Izazov „uporne sile“

Ovaj dramatični prekid svih ruskih odnosa s NATO koji je Moskva objavila 18. oktobra, usledio je ni nedelju dana nakon boravka zamenice Entonija Blinkena u Moskvi, Viktorije Nuland i podudario se da boravkom američkog sekretara za odbranu Lojda Ostina u Kijevu, Tbilisiju i Bukureštu. Samo dan ranije, moskovski mediji objavili su da Ostin namerava da podigne američke garanacije za ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO, o čemu će se razgovarati na ministarskom sastanku NATO u Brisel gde američki sekretar odlazi nakon ove posete.

Istoga dana, portparol ruskog predsednika, Dmitri Peskov, nazvao je ukrajinski ulazak u NATO „najgorim mogućnim scenarijom“, koji prelazi „crvene linije“ ruskih bezbednosnih interesa, što bi u tom slučaju izazvalo odgovor Rusije i prinudilo je na preduzimanje „aktivnih mera“ na zaštiti vlastite bezbednosti.

Ukrajina sama, u više zakonskih akata, odredila je ulazak u EU i NATO kao vlastiti cilj.

Stejt department odgovorio je ponavljanjem novousvojene formule za Moskvu pretnje i dijaloga.

Ned Prajs je saopštio da će NATO „odgovoriti na rusku agresiju, ali će ostati otvoren za dijalog sa Moskvom“, što na neki načn ukazuje da Vašington nije bio pripremljen na ovakav korak.

„Aktivne mere“ koje najavljuje Peskov mogu da obuhvataju širok spektar ruskog delovanja, ali one neminovno vode u dalje konfrontacije.

Ovome protivureče veoma intenzivni kontakti i susreti dve strane nakon ženevskog samite ruskog i američkog predsednika, pa je već zagonetno reći šta se trenutno dešava u rusko-američkim odnosima.

Direktor Kisindžer asocijacije Tomas Grejem smatra da se odnosi između Sjedinjenih Država i Rusije nisu pogoršali od samita Bajdena i Putina u Ženevi.

„Oni su, po mom mišljenju, postali nešto manje neprijateljski raspoloženi nego što su bili pre samita, a obe zemlje već rade ono što su planirale“, kaže.

O tome postoje direktni dokazi, prema Grejemu.

„Postojale su najmanje dve runde pregovora o strateškoj stabilnosti, iako još nije jasno da li bi oni mogli da budu korak ka sklapanju novog sporazuma o kontroli naoružanja. Bilo je nekoliko rundi pregovora o sajber bezbednosti – što se, inače, nije dogodilo od 2013/14. Razgovor o Ukrajini će nam barem omogućiti da uporedimo tačke gledišta. I stalna telefonska komunikacija između savetnika predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena i sekretara Saveta bezbednosti Rusije Nikolaja Patruševa, takođe, pokazuju da zemlje pokušavaju da spreče dalje pogoršanje odnosa“, dodaje.

Bajdenova administracija ne želi da se situacija iznenadno pogorša i uvećaju napetosti.

Otuda se održavaju česti kontakti Kremlja i Bele kuće.

Rusija, međutim, nije američki prioritet.

Na međunarodnom planu to su Kina i klimatske promene, a borba s koronom na domaćem planu.

Američki eksperti navode da je jedan od razloga zbog kojih je Viktorija Nuland boravila u Moskvi bila želja da sazna da li Moskva želi da očuva ovaj status kvo, dok se na ruskoj strani spekuliše o pripremama za novi sastanak Bajdena i Putina.

Dmitri Peskov nazvao je njen boravak „neophodnim“ okvirima „otežanih“ američko-ruskih odnosa.

Prema njegovim rečima, poseta je nastavak razgovora Putina i Bajdena u Ženevi i tamo postignutih dogovora.

Njen partner s ruske strane u razgovorima, zamenik ministra Lavrova, Sergej Rjabkov, obelodanio je da se diskutovalo o temama globalne i regionalne bezbednosti, uključujući i drugu runde rusko-američkog dijaloga o strateškoj stabilnosti.

Posebno se razgovaralo o situaciji u Avganistanu.

Moskva je potvrdila da i dalje smatra da je vojno prisustvo SAD u Centralnoj Aziji neprihvatljivo.

Nulandova se nije obratila novinarima ni pre, ni posle razgovora, ali je na svom tviter nalogu objavila da „uživa u Miholjskom letu u Moskvi“ i očekuje susrete s ruskim zvaničnicima.

Da bi joj omogućili da dođe u Moskvu, ruske vlasti su je skinule sa liste svojih sankcija, gde je bila od 2015, zbog ruske ocene njene uloge u ukrajinskim događajima.

Ona je u Moskvu stigla dok su trajale, u međuvremenu okončane, desetodnevne američko-ruske konsultacije o START ugovoru u Ženevi, kao i sastanak specijalnog izaslanika predsednika SAD za klimatska pitanja, podsekretara Vendi Šerman i zamenika ministra ekonomije SAD, Hozea Fernandesa sa zamenikom premijera ruske vlade Aleksejem Overčukom.

Prema rečima više savetnice Centra za ruske, evropske i evroazijske studije Univerziteta Džordžtaun, Anđele Stent, SAD i Rusija sada intenzivno komuniciraju, samo su detalji te komunikacije zatvoreni za javnost.

„Podsetimo se o čemu je Bajden govorio šest meseci posle junskog sastanka s Putinom da bi bilo jasno da li je to dalo rezultate. I osim pregovora o strateškoj stabilnosti, čijih je nekoliko rundi već bilo, ne vidimo da se dešava išta drugo, bar ne javno. Istovremeno, čujemo da su u toku pregovori o pitanjima sajber bezbednosti, o Iranu, a možda i o borbi protiv terorizma. Dakle, nešto se dešava, ali to je prilično daleko od očiju javnosti“, kaže ona.

Među američkim stručnjacima traje preispitivanje američkog odnosa prema Rusiji, ali i prevrednovanje ruske globalne moći.

Na jednoj strani su oni koji i dalje veruju da Rusija nije odmakla dalje od regionalnog faktora bezbednosti, ali sve glasnija je grupacija koja tvrdi da se na Rusiju više ne može gledati „s visoka“.

Novi termin je „uporna sila“.

Definicija „uporne sile“ zasniva se ne na trenutnoj snazi, nego sposobnosti Rusije da dugoročno utiče na događaje u svetu i SAD.

Oni tvrde da Amerika više ne može smatrati Rusiju „silom u opadanju“, kako se to procenjivalo u kontinuitetu posle Hladnog rata, već upornom silom“, voljnom i sposobnom da ugrozi interese nacionalne bezbednosti SAD u narednih deset do 20 godina.

Čak i ako se Kina pokaže kao značajnija dugoročna pretnja, Rusija će ostati i dugoročni izazivač – „dovoljno dobra“ sila, kako je to rekla Ketrin Stoner, sa sposobnošću da oblikuje globalna pitanja i bitno utiču na interese SAD.

Bivši sovjetski prostor i dalje je povezan i „zapaljiva je kugla“, pa se mora i dalje računati sa raspadom Sovjeskog Saveza koji „ne treba smatrati događajem, već procesom“, kako to objašnjava istoričar Sergej Plohij.

Bez obzira na to koliko bi Vašington želeo da se usresredi na Indo-Pacifik, američki stratezi upozoravaju da SAD mora da razmotri izglede za još jedan rusko-ukrajinski rat, vojni sukob koji je rezultat političkih nemira u Belorusiji ili krize slične ratu u Nagorno-Karabahu 2020.

Američki stručnjaci sada drugim očima gledaju na parametre ruske moći i otvoreno priznaju ekonomski napredak Rusije.

Ocena je da „ruski budžet za odbranu izgleda varljivo mali“.

Iako tržišni kursevi pokazuju ruski odbrambeni budžet od 60 milijardi dolara, oni smatraju da je ovo „veoma pogrešna cifra“ koja očigledno ne može da objasni veličinu i obim ruske vojske.

Zbog toga se upotrebljava nova metodologija poređenja pariteta kupovne moći (PPP – purshusing parity power).

Koristeći ove kriterijume, ruski vojni izdaci su zapravo u rasponu od 150-180 milijardi dolara, što je otprilike četiri odsto bruto domaćeg proizvda.

Među globalnim ekonomskim silama, Rusija je zvanično 11. najveća svetska ekonomija.

Ako se upotrebi kriterijum pariteta kupovne moći, Rusija je šesta najveća ekonomija u svetu i druga po veličini u Evropi, a na putu je da ponovo prestigne Nemačku kao najveću evropsku ekonomiju.

Rusija se pozicionira kao zemlja sa visokim prihodima, dobro obrazovanim i urbanizovanim društvom, a prihodi po glavi stanovnika veći su od Kine.

Iskušenje ovih preispitivanje jeste njihova svrha.

Čini se da je glavna ideja ponovno naglašavanje ruske opasnosti, što bi posledično trebalo dalje da zaoštri američki odnos prema Rusiji.

Više puta tokom Hladnog rata opasnosti, a posebno ruske, bile su preuveličavane kako bi se opravdali ili povećali troškovi u vojnom budžetu.

Današnja administracija poziva na odupiranje „preteranom fokusiranju na Kinu“, do te mere da se „zanemaruju druga važna pitanja, poput Rusije“.

Oni kritikuju Privremeni strateški vodič za nacionalnu bezbednost, koji je objavljen u martu kao jedna od najranijih analiza nacionalne bezbednosti Bajdenove administracije, gde se detaljno raspravlja o Kini, a Rusiji se dodeljuje jedva nekoliko rečenica.

Zbog toga oni traže da budući strateški dokumenti, kao što su predstojeće strategije nacionalne bezbednosti i nacionalne odbrane, „poprave ovu neravnotežu“ i podignu Rusiju na lestvicama pretnji.

U scenariju istovremenog sukoba s Kinom i Rusijom, u kojima jedna od tih država iskorišćava krizu u koju druga uključuje svoje ciljeve, traži se da se Vašington zaštiti od njega i osigura da Evropa ne postane slaba karika u njenoj strategiji. NATO bi trebalo da igra centralnu ulogu u tom poduhvatu.

Istovremeni konflikt s Rusijom i Kinom novost je za američku strategiju.

Zvaničnici Bajdenove administracije tvrde da su Sjedinjene Države sposobne da se nose sa dve sile odjednom: Kinom – pretnjom „u hodu“ i Rusijom kao „stalnom pretnjom“, odnosno da „mogu da hodaju i u isto vreme žvaću žvaku“.

Ruski stručnjak Andrej Kortunov ovo stanje poredi sa vremenom pre Prvog svetskog rata kad mnogi nisu predviđali neposredna neprijateljstva. Stoga bi od svih opcija, najbolja bila da je iza ovako intenzivnih aktivnosti stoji priprema za novi susret ruskog i američkog predsednika.