom svojih živih i bogatih govornih dijalekata – naprotiv, oni su ih prezreli iz krajnje neuverljivih razloga! Znam da će moj prijatelj, prevodilac Srpko Leštarić, umeti da ovo vrlo precizno iskaže i objasni. U svojim ranijim knjigama ja sam dirao u standardni krug tabu tema politika-seks-religija, usled čega su mi dela u pojedinim arapskim zemljama zabranjena, ali ovaj roman, Bulbul i njegov gazda, arapski izdavač nije prihvatio da štampa jer je suviše rizičan. Pored toga što dira u spomenute tabue, on je darnuo i u drugu jednu svetinju: u jezik. Zato je Bulbul i njegov gazda objavljen samo na Internetu, ali je toplo pozdravljen, osobito od mlađih čitalaca, dok ga je elita napala, sasvim prema mome očekivanju. Bulbul i njegov gazda je i prvi deo trilogije na narodnom jeziku koju nameravam da napišem!

* Neizbežno je i pitanje o vašem bekstvu iz Iraka, i putu koji ste prešli idući izbegličkom rutom sve do Finske. Koja je duhovna domovina izbeglice?

– Evropa koja se poziva na jednakost, pravdu i prava čoveka trebalo bi da se stidi zbog svojih neprobojnih i nehumanih granica. Patnje izbeglica ne okončavaju se kad se prođu te granice; ne, i tamo gde oni budu prihvaćeni, dočekuje ih jedna rasistička Evropa i njene desničarske partije.

Prizor izbeglica dok hodaju Evropom ja vidim kao najveći izraz okrutnosti i zločina svetskog kapitalizma. Ne smemo zaboraviti da Evropa od vremena starogrčke civilizacije do danas živi u opsesiji „čekajući varvare“. U svom novom romanu Zakon Sololenda, koji je sasvim nedavno izašao na arapskom i na finskom, detaljno sam obradio teme rasizma, terora, mržnje i prezira prema Drugome unutar evropske tvrđave.

Izbeglica u evropskom raju

Pobegneš od smrti.

Prebiju te na granici.

Izvređaju te u rasističkim novinama.

Na televiziji čereče na sitne delove telo tvog mrtvog deteta.

Okupljaju se i raspravljaju o tvojoj prošlosti i tvojoj budućnosti.

Na svojim slikama prikazuju te kako se daviš.

Stavljaju te u svoje muzeje i aplaudiraju.

Odlučuju da prestanu da te prebijaju i na tebe šalju vojnu jedinicu.

Akademici dobijaju novi grant da istraže tvoje telo i tvoju dušu.

Političari pijuckaju crno vino posle hitnog sastanka na kojem raspravljaju o tvojoj sudbini.

Konsultuju istoriju u traženju odgovora šta sa tvojom kćeri, koja se smrzava u ledenoj šumi.

Neonacisti te vređaju i do temelja spaljuju tvoju kuću.

Neofašisti se preko tebe probijaju u parlament.

Ti si noćna mora i starih i novih ljudi.

Oni liju krokodilske suze nad tvojim bolom.

Izlaze na demonstracije protiv tebe i podižu zidove.

Zeleni aktivisti na ulicama podižu tvoje slike uvis.

Drugi sede u foteljama, sa dosadom prokomentarišu tvoju sliku na Fejsbuku, i odlaze na spavanje.

Ljušte tvoju ljudskost u raspravama što su domišljate i oštre kao noževi.

Danas te zapišu i, sebičnošću istom kao gumica za brisanje, sledećeg jutra učine te nepostojećim.

Očekuju da pronađu sopstvenu ljudskost kroz tvoju tragediju.

Primaju te u svoj raj, a onda te danonoćno šibaju užasavajući se tvojih očiju, koje zrače strahom i nadom.

Prošlost pada u san, i budi se u tebi.

Sadašnjost te proždire.

Rađaš decu za njihov raj i stariš.

Umireš.

Potresno pismo u prozi koje je Hasan Blasim objavio 3. januara 2016. na svome blogu, a koje odslikava svu gorčinu i bol izbegličkog života na Zapadu. I koja je svojevrsna lična karta Evrope.

Prevod sa engleskog A. Cvijić