Makijavelijev Vladar, knjižica pisana 1513, a objavljena posle Makijavelijeve smrti, 1532. godine, ne samo da je jedno od najvažnijih, najuzbudljivjih i najzagonetnijih filozofskih dela modernog doba, već i, verovatno, najprevođenije: postoji više od dvadeset prevoda na francuski jezik, ništa manje na engleski, nemački, ruski, španski, a pravo je čudo pronaći jezik na koji Vladar nije preveden.
Razlog toj prevodilačkoj razigranosti nesumnjivo je i to što je reč o delcu (opusculo, kaže Makijaveli) od nepunih sto stranica, pa se prevodioci rado okušavaju na tekstu koji, kad je o količini reč, nije odveć zahtevan. Uz to, snažne kulture vode računa o tome da se klasična dela, u koje Vladar spada, iznova prevode svakih nekoliko decenija.
Na jednoj ravni Vladar je potpuno proziran tekst.
Makijaveli je, između ostalog, sjajan pisac, ali problemi nastaju kad zađemo u detalje, kad se približimo slici.
Tada celina kreće da se razlaže na tačke (piksele), uočavamo pokrete majstorove četkice, te ono što se činilo samorazumljivim najednom počinje da se usložnjava i izmiče.
Recimo, prvo poglavlje sadrži samo četiri vrlo jednostavne, krajnje neuzbudljive rečenice – Makijaveli nas obaveštava koliko ima vrsta monarhija i kako se one stiču, te daje dva primera- ali to prvo poglavlje ne samo da određuje smer kretanja čitavog dela i ocrtava kontekst, već u čisto prevodilačkom smislu pravi ogromne probleme.
Pisac Vladara govori jezikom ranog 16. veka, što znači da su reči koje upotrebljava, u međuvremenu, promenile svoja značenja, ili su dobila nove konotacije – za prevodioca to još uvek nije nesavladiv problem – ali Makijaveli pravi rezove i na pojmovnom tkivu svoga doba, te dobro poznate reči ulaze u nove sklopove.
To je istinski izazov za prevodioca.
Kako, recimo, prevesti reč dominii u istoj rečenici u kojoj se pojavljuje i reč imperio, pri čemu su obe imale vrlo jasno značenje u svoje vreme, ali ih Makijaveli, u tom kontekstu, već upotrebljava na zbunjujući način? Na prevodiocu je da otkrije zbog čega.
Ili čuvena reč stato, koju ćemo bez prevelikog razmišljanja prevesti s država, ali stato u renesansi, a naročito kod Makijavelija, nije država u onom smislu u kojem taj pojam koristimo danas.
Principati je, recimo, na mnoge jezike prevedeno kao monarhije, što nije pogrešno, ali nije ni sasvim tačno: principe znači vladar, principio – početak, pa bi principato mogla biti i vladavina. Kao i dominio uostalom.
Najzad, na trećoj i, možda, najuzbudljivoj ravni, Vladar je kutija s trostrukim dnom, slagalica koja menja pravila igre u samom činu slaganja, lavirint sa skrivenim prolazima (koje možda do danas nisu otkriveni) – i sve to na manje od stotinak stranica.
Na prvi pogled biser udvoričke književnosti, ovo je delo velikog ironičara (koji ne štedi ni sebe). Knjižica ograničenog dometa kojim se pisac preporučuje vladaru, a zapravo neprolazno delo o moći i ljudskoj prirodi. Tekst lokalnog karaktera i upravo neslućene univerzalnosti. Priručnik za tirane koje piše ubeđeni republikanac.
Skrivalica u kojoj je sve na videlu.
Tajna koju svi znaju i koju niko ne provaljuje. Dakle, gusto minsko polje za čitaoce, a naročito za prevodioce.
Novi prevod zagrebačkog politologa Damira Grubiše (Vladar, Disput, Zagreb 2020), jednog od boljih poznavalaca Makijavelijevog dela u evropskim okvirima, opremljen instruktivnim predgovorom, gustim beleškama i komentarima, te probranom bibliografijom, od neprocenjivog je značaja.
Nijedan od četiri prevoda u srpskoj varijanti ovoga jezika nije upotrebljiv za produbljenije čitanje, te su dva hrvatska izdanja prevoda Iva Frangeša bila, dosad, najbolji i najpozdaniji prevod Makijavelija.
Grubiša je, međutim, svojim prevodom Makijavelijev tekst doveo do ravni kada se on može čitati bez bojazni od prevodilačke greške ili nespretnosti, dok su nijanse tako dobro uhvaćene da će, na pojedinim mestima, čitalac na našem jeziku biti u prednosti nad čitaocima romanskih jezika, na primer.
Zbog toga ne bi trebalo zaboraviti da je prevođenje uvek i tumačenje, te da su prevodioci, barem oni najveći, često i najbolji čitaoci dela koje prevode. U slavnom 15. poglavlju, recimo, prevodilac hvata nijansu od neprocenjivog značaja.
Ključni Makijavelijev motiv, veritŕ effetualle della cosa, prevodi Grubiša, vodeći se više logikom i pojmom nego rečnicima, kao učinkovita istina stvari, za razliku od svih ostalih prevodioca na hrvatsko-srpski koji su, zavedeni Makijavelievom virtuoznošću, ovaj izraz automatski prevodili kao stvarna, ili zbiljska istina stvari, što ne znači ništa.
Reč je, međutim, upravo o delotvornoj istini, o onoj istini koja proizvodi učinke, te sada, recimo, mnogo lakše možemo pristupiti najslavnijoj Makijavelijevoj rečenici koja, u prevodu koji, manje ili više, svi znamo, glasi cilj opravdava sredstvo.
Problem je, naravno, što ta rečenica u delu firentinskog pisca – ne postoji.
No, ako pogledamo šta Makijaveli jeste napisao u svom drugom remek-delu Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija, dakle kad pronađemo rečenicu koju je rđavi tumač preveo kao cilj opravdava sredstvo, videćemo da je tu noseća reč effeto, učinak, posledica, efekat, dakle ista ona reč koja se nalaz u pridevu effetualle, učinkovita, delotvorna, efikasna, ona koja proizvodi posledice, te sada te dve reči upućuju jedna na drugu, a najzagonetnije mesto Makijavelijevog dela, zbog kojeg je on proglašen crnjim od crnog đavola (makijavelistom), sada se može razumeti na potpuno drugačiji način. Svojim odličnim prevodom Grubiša sugeriše upravo takvo čitanje.
Ni posle ovog poduhvata neće Makijaveli, ni ovde niti bilo gde drugde, prestati da proizvodi oprečne komentare i pomešana osećanja, ali je izvesno da sada imamo, na našem jeziku, izvanredan i pouzdan tekst koji već 500 godina, bez stanke, poziva na čitanje i tumačenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
