Je li Ninova nagrada prestižna?

Da li možemo govoriti o prestižnoj književnoj nagradi i da li je uopšte vest ko je dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman godine?

Ima li obavezu taj pisac, osim što narednih godinu dana piskara kojekakve tekstiće za list, da zaista nastavi da piše?

Ili je Ninova nagrada namenjena onima koji su na zalasku svoje književne karijere u tridesetim, čak i četrdesetim godinama, jer šta više ima da se piše; srpska književnost postoji samo radi Nina?

Zamislite praznik knjige gde je knjiga postavljena u drugi plan, često i treći. I zamislite da u žiriju, koji bira najbolji roman, nema profesorâ filozofskog i filološkog fakulteta.

Nema ni velikog pisca – godinama unazad.

Nema čak ni onih koji prate srpsku prozu (o svetskoj književnosti da i ne govorim), nekmoli ekskluzivnog književnog kritičara, teoretičara književnosti, odnosno literature, kako je znao da kaže profesor Nikola Milošević – godinama unazad.

Kad se sve ovo zamisli, a i te kako se dâ zamisliti (videti), dolazi se do pitanja šta takav žiri poručuje autorima, čitaocima, nagradi i, na koncu, šta poručuje srpskoj književnosti. Vređanje čitalačke publike, svakako, nije dobar put ka pomenutom prazniku.

Ima li u svemu tome vrednosti, plemenite volje ili je reč o nečemu drugom?

Jedno može biti istina u vezi sa članovima žirija, bez obzira što se i o tome da misliti – oni čitaju, neki i od rođenja, čak!

No, znači li to da samo članovi žirija čitaju i da li je čitanje jedini kriterijum za članstvo u Ninovom žiriju?

Gorepotpisani je mišljenja da članovi žirija pred sobom treba da imaju, pre svega, odgovornost, a ne bubnjeve.

I nisu problem oni koji lupaju i lupetaju o književnosti, ali to ne treba da radi žiri (nekada) najprestižnije srpske književne nagrade.

To nažalost (i uvek) rade oni koje ni ne spominjemo u ovom tekstu, jer “nepovredivo je njihovo pravo da ostanu / poznati po svojoj anonimnosti”, kako to reče jedan veliki pesnik.

Postoje dva razloga zašto nema imena.

Prvi se odnosi na one koji će nekom svojom glupošću ponovo potvrditi svoju anonimnost, a drugi se odnosi na one koji čitaju – ako je to istina, onda znaju o kom velikom pesniku je reč, jer su čitali.

A može se desiti da pogreše jedino ako čitaju samo prozu. Možda se zato i roman Radivoja Šajtinca Suva igla nije našao u užem izboru – zbog poetskog u romanu, tj. poezije u prozi! Užas. To bi i Fokneru zamerili, pa i Virdžiniji Vulf. Književni skandal prvog reda.

Pitanje je kako neko može da govori o savremenoj srpskoj književnosti 21. veka, a da, pritom, nije stigao dalje od Skerlića, bez obzira što smo svi mi privilegovani članovi Društva za potiskivanje subjektivnosti (Volas Martin).

Televizijski radnici, umorni urednici časopisa, filmski kritičari, pesnici i poslušnici (ali ne iz ljubavi)… (sada već nastaje problem s nastavkom rečenice, kako napisati da je ovo žiri za dodelu Ninove nagrade) godinama unazad… odlučuju o najboljem romanu godine.

Svakako, o ovome bi trebalo da misle oni koji daju legitimitet i postavljaju žiri.

Ko to čini i, bitnije, zašto to čini?

Nema velike razlike između dobošarskog i burazerskog u književnosti, jer ko još čita (osim Ninovog žirija) ono što se sada objavljuje u svetu.

Na nekom drugom mestu gorepotpisani je rekao da, ukoliko srpsku književnost ne približimo svetu, ni svet neće prići nama.

Prestižna književna nagrada izgleda da čeka – godinama unazad – neku veliku književnost, recimo američku, koja će prepoznati Ninove romane i odmah poželeti da ih ima na svom jeziku.

Nije sigurno da se to može desiti, jer nagrađeni romani jedva da traju i godinu dana, dok, recimo, Knjiga o bambusu, Sabo je stao i Sredozemlje traju i danas.

Ne samo da traju na horizontu srpske, već i svetske književnosti, ovi romani su prepoznati u drugim kulturama, na drugim jezicima i imaju svetsku recepciju – a nisu dobili Ninovu nagradu.

Naravno, ne treba sada biti previše tužan zbog okolnosti i odmah ovom nizu romana dodati knjige Prokleta avlija, Usta puna zemlje, Proljeća Ivana Galeba, Sarat i Vipuli, Ca. Blues…

Bilo bi to pomalo i besmisleno činiti, no, svakako, treba imati na umu ne samo ove romane već i predstavnike žirija tih godina.

Drugačije je kad žiri koji ima legitimitet pogreši nego kad pogreši neko ko jednostavno ne može da podnese teret Ninove nagrade i prestiž koji ima.

Teško se može desiti da se danas pojave romani kao što su Derviš i smrt, Hodočašće Arsenija NJegovana, Roman o Londonu, Peščanik, Upotreba čoveka, Hazarski rečnik, ali, i da se pojave, ovi romani verovatno ne bi dobili nagradu. Pitanje je da li bi i bili prepoznati kao romani.

Za Pekića bi se reklo da su mu rečenice previše duge i bez smisla i da su, pre svega, dosadne za čitanje, za Tišmu bi se verovatno našla neka poštapalica, za Kiša su već i pokušavali da ponešto kažu…

Dakle, uopšte nije greh kad se pogreši u odabiru romana godine, ali greh može biti u tome kada članovi žirija ne mogu prepoznati roman godine – godinama unazad.

Svi oni tekstići, u kojima se vređaju izdavačke kuće, urednici, lektori, itd, koje članovi žirija pišu pre samog proglašenja dobitnika nagrade, predstavljaju, u nekom širem značenju reči, vređanje (čitalačke) publike, jer sve što označe kao neprihvatljivo za srpsku književnost (a lepo), na kraju nagrade.

Ako je trenutno književno stanje toliko za kuknjavu i zapomaganje, zašto jednostavno neko ne istupi iz žirija i time sebi obezbedi čitalački luksuz i dostojanstvo, jer koga još zanima prenemaganje članova žirija u tekstovima koje pišu povodom Ninove nagrade?

Da li neko misli da je iznad književnosti, ako bira roman godine? Ne zna se ni koliko je život iznad, jer svakom životu isti je kraj.

Smrt.

U literaturi smrti nema.

Pokušaji da se opravda uloga u žiriju (unakaženim tekstovima o književnosti) govore o bežanju od sebe i približavanju onome što nije književno, a šta bi čovek smeo da kaže o književnosti ako ništa ne sme da prizna o sebi i svome životu, kako to već reče jedan profa.