Jugoslavija je rušena u Vojvodini

Onoj, koja je bila unutrašnji svedok ekonomske krize u Jugoslaviji 80-ih godina 20. veka, partijskih i državnih pučeva, uz „antibirokratsku revoluciju“ u Srbiji, te ratova 90-ih godina koji su doveli do raspada Jugoslavije. NJegova knjiga predstavlja osvrt na vreme, događaje i ljude (uz jedinstvene podatke o nekima od njih) zasnovan na poverljivim dokumentima (neki su prvi put korišćeni).

Mareljeva knjiga nisu uobičajena lična sećanja.

Najčešće, to su pribeleženi razgovori koje je on vodio sa vodećim političkim ljudima u Vojvodini (Jovan Žarko Veselinov, Stevan Doronjski, Radovan Vlajković, Dušan Alimpić).

U središtu je položaj Autonomne Pokrajine Vojvodine posle 1945. godine (republika, podela između Hrvatske i Srbije, autonomija u okviru Republike Srbije). Konstantna napetost između Autonomne pokrajine Vojvodine i Republike Srbije kulminirala je 1961/62. godine, uoči donošenja Ustava 1963. (Miloš Minić je o tome napisao članak).

Marelj pitanje autonomnosti Vojvodine analizira u okviru političkog i ekonomskog sistema u Jugoslaviji, odnosno granica koje je postavljala vladajuća ideologija (položaj poljoprivrede, proizvodnje hrane), a zatim, s obzirom na promene u svetu (naučna revolucija, razvoj tehnologije i informatike; globalizacija koju je nametnuo univerzalni karakter kapitala).

Iako, dakle, nije klasična autobiografija, Mareljeva knjiga otkriva jednu ličnu evoluciju kao deo generacijske evolucije.

Mareljevo detinjstvo obeležio je Drugi svetski rat. Pošto je pobegao iz ustaškog zatvora u Sremskoj Mitrovici, Mareljev otac je proveo rat u „sremskim šumama“. Posle rata, šira porodica od 15 članova sa 15 hektara zemlje bila je tretirana kao „kulačka“.

Teror nad seljacima (prinudna kolektivizacija, otkup), uticali su na Mareljevu mladost. Studirao je ekonomiju u Beogradu, učestvovao na radnim akcijama, ali nije pisao molbu za prijem u Savez komunista, već je, na inicijativu drugih „upisan“. Radio je u fabrici „Mitros“, a zatim u opštinskom rukovodstvu sindikata.

U vreme Pisma Predsednika SKJ i Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, a posle razgovora Tita sa društveno-političkim aktivom Srbije (oktobar 1972), na kome je srpsko partijsko rukovodstvo kritikovano zbog „liberalističkih“ skretanja, Marelj se nalazio na dužnosti sekretara Opštinskog komiteta SK u Sremskoj Mitrovici.

Smatrao je da je Titova kritika logična sa stanovišta karaktera Partije i neprikosnovene Titove uloge u njoj. Na njegovu dalju evoluciju uticali su brojni činioci: nova saznanja, iskustvo, raskorak između ideologije i stvarnosti, koji se postepeno pretvarao u nasije nad činjenicama.

U tom smislu je od odlučujućeg značenja bio prelazak Marelja na rad u Pokrajinskom komitetu SK Vojvodine.

Od 1974. do 1982. godine koordiniao je rad na društveno-ekonomskom razvoju Vojvodine, čije je relativno zaostajanje u socijalističkoj Jugoslaviji bilo „javna tajna“.U tom svojstvu je, na inicijativu Stevana Doronjskog, započeo rad na analizi relativnog zaostajanja Vojvodine.

U radu na pomenutoj analizi Marelj je sarađivao sa profesorima poljoprivrede i ekonomije (prof. Stevan Mezei i prof. Tihomir Šuvakov). Na takvoj analizi za Republiku Srbiju radio je akademik Kosta Mihailović, autor ekonomskog dela Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti (1986).

Analiza je bila tretirana kao državna tajna. Na vrlo uskom sastanku političkih ljudi Vojvodine njeni su zaključci primljeni kao subverzivni. Jovan Veselinov Žarko obratio se direktno Marelju: „Boga ti, Žiko, nije valjda Jugoslavija bila nama maćeha kao stara Kraljevina? A šta će na to reći drugi Tito?“ Bilo je odlučeno da se za javnost pripremi redukovana varijanta analize. Ipak, Stevan Doronjski je o njenom sadržaju obavestio Tita i ona je uticala na strategiju razvoja Vojvodine.

Što se samog Marelja tiče, on je, kroz rad na analizi, učvrstio stanovište koga se držao na mestu predsednika Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine, zatim predsednika Skupštine (ostavku je dao jer nije pristao da Skupština, pod pritiskom, ukine sama autonomnost), i najzad – na mestu predsedavajućeg u delegaciji Veća republika i pokrajina Savezne skupštine Jugoslavije.

„Posle toga saznanja (rada na analizi o zaostajanju Vojvodine L.P.) ja sam“ kaže Marelj „do danas ostao dosledan u zalaganju da Vojvodina mora imati i u okviru države Srbije suštinsku autonomiju i to zagarantovanu Ustavom. Drugačije se ne može odbraniti od zaostajanja.“

Osim dokumenata, poznatih i onih koji su mu ustupile porodice političkih ljudi Vojvodine, Marelj je ostvario uvid i u knjige o Vojvodini.

U prvom redu na: Ranko Končar i Dimitrije Boarov, Odbrana autonomije, Stevan Doronjski; Dragan Gmizić, Zemlja, nafta i ljudi (Marelj dodaje „i voda“); Dušan Perović, Letopis o Vlaovićima I-III; Boško Krunić, Decenija zamora i raskola; Đorđe Stojšić, Osma sednica.

Sa autorima svih ovih knjiga Marelj je u dijalogu. To je metodološki veoma značajno. Bavljenje samo jednom stranom, koje preovlađuje u srpskoj istoriografiji lišava stvarnu istoriju složenosti, protivurečnosti i kontroverzi; približava je propagandi, a udaljuje od objektivnosti.

Marelj je na nov način „pročitao“ i događaje kao što su Osma sednica CK SK Srbije, odlazak Srba sa Kosova u Novi Sad, mitinzi u Vojvodini, smena vojvođanskog rukovodstva, ukidanje autonomnosti Vojvodine i odgovornost partijskog i državnog vrha u Jugoslaviji za otvaranje puta velikosrpskom nacionalizmu, koji je sa istorijske scene odneo i Jugoslaviju.

Marelj je na nov način „pročitao“ i događaje kao što su Osma sednica CK SK Srbije, dolazak Srba sa Kosova u Novi Sad, mitinzi u Vojvodini, smena vojvođanskog rukovodstva, ukidanje autonomnosti Vojvodine i odgovornost partijskog i državnog vrha u Jugoslaviji za otvaranje puta velikosrpskom nacionalizmu, koji je sa istorijske scene odneo i Jugoslaviju.

Propaganda je učvršćivala shvatanje da se Jugoslavija nije rušila na prepad, uz neviđenu manipulaciju masama i snažnu podršku represivnih mehanizama. S jedne strane, Milošević je zagovarao vanustavne, vanstatutarne i vaninstitucionalne postupke („Ustav piše narod, na ulici“), uz istovremenu logistiku vojske i policije.

Osma sednica CK SKS je partijski puč kojim je dirigovao general Nikola LJubičć, da bi se i u Savezu komunista Srbije obezbedio odnos snaga u korist centralizacije i unitarizacije Srbije, a zatim nametanja Jugoslaviji.

Odlučujuću ulogu odigralo je jugoslovensko partijsko i državno rukovodstvo. Ponašalo se sa Srbijom kao sa nitroglicerinom na dlanu: zadovoljiti njene apetite ukidanjem autonomija, da bi se sprečila njena ekspanzija u Jugoslaviji. Zato Marelj napad na Vojvodinu smatra početkom kraja Jugoslavije.

Ona nije srušena zato što su ideološka ograničenja (pre svega samog Tita) sprečavala rešenja u procesu promene svojinskih odnosa (Zakon o udruženom radu), već zato što je Srbija odbacivala, od početka, njeno konfederalno uređenje koje je utemeljio Ustav iz 1974. Ovaj Mareljev zaključak korespondira sa stanovištem savremenika raspada države u ratovima 90-ih godina, ali i sa istorijskim procesom razvoja bivših jugoslovenskih republika kao nacionalnih država usmerenih ka Evropskoj uniji.