Kapitulacija je došla kasnije

Isti list, te godine, dobiće svog prvog glavnog urednika koji nije bio politička ličnost i koga nije postavila monopolistička partija – već su ga između više kandidata izglasali sami novinari. Reč je o Aleksandru Nenadoviću. Inače, na novinarskom referendumu protivkandidati su mu bili Jurij Gustinčič i Miroslav Radojičić. Redak presedan koji se u tom obliku više nije ponovio.

Jedna od presudnih tema 1969. godine bile su ustavne promene, decentralizacija, slabljenje uticaja savezne države i saveznog političkog centra i jačanje republičke državnosti. Razgovori Marka Nikezića i Latinke Perović, čelnih ljudi reformskog vrha Saveza komunista Srbije, sa novinarima traju, uglavnom, satima.

U neformalnoj atmosferi odgovaraju na brojna novinarska pitanja. Nova praksa, nezamisliva u Srbiji samo tri godine ranije dok je ova republika bila pod dugom senkom dogmatičnog i konzervativnog jugoslovenskog potpredsednika, Aleksandra Rankovića, smenjenog 1966. na Brionima. Dakle, u takvoj atmosferi 1969. urednici Politike neobavezno, kao vid intelektualne znatiželje, pitaju da li su u epohi jačanja republičkih državnosti, oni list Republike Srbije, svih Srba ili jugoslovenski list. Oduzmite jugoslovenski – dilema do danas nerazjašnjena.

Marko Nikezić im posle malo razmišljanja odgovara da novo, reformsko, srpsko rukovodstvo nije zainteresovano da Politika postane ekskluzivno glasilo Srbije, a još manje njenog rukovodstva. „Mislim da morate voditi računa o tome da budete, da se postavite kao Evropljani, da pišete o svemu onome što bi jedan evropski čitalac hteo da bude obavešten… Ako me već pitate, mislim manje ‘republikanstva’, manje srpstva, više društvenih pitanja koja podstiču razvoj…“

Nasuprot ovakvom konceptu nalazio se predsednik skupštine Srbije, Draža Marković koji je često, iritiran Nikezićevom intelektualnom sofisticiranošću ili antinacionalističkim filipikama Latinke Perović, umeo da izgovori: „Treba vratiti veru kod Srba u svoje rukovodstvo. Kada je srpsko rukovodstvo nastupilo kao srpsko rukovodstvo? Nikad!“

Nacionalizma je, ipak, najviše u kulturi. Identitetska pitanja i plima nacionalizma nisu zaobišli ni jedan segment kulture i umetnosti. U prilog tome su čak i dela poznatog modnog kreatora Aleksandra Joksimovića, čija je kolekcija večernjih haljina s kraja šezdesetih nosila naziv Simonida, a bila je inspirisana koloritom i ornamentima s freski manastira Gračanice. Druga kolekcija nosila je ime: Prokleta Jerina. Od njihovih naziva i načina prezentacije, do ornamentike i dekorisanja, kolekcije se temelje na stilizaciji motiva iz srpske nacionalne istorije i tradicionalnih nošnji, naravno, zamišljenih po obrascima idealizovane srednjovekovne prošlosti.

Ne slučajno, iste godine, 1969. Marko Nikezić je poručio da modernu Srbiju „ne možemo graditi i na ekonomskom razvoju i na kosovskom mitu“. Značajan deo društva je želeo baš to. Godine 1969. Dobrica Ćosić, već profilisan kao vodeći diseminator srpskog nacionalizma i tvrdi zagovornik smenjenog Aleksandra Rankovića, izabran je za predsednika Srpske književne zadruge (SKZ), vodeće parapolitičke ustanove čiji zadatak u tom trenutku postaje otvaranje tzv. srpskog pitanja.

Zadruga je trebalo da bude pandan sve agilnijoj, stožernoj nacionalističkoj instituciji u Hrvatskoj – Matici hrvatskoj. Prethodno su hrvatski intelektualci i jezikoslovci napisali svoju Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Srpska nacionalistička alternativa, preciznije, jezički šizmatici, odmah su im odgovorili Predlogom za razmišljanje i prihvatanjem politike jezičkog ekskluzivizma i raskolništva.

U to vreme Pavle Ivić piše knjigu Srpski narod i njegov jezik. Vešto formulisano da bi se izbegao ustavno definisani naziv zajedničkog jezika – srpskohrvatski. Izlazeći u susret javno manifestovanoj težnji dela hrvatskih intelektualaca da jezik kojim govore nazovu (samo) svojim imenom i time razvrgnu leksičko jedinstvo, Ivić zagovara odustajanje od jezičke integracije i na srpskoj strani. Konstituisanje hrvatskog jezika moralo bi u tom slučaju biti praćeno istovrsnim procesom, tj. nastankom srpskog jezika za Srbe u Hrvatskoj „sa svima konsekvencama koje iz tog ističu u školstvu, upravi i kulturi“.

Danas, pola veka kasnije, živimo taj „ideal“ i zove se eufemistički, u BiH – dve škole pod jednim krovom ili otvoreni segregacionizam kod dece. Na nacionalizam u kulturi, Marko Nikezić je iste godine odgovarao da i autori Deklaracije o položaju hrvatskog jezika i srpski nacionalistički jezikoslovci, pisci i kulturnjaci, pokušavaju da se nametnu kao nadležni stručnjaci u odlučivanju „kad će da nas posvađaju, a kad da nas mire, jer svako u svojoj naciji misli da ima diskreciono pravo na njeno zastupanje“. Dobiće ga dve decenije kasnije – znamo kako se završilo. Ili se još nije završilo.

U to vreme Dobrica Ćosić piše da je vertikala nacionalne istorije strasno istorijsko nastojanje za političkim i kulturnim jedinstvom srpskog naroda, ostvarenim po najvišoj ceni od dva i po miliona Srba koji su dali živote za „svoje oslobođenje i ujedinjenje“. Teško je reći odakle navedena statistika potiče, ali je Ćosić nastavljao da se ta tekovina, političkog, etničkog i kulturnog jedinstva mora braniti, jer „srpski narod još uvek nije etnički homogena celina i ne živi u jednom državno-političkom obliku“, pisao je.

Osim mantre o svim Srbima u jednoj državi, kao da Jugoslavija to nije bila, upravo 1969. počinje sve otvorenije da se pominje jedna nova – zaštita i briga za Srbe van Srbije, jer kako je govorio Mihajlo Đurić: izvan Srbije, Srbi žive u još četiri od pet republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive svojski“. Na ovakve teze je najčešće odgovarala Latinka Perović, stavom da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim, nadovezivao se Marko Nikezić, stavom da je nacionalizam u Srbiji kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u borbi sa tim kontinuitetima“.

Bili su to oni kontinuiteti koje je upravo u Filosofiji palanke prepoznao i dekonstruisao Radomir Konstantinović. Ili rečima Latinke Perović, prilikom posete SKZ-u: „Ja se slažem u mnogim stvarima sa vama, ali naša razlika je u prilazu – vi govorite o zamišljenoj, o pretpostavljenoj Srbiji, a ja o realnoj. Negde se moramo sresti…“

Jedna od najvažnijih bitaka u kulturi, koja je služila za nacionalističku homogenizaciju, 1969. postaje izgradnja NJegoševog mauzoleja na Lovćenu. Nije bilo nacionalistički orijentisanog delatnika u kulturi – umetnika, književnika, slikara, intelektualca koji nije učestvovao u kampanji koja je imala sve razmere histerije. Matija Bećković je pisao da se srpski narod drži na vrhu „NJegoševog groba“ koji žele da sruše, zbog čega se pitao: „Kako li ćemo taj dan preživeti?“ Preživeo je i postao laureat najviše državne nagrade u Beogradu – Oktobarske za 1971. godinu.

Kada je reč o političkom vrhu Srbije, nije postojao konsenzus u vezi sa izgradnjom NJegoševog mauzoleja. Marko Nikezić je 1969. u razgovoru sa novinarima osvrćući se na uzavrele rasprave oko spomenika na Lovćenu, rekao da je to odluka crnogorskih organa i „neka se oni raspravljaju tamo, a ne ovde“. Nikezić se upitao čemu je trebalo da služi tolika količina napisa u štampi, peticija i svega što se tim povodom pokrenulo u Beogradu, u vezi sa izgradnjom NJegoševog mauzoleja, sem „tutorisanju“ Crne Gore.

On je smatrao da su besmislene i anahrone rasprave o NJegošu, „ko tvrdi da je NJegoš srpski pesnik, tvrdi da on nije crnogorski, a može biti samo crnogorski ili srpski… To su gluposti… Dovoljno ga je čitati pa videti.“ S druge strane, predsednik skupštine Srbije, Draža Marković je poteze crnogorskog rukovodstva u vezi sa izgradnjom mauzoleja smatrao neprihvatljivim, a teško mu je padalo i što zbog funkcije koju je obavljao nije mogao da se javno usprotivi izgradnji mauzoleja i rušenju kapele. „Teško je razumeti motive i razloge za rušenje… Zar se Meštrovićev spomenik ne može postaviti na drugo mesto“, upitao se. Kontinuiteti!

U ovo vreme SPC sve otvorenije koristi javni prostor i odsustvo želje novog političkog vrha Srbije da bude rankovićevski patron crkvi. Počinje da izlazi list Pravoslavlje, koji u ovo vreme reprintuje govor vladike Nikolaja Velimirovića, bliskog snagama srpskog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Objavljeni govor je ovaj kontroverzni crkveni velikodostojnik održao 1939. i postao je poznat pod nazivom: „Čiji si ti, mali narode srpski“.

U govoru koji je Pravoslavlje prvi put u Jugoslaviji objavilo integralno i bez pravnih konsekvenci, Velimirović se pitao, „Čiji ste vi, mali Srbi?“ i odgovarao: „Mi smo deca Božja. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. I tako, mi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi…“

A Filosofija palanke se kritičarima čini radikalna, jer daje hirurški preciznu kritiku i dekonstrukciju srpskog nacizma.

Kosovo je i 1969. u fokusu. Ponovo kontinuiteti! Prethodna godina je završena albanskim nacionalističkim demonstracijama. U srpskom društvu je proključalo antialbansko raspoloženje. Suprotstavljen dominantnim narativima, Marko Nikezić je poručivao da Albanci u Srbiji i Jugoslaviji „ne mogu i ne smeju da se osećaju kao manjina, oni su kod svoje kuće“, dok istovremeno Srbi i Crnogorci kao manje brojni narodi „isto tako ne mogu na Kosovu biti manjina, nego su i oni kod svoje kuće“.

Nasuprot kosovskom pitanju i mitologizaciji javnog prostora, kulturu u ovom periodu karakterišu i ključne modernističke postavke. Iako 1969. Veljko Bulajić snima Bitku na Neretvi, nasuprot službeno kanonizovanoj slici umetničke glorifikacije, stajao je razorno dekonstruišući nalet crnotalasnog filma. Jedan od ključnih protagonista ovog kinematografskog pravca, Živojin Pavlović, najpre u ostvarenju Zaseda 1969. daje sliku Drugog svetskog rata veoma različitu od široko prihvaćene interpretacije u Jugoslaviji. Bora Ćosić kreće sa izdavanjem časopisa Rok 1969. godine.

Dve godine ranije u Beogradu je u Ateljeu 212 osnovan BITEF. Vrhunac ovih neprovincijalizujućih tendencija, ali i liberalizacije pozorišta, kulture, pa i čitavog društva je bilo postavljanje kultnog mjuzikla Kosa, maja 1969. samo godinu dana nakon njegove američke premijere. U američkom časopisu Newsweek u julu 1969. objavljeno je da su autori Kose izjavili da im je beogradska postavka najdraža od svih verzija njihovog mjuzikla. Kasnije su govorili da „Beograd nema malograđanskih predrasuda“. Imao je, ali je poznavao i princip kulturne pluralnosti. Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS), osnovane su 1969. kao najznačajniji međunarodni festival klasične muzike u Beogradu. U ovo vreme filmski kritičar Politike, Milutin Čolić, već razmišlja i traži pomoć filmofila iz političkih struktura za osnivanje Međunarodnog filmskog festivala FEST.

Iste, 1969. godine, Univerzitet u Beogradu je i dalje pod utiskom revolucionarnog Juna 1968. godine. Žiške pobune još traju u studentskim listovima, koje vlast pritiska, a nju, vlast u Srbiji, pritiska Tito zbog odbijanja da se sa univerziteta izbace pobunjenički profesori. Najuticajniji od njih, sve očiglednije se približavaju Ćosiću, praveći otvorenu koaliciju leve i desne opozicije u Srbiji. Tačka sretanja bio je nacionalizam i tzv. srpsko pitanje.

Naposletku i kao svoj memento, ali i moderne Srbije, Latinka Perović je u to vreme novinarima izgovorila suštinu politike reformskog vođstva: „… ekipe dolaze, prolaze, ali bitno je da mi ne zavadimo prvo narode po Jugoslaviji, pa onda zavadimo ljude u partiji… Može ova politika i da propadne u Srbiji, ali je vrlo važno da ostavi trag i da bude jasno da je u Srbiji postojala jedna demokratska politika prema društvenim i nacionalnim odnosima.“ Propala je! Da li je ostavila traga, osim u arhivskim izvorima, teško je reći. Ipak, 1969. godine, bila je jasna borba dva koncepta u kulturi koliko i u politici. Ali postojala je i snažna društvena i kulturna pluralnost, nesporno izraženija nego u našoj savremenosti. Društvo je bilo spremno na borbu, današnje je odavno kapituliralo. Filosofija palanke bila je deo tog političkog, društvenog i kulturnog konteksta, snažne pluralizacije i borbe za ili protiv središnjeg srpskog kontinuiteta – nacionalizma.

Izlaganje na skupu povodom 50. godišnjice Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, Ivanjica, 25. avgust 2019.