Između dubine i površine

I da, i ne! Da, za najširi auditorijum koji zbivanja na lokalnoj spisateljskoj sceni meri medijskim prisustvom spisateljskih zvezda.

Ne, za one posvećenije koji prate rad BSO, u kojem se on već dokazao kao osvedočeni pisac ali i nezaobilazni prevodilac s francuskog jezika, koji je srpskom prevodilačkom prostoru podario ključna, deficitarna dela francuskog jezika i autore koji do njegovih prevoda nisu postojali u srpskim izdanjima (Remon Rusel, na primer).

U tom smislu, reći da je BSO jedan od najvibrantnijih mlađih glasova srpske književne scene, ne bi bilo anticipativno mišljenje koliko faktičko konstatovanje njegovog sve uočljivijeg književnog prisustva.

Neveliki roman Nema oaze (Besna kobila, Beograd 2019), uz zbirku pesama Prskalica, jedno je od njegovih najboljih, ako ne i najbolje ostvarenje.

Ovaj roman, originalan u formi i savršeno konzistentan u stilu, pomera granice pripovedanja unutar srpske proze, ali i oblikuje jednu ideju pisanja koja teži da, kao malo koja aktuelna spisateljska praksa, ne samo pomiri no da uistinu sintetiše tri disparatne spisateljske ravni: narativnu zanimljivost, funkcionalni eksperiment, inkorporaciju eruditskih referentnih tačaka i citatoloških mesta koje bi bile saobrazne fikcionalnim potrebama celine, i ne bi, u odnosu na svoje pretenzije bile u disfunkciji.

Želja da se svojim hipotetičkim čitaocima vlastita načitanost ponudi kao već polusirov književni materijal planetarni je trend, pa od borhesovskih vremena ne jenjavaju te spisateljske potrebe da samo čitanje, knjige i pisci budu motorički aspekt pisanja i figuriraju kao književni sadržaj.

Nema oaze je zanimljiv odnosno, značajan roman jer pokazuje da ovakva vrsta fikcijskog oblikovanja ne završava nužno u kreativnom ćorsokaku.

Ovaj roman, srećom, debalastira se ove spisateljske strategije per se.

Primera radi, iako na samom početku narator traga za knjigama Petera Handkea (aktuelnijeg nego ikad) u Univerzitetskoj biblioteci, ovo posezanje za Handkeom ima mnogo širi, gotovo kontekstualni značaj jer se istančanijem čitaocu ukazuje kao moguće identifikacijsko polje.

Erudicija u Nema oaze samo je početni impuls i doprinosi narativnoj razradi, što znači da nikako nije samoj sebi svrha. Bojana Savića Ostojića ponajviše zanima jezička razgradnja, ali, shodno ideološkom konceptu francuskog novog romana, fragmentarizacijsko učitavanje sveta, u okviru kojeg ne postoji manje bitan ili drugi plan faktičnosti.

Sve je podjednako važno, sve je prezentno bez potrebe za gradiranjem ili akcentuacijama.

NJegov junak nastupa po oprobanoj recepturi skitam i pričam, ali se njegovo pričanje odvija unutar složenog asocijativnog polja, izvanrednog ritma u kojem nema ritmičkih padova, nema tekstualnih stranputica, jednom reči, nema praznog hoda.

Jelena Nidžović savršeno je u pravu kad primećuje da je u Nema oaze pripovedanje (pitanje) o “svrsi i prirodi našeg puta” ključno pitanje i da već, rečima samog autora, “samo prolaženje zaokuplja našu pažnju činjenicom da se događa”.

“Mogao sam beskrajno povlađivati svom oku zbog činjenice da se neprekidno krećem, pa ipak sam, kako god se postavio, ostajao samo posmatrač”.

Voajer u optici BSO “bi propao u zemlju kada bi mu se naložilo da se sam pokaže, ili kada bi sam bio svestan da se nalazi u žiži drugog voajera iste vrste”.

Ali, paradoksalno, njegova voajerska pozicija nije statička pozicija. Luj Ferdinan Selin je sve ljude svrstao u dve kategorije.

Smatrao je da postoje samo voajeri i egzibicionisti.

Savić Ostojićev voajer je egzibicionistički voajer, hibridna tvorevina, koja svojoj umetnosti pogleda pridodaje dinamička svojstva.

Handkeov Juče na putu nije u ovoj konstelaciji nimalo slučajna lektira, ona je orijentir ali i reper, kako u ponašanju, tako i u načinu na koji se prelama svest i svet.

Repeticije kod BSO imaju upadljiva obeležja; u Nema oaze one su podjednako utvrđivanje građe i služe samo stabilizovanju jedne optike s kojom nikada nismo načisto: da li je prezentna forma stvarnosti samo obmana i da li su sadržaji kojima nas ispunjava dostatni kao književni čin.

Nema oaze u srpsku književnost novog milenijuma stiže da još više produbi raskol između identifikacije pisca i njegove teme, između dubine i površine, između nemuštosti i lucidnosti…