Koji rukopisi gore, a koji ne

Roman Dragoslave Barzut je nesvakidašnjim i veštim jezikom ispripovedana priča o takođe nesvakidašnjim, ili samo nepoznatim, skrajnutim i diskriminisanim junakinjama i njihovim životima. Priča romana je autorkin (autofikcionalni) odgovor na brutalni napad na nju i njene prijateljice u jednom beogradskom kafiću od nekih sasvim običnih mladića koji se u ovom društvu osećaju pozvanim i slobodnim da maltretiraju i ugrožavaju one za koje procene da odstupaju od njima poželjnih rodnih i seksualnih normi.

Obespravljenost i borba za osvajanje prava se u romanu preispituju kroz podsećanje na jednu „alternativnu“ prošlost (egalitarni i prosperitetni jugoslovenski socijalizam) i otkrivanje alternativne mogućnosti društvenosti, kao što je okupljanje žena u igranju fudbala, čime se artikuliše prilično „inventivan napad na heteronormativnost i patrijarhat“ (D. Lučić). Iz ove složene proze, koja je i dokument o obesmišljenosti, odnosno ukidanju pravde i zakona, saznaćemo i koji rukopisi ipak gore, koji i dalje ne, ko može da poleti u vazduh od sreće, a šta da eksplodira (ili implodira?) od imaginarne bombe, kako se sve može pisati o lezbijskom seksu, i kako izgleda idealna draga u feminističkoj prozi u Srbiji na početku 21. veka.

Narator romana „Proleće se na put sprema“, jedan prilično simpatičan pripovedač, ispričaće fragmentarnu priču o sebi i svom odrastanju, u istoj onoj zemlji, napadajući skoro dobronamerno, sa lakoćom, isti taj patrijarhat, na primer, sa pozicija muškarca koji voli pletenje, ili glasno pevanje i grljenje, ali i koji otvoreno priča o muško-muškoj ljubavi i seksu.

Teško je zapravo odlučiti šta ovaj roman, koji je ušao u uže izbore i „Ninove“ i „Vitalove“ nagrade, zabavnije i temeljitije dekonstruiše i dezavuiše – patrijarhat, patrijarhalnu muškost, mondenski lajfstajl, kapitalizam ili privid normalnosti društva u kome živimo. To razgaljujuće duvanje u kulu od karata svih kvaziidentiteta i vrednosti je upotpunjeno, kao i kod Dragoslave Barzut, pripovedanjima različitih protagonistkinja o njihovim sudbinama.

Moć i autentičnost priče i pričanja koju u „Paprinim kuglama“ nosi „Odlučna“, lezbijka, fudbalerka, advokatica, drugarica, kod Bojana Krivokapića je lik babe LJubice, feministkinje iz crnogorskih vrleti koja muškarca zbog uvrede časti izazva da odmeravaju snage i pobedi ga, i čiji se duh, kao ni „Odlučne“, ne slama uprkos nezamislivo teškom životu koji ona uspeva da ispriča u kompleksnu i duhovitu priču. Krivokapić je razlabavio i relaksirao romanesknu strukturu jezikom (ijekavsko-ekavski idiomom), stilom (fragmentarnim, nelinearnim), temama, i opet, tim autofikcionalnim pripovedačem koji javno istupajući priča o sebi, svojoj bolesti, istoriji porodice, osećanjima, na kraju, o ljubavi za svet.