Izrastanje iz Pepela

I danas mi odzvanjaju u ušima reči mladog monaha cetinjskog manastira: Kako je vama bilo teško u životu, kad ste morali da vodite računa da ne učinite nešto što bi bilo protivno volji vašeg oca, a nekmoli da ukaljate njegovo ime.

Uskokovići su bratstvo staro više od 500 godina i naše stablo sadrži 19 pasova (generacija). Tata je rođen 1908. u Novom Selu, kod Spuža (u Bjelopavlovićima). Posle završetka osnovne škole i propisanog dela gimnazije upisuje se u Cetinjsku bogosloviju, koju završava kao najmlađi u klasi 1928. i dobija retku privilegiju da ostane na Cetinju, gde postaje sekretar Mitropolije i član Crkvenog suda. Oženio se Janom Vukčević i dobija Sonju 1930, Slobodana 1933, Aleksandra 1935. i mene, Dragoljuba (Dragana) 1944.

* * *

Nakon što je saznao da se nalazi na listi uglednih Cetinjana, koje će nova vlast nakon oslobođenja streljati, odstupa, napušta Cetinje i vodi sa sobom Sonju. Vraćaju ih Englezi iz Austrije i u Kamničkoj Bistrici u Sloveniji, 20. maja 1945, partizani ga streljaju, zajedno sa sedamdeset drugih sveštenika. Sonju jedan rođak vraća na Cetinje. Porodica biva proglašena za državnog neprijatelja, uključujući i mene sa godinom dana. Oduzimaju nam očevu biblioteku, krevete, pa čak i termometar. Sonja je od terora nastavnika i nemaštine preminula avgusta meseca 1948. Povodom 50 godina komunističkog terora nad srpskim narodom (1941-1991), tata biva kanonizovan kao sveštenomučenik Petar Cetinjski.

* * *

Sonja je umrla mami na rukama i mama je tu sliku nosila celog života. Crninu koju je tada obukla nije skinula sve do svoje smrti, 1996. Četiri godine nakon Sonjine smrti mami su utvrdili kancer dojke. Jedina je preživela od tada operisanog celog ženskog odeljenja Cetinjske bolnice. Čim pre je došla kući da bude uz decu. Njena ogromna ljubav i odgovornost pobedili su kancer.

* * *

Iz stana u kojem smo živeli pucao je pogled na Lovćen i Kapelu i često sam se pitao kako je Njegoš mogao da tako kapitalno delo kao što je Luča napiše za 40 dana. To i Primeri čojstva i junaštva Marka Miljanova obeležili su moj život. Cetinje je oduvek bilo podeljeno i deca iz četničkih porodica bila su drugačije tretirana. Stipendiju za studije 1962. nisam dobio jer se ne pomažu četnička deca.

* * *

Kad sam upisao Tehnološko-metalurški fakultet 1962/63, 660 mladih, lepih studenata i studentkinja punih ambicija iz cele Jugoslavije bili su tada najbrojnija generacija brucoša. Amfiteatri i laboratorije urađeni po svetskim standardima činili su predivan ambijent. Nakon uspešno odbranjenog diplomskog rada urađenog u Vinča institutu, primljen sam za pripravnika juna 1968, a Slobo, koji je preuzeo tatinu ulogu i kod koga sam bio celo vreme studija, i ja bili smo jako ponosni, jer bolje škole za nauku od Vinče nije bilo.

* * *

Prva konferencija na kojoj sam učestvovao bila je Prva svetska konferencija o sinterovanju u Herceg Novom 1969. i imala je odlučujući uticaj na moj dalji razvoj. Naš profesor Momčilo M. Ristić, kasnije akademik SANU, inicirao je formiranje tima vodećih svetskih naučnika iz te oblasti i ta konferencija je predstavljala njihovu Osnivačku skupštinu. Par meseci nakon toga već sam bio u Lafboruu u Engleskoj, a krajem godine tri meseca na specijalizaciji u Institutu za probleme nauke o materijalima USSR u Kijevu.

* * *

Nakon magistriranja septembra meseca 1971. odlazim na služenje vojnog roka. Prethodno sam bio na Cetinju i u kabinetu gde sam svojevremeno bio nepodoban za dobijanje stipendije za studije, sad kao magistar nauka, zaposlen u Vinči, biram mesto i odlučujem se za vojni aerodrom u Batajnici. Nakon tromesečne obuke preuzima me komandant motorskog odeljenja letelica i daje punu slobodu kretanja, tako da sam sa mojim profesorima napisao veliki deo monografije Aktivirano sinterovanje.

* * *

Posle vojske posvećujem se izradi doktorske disertacije. U međuvremenu, profesor Ristić kao novoizabrani član SANU počinje da sarađuje sa Institutom tehničkih nauka i nudi mi da pređem kod njega i da krenemo da razvijamo novu istraživačku oblast. Prihvatam i oktobra meseca branim doktorsku disertaciju. Neposredno nakon toga dobijam prvo nastavno zvanje, docenta fizičke hemije čvrstog stanja. Decembar mesec provodim na Maks-Plank institutu u Štutgartu, gde pravimo program jugoslovensko-nemačke saradnje.

* * *

Mesec dana studijskog boravka i obilaska univerziteta u SAD na kojima rade naše kolege i članovi Međunarodnog instituta za nauku o sinterovanju obeležilo je narednu, 1975. Više od 5.000 kilometara vozio je naš kolega Vojim Mikijelj, od Alentauna, preko Vašingtona, Čikaga, Toronta, Bostona, sve do Njujorka, gde smo se ukrcali u avion za Beograd. Divne trenutke smo proveli sa kolegama na Lihaj, Nortvestern, Notr Dam, MIT, Harvard (Kembridž) univerzitetima.

* * *

Venčanje sa Jasminom obeležilo je narednu, 1976. Iako mi je Jasminin lekar rekao da slobodno mogu da idem na konferenciju u Berlin, stvari su se naglo izmenile i jednog dana kad sam pozvao telefonom kuću, rekli su mi da sam otac jednog lepog, zdravog, dugoiščekivanog dečkića – mog Vuka. Inače, u Berlin sam išao avionom do Istočnog Berlina, a onda od aerodroma autobusom do Zapadnog, i na tako kratkom rastojanju prešao sa kraja na kraj sveta.

* * *

I pored niza poziva da nastavim karijeru u svetu, nisam razmišljao o tome, naročito nakon Vukovog rođenja, misleći da dolazi vreme nebeske Srbije. Kupili smo plac, polovinom 1980. u profesorskoj koloniji u Maloj Moštanici, gde je puno intelektualaca zidalo svoje kuće i sa malom usteđevinom i kreditima uspeli da je brzo završimo. Na Nikoljdan 1981. rodio nam se Nikola i već prvih meseci naredne godine našoj sreći nije bilo kraja kada smo ušli u svoju kuću.

* * *

Nije lako bilo privoleti člana Međunarodnog instituta, profesora Somiju da prihvati organizovanja konferencije u Tokiju 1987, ali kad se uverio u pogodnosti za njegovu zemlju, sve je bilo rešeno. Nakon konferencije organizovali su nam posetu univerzitetima u Tokiju, Osaki, Kjotu i istraživačkim centrima velikih sistema – Matsušita, Sumitomo, Kobelko, Tošiba i Kavasaki. Mini simpozijumi koje su organizovali bili su izuzetno korisni.

* * *

Infrastruktura je lagano počela da se sređuje i polovinom 1989. krenuli smo u veliku investiciju izgradnje vodovoda. Dobro smo se organizovali i Odbor koji sam predvodio je posle nešto više od dve godine, za Novu 1992, pustio vodovod u rad. Zahvat je bio ozbiljan, jer je njegova dužina iznosila oko 45 kilometara, a cena izgradnje tri miliona današnjih evra, tako da je svako od 1.200 domaćinstava učestvovalo sa značajnim sredstvima od 2.500 evra.

* * *

Početkom 1990-ih godina Galaksija je izdala specijalnu svesku, gde je tridesetak istaknutih naučnika izložilo svoje vizije oblasti na početku novog milenijuma. Na bazi mog članka za TV Novi Sad napravili smo film Novi materijali – Izazovi sutrašnjice, sa prilozima snimljenim u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Godine 1991, 25. juna otišao sam sa snimkom filma u Ljubljanu i dugo smo razgovarali o budućnosti odnosa. Njihovi argumenti za razlaz bili su da žele da budu to što su danas, a ne to što smo mi danas.

* * *

Put za Strazbur i učešće na konferenciji Evropskog društva za istraživanje materijala prvih dana juna meseca 1992. bio je moj prvi susret sa UN sankcijama. Surčinski aerodrom već je bio zatvoren, tako da sam iz Budimpešte leteo za Strazbur. Izvanredna konferencija u zgradi Parlamenta. Po dolasku u Beograd organizator me obaveštava da članke ne mogu da štampaju zbog UN sankcija. Direktor Elsevijera krajnje razumno uvažava moje argumente i sa zvezdicom pored mog imena, koja označava moju adresu u inostranstvu za dopisivanje, štampa moje radove, sve vreme sankcija.

* * *

Sankcije sve više stežu, ogromna inflacija, novčanice su došle do 500 milijardi. Troje nas se udružujemo da kupimo 10 maraka za svoja mesečna primanja. U Kjotu se održava Svetska konferencija PM 93, imamo sjajne rezultate i naš prijatelj Norihiko Nakanišhi me poziva. „Dođi samo do Kjota, ostalo je moj problem.“

* * *

Dok smo sedeli u hladovini ogromnog hrasta u bašti hotela Centar u Herceg Novom sa kumovima Polovinama, naišlo je poznato osoblje hotela sa kojima smo evocirali uspomene na simpozijume o sinterovanju. S obzirom da smo u to vreme razmišljali o formiranju Društva za istraživanje materijala, namah mi je sinula ideja da bi bilo sjajno da upravo ovde bude Osnivačka konferencija YuCoMat, septembra meseca te 1995. Nisam verovao da će izrasti u ovako ugledne konferencije.

* * *

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, krajem 1995, dobijam poziv od Boba Šula iz NIST, iz Gejtersburga, da održim predavanja na konferenciji NANO’96 na Havajima. Pošto sam sa NIST dugo sarađivao, odlučim se da to dvoje povezem. U NIST sam imao nenadan susret sa Dragom Kolarom iz Ljubljane. Konferencija na Havajima bila je izuzetna i pomogla mi je da se YuCuMat pozicionira na pravu stranu.

* * *

Jedne godine na Veliku Gospojinu na putu za more svratimo u Cetinjski manastir. Služba je bila završena i samo su bila dva monaha koja su nam otključala crkvicu da upalimo sveće. Pravo se uputimo velikoj ikoni Novih Velikomučenika i poljubimo tatu. Đakoni su začuđeno gledali i ja se okrenem i kažem: „To je moj otac“, na šta je jedan od njih rekao: „Pa vi ste Dragan, najmlađi sin Sveštenomučenika Petra Cetinjskog. Gospode, kako je vama bilo teško u životu. Imati takvog oca i truditi se da ne učinite nešto što bi bilo protivno njegovoj volji, a nekmoli da ukaljate njegovo ime.“

* * *

Ne znam da li nam je za vreme NATO bombardovanja 1999. bilo teže u Moštanici ili u Beogradu, mada nismo imali straha i normalno smo se ponašali. Vuk je bio na Ajndhoven univerzitetu i vratio se nakon završetka rata i diplomirao. Ja sam svakog dana bio u Institutu. Usred rata skinuli su nam nakratko članak sa sajta časopisa Biomaterijals, koji je do danas citiran više od 300 puta. Profesionalno, bio sam najispunjeniji kad smo naučno utvrdili da je od grafitnih bombi iz Zalivskog rata u Iraku 1991. ostao samo naziv i da je srpska varijanta daleko sofisticiranija, što je pomoglo čišćenju elektroinstalacija.

* * *

Neposredno nakon pada Miloševića učestvovao sam na dva radna sastanka koja su organizovali mađarski i slovenački Unesko, o vezi između istraživanja, obrazovanja i inovacija. Na ljubljanskom sastanku bilo je puno učesnika iz bivše Jugoslavije i dirljivo je bilo videti kako su se ljudi posle desetogodišnje izolacije srdačno odnosili jedni prema drugima. Neposredno nakon toga izabran sam za gostujućeg profesora, a Vuk se odlučio da radi kod njih doktorat, tako da smo uživali u gostoprimstvu naših kolega i prijatelja.

* * *

Nakon petooktobarskih promena bilo je više pretendenata za mesto direktora Instituta. Uprkos mnogim kuloarskim diskusijama o podobnim i nepodobnim, miljenicima i nemiljenicima, moj program razvoja, u čijem fokusu je bila izgradnja izvrsnosti, dobio je potpunu podršku. I zaista, neposredno pre završetka drugog direktorskog mandata, statistika koju je uradio Savet za nauku i tehnološki razvoj za period 2006-2010. pokazala je da se Institut uzdigao na zavidno treće mesto u zemlji.

* * *

Prvo veliko priznanje koje su saradnici Instituta dobili u zemlji bila je prestižna Nagrada Skupštine grada Beograda za 2007, za knjigu Kompozitni biomaterijali. Nagradu smo dobili moj saradnik Nenad Ignjatović i ja, kao glavni autori i urednici. Četrdesetak članaka u inostranim časopisima, puno doktorata i patenata i direktna primena na nizu klinika rezultat su ovog programa. Takođe, finansirala ga je EU, u okviru uključenja izvrsnih istraživača zemalja Zapadnog Balkana u evropske projekte.

* * *

Forum nauke i tehnologije u Seulu u Koreji, novembra 2010, bio je posvećen međunarodnoj saradnji državnih instituta u globalnom ekološkom razvoju zelenih tehnologija i materijala. Na završnoj sednici sumirani su sadržaji i formulisana je Završna deklaracija, koju su potpisali 70 učesnika Foruma. To je bio početak veoma uspešne saradnje sa korejskim kolegama.

* * *

Kad su Jasmini otkrili da ima tumor na mozgu, septembra 2012, prof. Dana Grujičić savetovala je da se što pre ukloni i zaista je bio u pitanju jako agresivni glioblastom multiforme. Jako se lepo oporavljala i deset meseci nakon operacije dobili smo zeleno svetlo da idemo u Herceg Novi, a sledećeg marta kod Vuka u Čikago, što joj je bila najveća želja – da vidi Tea. Kad smo se vratili, sačekao nas je šok – tumor se sada pojavio na potpuno drugom mestu i ovog puta nije bilo spasa. Nova operacija nije pomogla i pored Nikole i mene, preselila se u večnost 12. decembra 2014.

* * *

Mnogo godina smo divno provodili odmor i uživali u kampu Šumadija u Kumboru, na zemljištu koje je crkveni legat. Pre desetak godina i nove kućice smo izgradili, što nas je koštalo po nekoliko desetina hiljada evra. U želji da omoguće biznismenu prethodne DPS vlasti Čedi Popoviću da tu izgradi hotel, naselje su proglasili bespravnom gradnjom i po skraćenom postupku septembra 2018. sve kućice bahato i siledžijski porušili.

* * *

Vrlo sam zadovoljan što smo nakon 17 godina neaktivnosti obnovili rad Međunarodnog instituta za nauku o sinterovanju (www.iiss-sci.org), kao jedne od najuglednijih mreža izvrsnosti nastalih na tlu naše zemlje. Dosad je ukupno izabrano 163 člana iz više od 30 zemalja. Mnoga njegova dobra iskustva preneta su na Društvo za istraživanje materijala Srbije (www.mrs-serbia.org.rs), koje je prošle godine obeležilo 25 godina rada. Ako uspe imunizacija, septembra meseca ćemo imati izuzetnu konferenciju u Herceg Novom.

* * *

Kad posle svega pogledam unazad, vrlo sam zadovoljan. Vuk, Nikola i njihova deca, kao i Slobova deca Petar i Aleksandra, čine me srećnim i zadovoljnim. Tužan sam što Jasmina već punih šest godina nije sa nama. Sarađivao sam i učio od jako uglednih ljudi, a mladi koji su sa mnom radili napravili su lepe karijere. Žao mi je što kao zemlja nismo našli pravi put, već smo postali zarobljenici retrogradne politike loših ljudi.

O autoru

Dragan Uskoković rođen je na Cetinju 3. aprila 1944, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Tehnološko-metalurški fakultet završio je u Beogradu 1967. Diplomski, magistarski i doktorski rad uradio je u Institutu za nuklearne nauke – Vinča, gde je bio zaposlen u periodu od 1968. do 1974. Neposredno pre odbrane doktorske disertacije prešao je u Institut tehničkih nauka SANU, gde je izabran u sva naučna i nastavna zvanja. Bio je direktor Instituta od 2001. do 2011. Autor je 255 naučnih radova (sa Scopus liste), koji su citirani više od 8.000 puta, držao predavanja na više od 100 međunarodnih konferencija i univerziteta. Dobitnik je više priznanja i nagrada od kojih se posebno izdvaja Nagrada grada Beograda za 2007. Piše o nauci i tehnologiji u Politici, Galaksiji, Danasu, na Radiju Herceg Novi, portalu Nova S. Realizovao je nekoliko filmova i priloga za TV kuće. Predsednik je Međunarodnog instituta za nauku o sinterovanju i Društva za istraživanje materijala Srbije i veoma je posvećen njihovim aktivnostima. Živi u skladnoj zajednici sa svoja dva sina i troje unučadi.