Đavo se krije u detaljima. Ova fraza derivat je izraza: Bog se krije u detaljima. Ne zna se tačno ko ga je i kad prvi izgovorio, ali se pripisuje nemačkim autorima. Pouzdano znamo da je rečenicu: “Dobri bog je u detaljima”, napisao Flober.
U narednom veku, među drugima, nju u svojim dramama, sa ironijskim impulsom, upotrebljava izuzetni Georg Tabori – dramaturg koji je opstanak u nacističkom režimu sistemskog istrebljenja Jevreja, Roma, komunista i inih nakaza u jednoj dobro skrojenoj organicističkoj zajednici pod jednim vođom, koji ima biti mera samog bivstvovanja (kako je to euforično studentima tumačio rektor Hajdeger), pokazao kao puki cinizam, kao nešto neverovatno a moguće. Isti taj Tabori, kojem je cela familija u Aušvicu pretvorena u dim, napisaće, posle znamenite Adornove opaske o ništavnosti pevanja nakon otkrića istine o nacističkim fabrikama smrti, i onaj strahovito duhovit, homerovski grozomoran vic koji će se ovde, evo, prvi put čuti i na srpskom jeziku. Koliko Jevreja može da stane u Folksvagenovu “bubu”? Deset. Kako? Dva napred, tri pozadi, ostali u pepeljare!
Fraza “đavo se krije u detaljima”, upotrebljava se tek od sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Moja teza je da umesto boga, đavo u ovoj f(r)azi zaseda da bi nagovestio uspon neoliberalizma, a krah ne tek sovjetske imperije nego emancipatorske ideje komunizma, naime, same ideje levice i oslobođenja čovečanstva. No, to je tek teza koju bi kao sud trebalo dokazati. Odlazimo stoga na mesto jasnih uvida i izloženih dokaza, u kojima detalji razgovetno rasvetljavaju inače nemušte celine. Tu se ogleda i čitav ideogram onih anegdota koje smo u prvom i ovom pasusu izneli. Vodim vas, dakle, u Muzej istorije Srbije, na izložbu “U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944 – 1953”, autora Srđana Cvetkovića. Pomenuti istoričar je autor i istoimene monografije koju su, kao neku vrstu kataloga izložbe, objavili izdavači Evro-Đunti i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, a svake srede, tačno u 17h, zainteresovanim posetiocima tumači izložbu, korak po korak.
Na prvoj od ovih ekskurzija, kojoj sam prisustvovao, Cvetković, uvodeći posetioce u prostoriju u kojoj su eksponirani dokazni materijali o “likvidiranim narodnim neprijateljima”, u prvim mesecima posle oslobođenja Beograda i Srbije od nacističke okupacije, rekao je: “Među streljanima i osuđenima ima i onih koje bi na smrtnu ili neku drugu kaznu osudili i demokratski režimi, ali, uz njih, ovde ima i potpuno nevinih ljudi.”
Ovo usmeno izloženo razgraničenje ne postoji u samoj organizaciji izložbe. Pod imenom narodnih neprijatelja, ovde su svrstani i saradnici okupatora i lica koja su, kako je rečeno, stradala na pravdi boga. Kakva je to izložba koja ne pravi ovu ključnu razliku? Kad govorimo o represiji i zločinima, onda, valjda, govorimo o nevino stradalima, a ne o onima koji su pravedno likvidirani ili osuđeni kao saradnici neprijatelja. Čemu služi ova, malo je reći, nedolična mešavina izvesno krivih osoba, u većini, i nevinih, u manjini? Najpre, konstruisanju masovnosti nedela. Zatim, konstruisanju stava da su saradnici okupatora i sami nevino stradali ljudi.
Kad govori o spiskovima streljanih “narodnih neprijatelja”, koji su obnarodovani na javnim mestima i u novinama, Cvetković kaže i piše: “Osnovni smisao im je bio da zastraše narod.” Pitanje glasi: zašto bi spiskovi streljanih saradnika neprijatelja, koji su se gnusno ponašali tokom okupacije, zastrašivali mase nevinog naroda? To je čista insinuacija čiji je cilj da stvori utisak kako od okupacije oslobođeni narod, za sopstvenu kožu strahuje upravo od oslobodilaca. Dakle, oslobodioci su novi okupatori. To je bit srpskog revizionizma i pada u novu neprosvećenost, a ova izložba joj je još jedno ogledalo.
O javnim ličnostima koji su osuđeni kao saradnici okupatora, u monografiji se navodi ne to šta su doista činili tokom okupacije, nego, pošto im se nabroje sve građanske zasluge za kulturu i politiku pre rata, reč-dve o optužnici. Na primer, o Svetislavu Stefanoviću (1877 – 1944) piše da je optužen “kao ‘nemačko-Nedićev komesar Srpske književne zadruge, ideolog fašizma’.” Stvar, međutim, nije u tome što je on optužen “kao ‘nemačko-Nedićev komesar’”, nego u tome što jeste bio taj i takav komesar, taj i takav ideolog fašizma.
U izložbenoj odaji koja se tiče obračuna Titovog režima sa onima koju su podržali Rezoluciju IB-a, zastajemo ispred jednog detalja u kojem se krije istina čitave ove mutne rabote, detalja koji magnoveno otkriva podlu prevaru ovog preduzeća, skrivenog iza jedne nominalno humane reprezentacije represije bivšeg režima. Jer, dakako, bilo je represije i bilo je nevino stradalih ljudi, i od 1944. do 1953, i potom, za trajanja SFRJ, ali, priroda te represije, sama njena bit i njen obim, ovde su, perverzno i pogubno lažno interpretirani.
Ispred panoa s fotografijama koje pokazuju mesta torture nad osuđenim “informbirovcima”, pod brojem 11, nalazi se fotografija koja prikazuje logoraše dok leže u drvenim boksovima, o kojima legenda kaže da su to tipični ležajevi za osuđenika kakvi su korišćeni i na Golom otoku.
Ova fotografija, čiji je format ovde promenjen, jer, u originalu, u desnom svom uglu, ona pokazuje i stojeću figuru jednog čoveka, zatočnika, snimljena je tridesetih godina u nacističkom logoru Dahau, i pripada memorijalnom korpusu fotografija o užasima Holokausta! O tome, na izložbi “U ime naroda”, nema ni pomena.
Ova pronevera, podmukla, bezočna, pre svega je bezumna!
Goli otok, zastrašujuće je poglavlje jugoslovenskog socijalizma, kako smo o tome već pisali – minotaurski lavirint prosvećenog apsolutizma J. B. Tita, za čije je vladavine, koja je bila i represivna, jugoslovensko društvo doživelo najviši emancipatorski skok, najviši ekonomski rast, najveći stepen socijalne jednakosti i zaštite u celokupnoj svojoj istoriji. Milioni ljudi izvučeni su tokom tog perioda iz ropskog statusa puke sirotinje, zavisne od milosti one iste gospode nad čijim tada oduzetim fabrikama, palatama i imanjima nariču danas građanski istoričari koji ne znaju kakva je razlika između nacizma i komunizma, između režima Adolfa Hitlera, Josifa Visarionoviča i Jospa Broza Tita, između okupacije i oslobođenja, ropstva i emancipacije, revizionizma i revolucije, poslušništva i heroizma.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
