Kako, dođavola, da to uradimo?

Isti tipovi koji su oteli Šilinga, brutalna grupa radikalnih islamista Abu Sajaf, upali su u privatno odmaralište Dos Palmas i držali dvadeset talaca, uključujući troje Amerikanaca. Martina i Garsiju Burnam, misionare iz Vičite u Kanzasu, i Giljerma Sobera, tipa koji je vodio firmu za kontrolu kvaliteta vode u Kaliforniji.

Dos Palmas bio je pregovaračka noćna mora od samog početka. Dan posle otmice, nedavno izabrana filipinska predsednica Glorija Makapagal-Arojo postavila je najnekonstruktivniju, najlošiju dinamiku pregovora javno objavivši rat Abu Sajafu.

Nije baš neki empatičan pokušaj razgovora, zar ne?

E pa, biće još gore.

Stvorite iluziju kontrole

Filipinska vojska i marinci su vodili mali rat oko teritorije usred pregovora, razbesnevši otmičare sa nekoliko propalih napada. Pošto su bili oteti i Amerikanci, pozvani su CIA, FBI i američka obaveštajna služba, pa smo se i mi saplitali jedni o druge. Onda su kidnaperi silovali i ubili nekoliko talaca, dogodio se 11. septembar i Abu Sajaf su povezali sa Al Kaidom.

Kad je kriza završena orgijom pucnjave i haosa u junu 2002, Dos Palmas je zvanično postao najveći neuspeh u mojoj karijeri. Nazvavši taj užas železničkom nesrećom bilo bi suviše blago, ako me razumete.

Ali neuspeh je samo seme budućih uspeha i naš neuspeh na Filipinima nije bio ništa drugačiji.

Katastrofa u Dos Palmasu me je naučila da svi patimo od pretpostavke da su pregovori rvački meč u kom je poenta da nadjačate protivnika i potčinite ga, nadate se najboljem i nikada ne odustajete.

Moje razočaranje Dos Palmasom nateralo me je da se suočim s našim propalim tehnikama, da dobro proučim najnovije pregovaračke tehnike – neke sjajne i neke potpuno kretenske – i onda naiđem na slučaj u Pitsburgu koji je potpuno promenio moje viđenje međuljudske dinamike pregovora.

Iz pepela Dos Palmasa naučili smo lekciju koja će zauvek promeniti tehniku FBI pregovaranja u slučaju otmica. Naučili smo da je poenta pregovora namamiti protivnika, a ne savladati ga; privoleti ga na svoju stranu, a ne naneti mu poraz. Najvažnije, naučili smo da su pregovori uspešni ako učinite da vaš protivnik sve uradi i sam predloži rešenje. Ako mu stvorite iluziju da on sve kontroliše dok ste, zapravo, vi onaj koji vodi razgovor.

Ono što smo razvili su, kako sam ih ja nazvao, kalibrisana ili otvorena pitanja. Kako ona funkcionišu? Tako što uklanjaju agresiju iz razgovora otvorenim prihvatanjem druge strane, bez otpora. Na taj način možete da iznesete ideje i zahteve a da ne zvučite nametljivo. Možete da ih ponukate.

Kasnije ću sve ovo podrobnije objasniti, ali za sada neka ostane na tome da je cela stvar jednostavna kao i izbacivanje neprijateljstva iz rečenice „Ne možeš da odeš“ i pretvaranja te izjave u pitanje.

„Šta očekuješ da ćeš postići odlaskom?“

Ne pokušavajte da pregovarate u otvorenoj vatri

Čim sam stigao u Manilu da radim na slučaju Burnam-Sobero, smestio sam se u oblasti Mindanao, gde je filipinska vojska pucala i raketirala bolnički kompleks u kom se zabarikadirao Abu Sajaf s taocima.

Pregovarač tu nije imao šta da radi jer je bilo nemoguće razgovarati dok meci lete. Onda se situacija pogoršala: kad sam se sutradan probudio, saznao sam da su tokom noći otmičari i njihovi taoci nestali.

To bekstvo bilo je prvi znak da će cela operacija biti katastrofalna i da filipinska vojska nije partner kome se može verovati.

Na brifinzima posle bekstva saznalo se da je tokom primirja jedan vojnik uzeo kofer od otmičara iz bolnice i da su nedugo zatim svi vojnici koji su obezbeđivali zadnji deo bolnice pozvani na sastanak. Slučajno – ili ne – negativci su iskoristili taj trenutak da pobegnu.

Situacija se prilično pogoršala dve nedelje kasnije, na filipinski Dan nezavisnosti, kad je Abu Sabaja saopštio da će obezglaviti „jednog belca“ ukoliko vlada ne obustavi lov na njih do podneva. Znali smo da misli na jednog od Amerikanaca i pretpostavljali da će žrtva biti Giljermo Sobero.

U tom trenutku nismo imali direktan kontakt s otmičarima jer su nam partneri u filipinskoj vojsci dodelili posrednika koji je uvek zaboravljao da i nas uključi kada otmičari zovu (isto tako je zaboravljao i da snimi te pozive). Mogli smo samo da šaljemo tekstualne poruke i pokušamo da zakažemo razgovor.

Tako su malo pre podneva Sabaja i član kabineta predsednice čuli preko radijske emisije da je vlada pristala na Sabajin zahtev da se jedan malezijski senator imenuje za pregovarača. Zauzvrat, Sabaja je pristao da poštedi taoca.

Bilo je, međutim, prekasno da se popravi atmosfera sukoba, nepoverenja i laži. Tog popodneva, taoci su čuli Sabaju kako viče u telefonsku slušalicu: „To je bio dogovor! To je bio dogovor!“ Ubrzo zatim, Abu Sajaf je odsekao glavu Giljermu Soberu i za svaki slučaj oteo još petnaest osoba.

Kako pregovori najvećim delom nisu bili pod našom kontrolom, a SAD su mahom bile nezainteresovane za slučaj i pored ubistva Sobera, vratio sam se u Vašington. Činilo se da ne mogu mnogo da uradim.

Onda je 11. septembar sve promenio.

Abu Sajaf, nekad manja teroristička grupa, iznenada se povezao s Al Kaidom. Filipinska TV novinarka Arlin dela Kruz ušunjala se u kamp Abu Sajafa i snimila Sabaju kako maltretira američke misionare Martina i Garsiju Burnam, koji su bili toliko mršavi da su izgledali kao preživeli iz koncentracionih logora. Taj snimak je odjeknuo SAD kao grom. Odjednom je slučaj postao prioritet američke vlade.

Druga strana uvek ima tim

FBI me je poslao nazad. Sad sam došao da postignem dogovor. Bio je to važan slučaj. Neki moji izvori su me obavestili da je direktor FBI Robert Miler svakog jutra lično obaveštavao predsednika Džordža Buša šta radimo. Kad se direktor Miler pojavio u američkoj ambasadi u Manili i kad smo se upoznali, video sam da me je prepoznao. Bio je to veoma uzbudljiv trenutak.

Ali sva podrška na svetu neće vam pomoći ako je tim vašeg protivnika nefunkcionalan. Ako vaši pregovarački napori prolaze preko sagovornika do njegovog tima, onda imate dogovor zasnovan na nadanju – a nada nije strategija.

Tada nisam shvatio da su otmičari promenili svog pregovarača. Sabaja je bio zamenjen.

Moj šef Gari Nosner mi je, u ranijim otmicama, rekao da promena pregovarača gotovo uvek znači da će protivnik zauzeti čvršći stav. Nisam znao da to znači da će Sabaja minirati dogovor ako ga ne uključimo.

Naša nova taktika bila je da probamo da otkupimo Burnamove. Iako SAD zvanično ne plaćaju otkup, nađen je donator koji je obezbedio trista hiljada dolara. Novi pregovarač Abu Sajafa je pristao.

Predaja novca je bila katastrofa. Otmičari su odustali od oslobađanja Burnamovih. Sabaja, koji je zapravo držao taoce, odbio je da ih pusti. On je postigao dogovor za sebe – o kome ništa nismo znali. Novi pregovarač, posramljen i loše raspoložen, pokrio se tvrdeći da je nedostajalo šeststo dolara. Bili smo zbunjeni – „Šest stotina dolara? Niste pustili taoce zbog šeststo dolara?“ – i pokušali da objasnimo da je, ako novac nedostaje, keš ukrao kurir. Nažalost, nismo imali kao podršku uspostavljeno poverenje i saradnju pa je trista hiljada dolara nestalo, a mi smo se vratili slanju SMS poruka, na koje smo retko dobijali odgovor.

Ovaj užas je kulminirao dva meseca kasnije sa propalom spasilačkom misijom. Tim filipinskih rendžera koji je lutao po šumi slučajno je naišao na kamp Abu Sajafa, bar su tako rekli. Kasnije smo od druge vladine agencije čuli da im je javljeno gde je kamp. Ta druga agencija nama nije rekla za lokaciju jer… jer… zašto? To nikada neću razumeti.

Rendžeri su sa ivice šume otvorili nekontrolisanu vatru na kamp. Garsija i Martin su spavali u svojim mrežama kad je paljba počela. Oboje su ispali iz mreža i počeli da se kotrljaju nizbrdo kako bi se sklonili. Ali meci njihovih spasilaca su poleteli ka njima. Garsija je pogođena u desnu butinu, a onda je osetila kako je Martin klonuo.

Nekoliko minuta kasnije, kad su poslednji pobunjenici pobegli, odred filipinskih vojnika je ubeđivao Garsiju da je njen suprug dobro, ali ona im nije poverovala. Posle godinu dana zarobljeništva nije imala vremena za fantazije. Garsija je znala da je njen muž mrtav i bila je u pravu: pogođen je u grudi, triput, u prijateljskoj vatri.

Na kraju, u navodno spasilačkoj misiji ubijeno je dvoje od troje talaca koji su se tu zatekli (poginula je i filipinska medicinska sestra Edibora Jap), dok je Sabaja – glavna zverka – pobegao i poživeo još nekoliko meseci. Od početka do kraja, trinaestomesečna misija je bila potpuni promašaj, užasan gubitak života i novca. Dok sam sedeo u mraku kod kuće nekoliko dana kasnije, obeshrabren i istrošen, shvatio sam da nešto mora da se promeni. Ovako nešto ne sme da se ponovi.

Ako smrt talaca ima ikakvu svrhu, onda je to nalaženje novog načina pregovaranja, komuniciranja, slušanja i razgovaranja, i sa prijateljima i sa neprijateljima. Ne da bismo razgovarali.

Ne. Morali smo to da radimo da bismo pobedili.

Izbegavajte sukob

Po povratku u SAD nastupio je period preispitivanja. Dovodio sam u pitanje – čak i sumnjao – u neke stvari koje smo radili u FBI. Ako ono što smo znali nije bilo dovoljno, morali smo da budemo bolji.

Pravi šut u zadnjicu doživeo sam nakon povratka, dok sam pregledao sve informacije koje smo imali o slučaju (a mnoge nismo imali na terenu). Među gomilom informacija pojavila se jedna koja me je totalno pokosila.

Neko je čuo Martina Burnama kako preko telefona priča s nekim. Kako je talac mogao da priča s nekim a da mi to ne znamo? I sa kim je razgovarao? Postoji samo jedan razlog kada se taocu dozvoljava da se javi na telefon. Da pruži dokaz života. Neko drugi je pokušavao da otkupi Burnamove.

Ispostavilo se da je taj neko radio za pokvarenog filipinskog policajca koji je vodio paralelne pregovore za njih. Želeo je da otkupi taoce i preda ih predsednici Arojo.

Nije mi toliko zasmetalo to što nam je taj tip radio iza leđa. Na samom startu je bilo jasno da se mnogo toga prikriva. Taj tupadžija, koji nije bio obučen FBI pregovarač, uspeo je u nečemu što meni nije pošlo za rukom. To me je zaista iznerviralo.

Pričao je sa Martinom Burnamom preko telefona. I to besplatno.

Kad sam shvatio da je pokvareni policajac uspeo tamo gde mi nismo, to mi je bila neka vrsta metafore svega što je manjkalo našem jednodimenzionalnom pogledu na situaciju.

Osim što smo imali problema sa filipinskom vojskom, zbog našeg tante za kukuriku mentaliteta nismo imali mnogo uticaja na otmičare. S takvim mentalitetom zvali smo negativce samo da bismo tražili nešto, i ako bi nam to dali, onda bismo i mi morali nešto da im damo zauzvrat. A zbog takvog stava, pošto smo bili sigurni da su Burnamovi živi, nismo se potrudili da im zatražimo dokaz da su živi. Bojali smo se da ćemo im nešto dugovati.

Ako bismo nešto pitali i oni na to pristali, onda bismo im dugovali. Nevraćanjem duga rizikovali bismo da nas optuže da smo neiskreni, a nedostatak poverenja u otmici dovodi do smrti.

Naravno, nismo pitali otmičare da nas puste da popričamo s taocima jer smo znali da će reći ne, a mi smo se bojali poniženja.

Strah je bio velika mana našeg pregovaračkog stava. Neke informacije možete da dobijete samo kroz direktne, poduže razgovore s protivnikom.

Bile su nam potrebne i nove metode da bismo dobili nešto a da direktno ne tražimo. Bila nam je potrebna finesa u pitanju koja bi bila sofisticiranija od direktnih pitanja i da-ne dinamike.

Tada sam shvatio da ono što smo radili nije bila komunikacija: bilo je to verbalno nadjačavanje. Želeli smo da vide situaciju našim očima, a oni da mi posmatramo stvar iz njihove perspektive. Ako ovu dinamiku primenite u stvarnom svetu, pregovori propadaju, a tenzije rastu. Takav stav je bojio sve što je FBI radio. Sve je bio sukob. I to nije funkcionisalo.

Naš pristup pitanju dokaza života bio je otelotvorenje svih ovih problema.

U to vreme utvrđivali smo da li su taoci živi postavljanjem pitanja koja su iziskivala informacije koje bi samo talac znao. Ta pitanja su bila kao lozinke za kompjuter: „Kako se zvao Martinov prvi pas?“ ili „Koje je srednje ime Martinovog tate?“

Takva pitanja su imala i svoje mane. Najpre, postala su neka vrsta policijskog potpisa. Kad bi porodica počela da postavlja takva pitanja, otmičarima bi bilo jasno da ih policajci podučavaju. A to kidnapere čini vrlo nervoznim.

Osim nervoze, odgovaranje na takva pitanja je iziskivalo malo do nimalo napora. Zlikovci dođu, saznaju činjenice i daju ti ih odmah, jer je tako jednostavno. Beng, beng, beng! Sve se dešava toliko brzo da ne možete da steknete nikakvu taktičku prednost, nikakvu korisnu informaciju, nikakav napor s njihove strane ka cilju koji vama služi. A svi pregovori, ako su dobro vođeni, treba da budu proces prikupljanja operacija koji gura vaše protivnike ka ishodu koji vi želite.

Najgore od svega je što negativci znaju da su vam dali nešto – dokaz života – koji izaziva onaj ljudski osećaj potrebe da uzvratite istim. Bez obzira da li smo spremni to da priznamo, univerzalno je pravilo ljudske prirode, u svim kulturama, da kada ti neko nešto dâ, očekuje nešto zauzvrat. I neće vam dati ništa više ako mu ne vratite.

Mi nismo želeli da pokrenemo tu priču o reciprocitetu jer nismo želeli ništa da im damo. I šta se onda dogodilo? Naše konverzacije su postale paralisani sukobi dve strane koje žele da izvuku nešto jedna od druge, ali odbijaju da bilo šta daju. Iz ponosa i straha nismo komunicirali.

Zato nismo uspeli, dok su tupadžije poput pokvarenog filipinskog policajca samo upale i dobile ono što je nama bilo očajnički potrebno. Komunikacija bez reciprociteta. Stao sam i zapitao se: „Kako, dođavola, da to uradimo?“