Koliko su ljudi racionalna bića

Međutim, koliko juče jedna bizarna vest navela me „da se vratim“ u, nažalost, sad već poodavnu prošlost. U lepe i prijatne studentske dane.

A vest koju spominjem, i koju su preneli mnogi mediji, odnosi se na to da su famozna „isturena odeljenja“ naših državnih i privatnih fakulteta, bez dozvole, čak i bez započetog postupka akreditacije, samo ove godine upisala preko 2.000 brucoša. Vest je propraćena i informacijom da na tim istim „isturenim odeljenjima“ studira bar dvadesetak hiljada ljudi. I vestima da se njihovi studenti gotovo i ne sreću, jer predavanja praktično i nema, a u retkim slučajevima kad ih ima, ne drže ih profesori, već sasvim anonimni asistenti.

Kontrast sa vremenom u kome je studirala moja generacija je potpun, totalan. Nije stvar samo u tome da je uspešno okončanje studija podrazumevalo diplomu čiju vrednost niko nije mogao dovesti u pitanje. To se samo po sebi podrazumevalo, bila je notorna stvar. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, na kome sam studirao, bio je pravi „živi“ fakultet. Slušao sam predavanja i polagao kod ljudi od kojih su velika većina predstavljali nesporne, velike autoritete u svojoj struci. Još sa zadovoljstvom pamtim razgovore sa Radomirom Lukićem, Borom Blagojevićem, Mihajlom Jezdićem, Borom Poznićem, Ljubicom Kandić, Vojinom Dimitrijevićem, Radetom Stojanovićem… i toga da su u mom indeksu pored njihovih potpisa stajale samo devetke i desetke.

Mi studenti, bili smo prisutni na fakultetu, ne samo učenja radi. I družili smo se intenzivno. Sa mnogim drugarima sa fakulteta i danas se intenzivno srećem i družim. Uzelo bi previše vremena da nabrajam sve kolege koji su napravili uspešne karijere. Pa ću zato pomenuti samo dvojicu sa kojima sam bio veoma blizak, a koji nisu više sa nama. Već odavno nema Zorana Ćetkovića, jednog od najboljih studenata moje generacije, koji je imao kratku, ali sjajnu pravničku karijeru. I moj dragi drugar Zdravko Bisić, veseli, žovijalni, neverovatno duhovit čovek i izuzetno talentovan diplomata, umro je pretprošle godine u Istambulu, na putu iz Kenije, gde je bio naš ambasador, za Beograd. Ispratili smo ga uz tamburaše i njegovu omiljenu „Pojdoh na gore, pojdoh na dole“. Govorio sam nad odrom, i zaplakao.

U to vreme uspešno okončanje studija podrazumevalo je, bar po pravilu, relativno brzo zaposlenje. Zaposlio sam se kao advokatski pripravnik u tada, možda, najčuvenijoj advokatskoj kancelariji „Fila“, na čijem čelu je bio Filota Fila, a koju sada vodi njegov sin, takođe veoma poznati advokat, Toma Fila.

Mnogo mi je značilo to što sam prve pravničke korake pravio uz pomoć ljudi od kojih se imalo šta naučiti. U kancelariji Fila sam se uostalom i definitivno „zarazio“ advokaturom. I danas advokaturu doživljavam kao svoj osnovni poziv. Napuštao sam je radi obavljanja nekih javnih funkcija, ali sam joj se i vraćao. Nije isključeno da u njoj i završim karijeru. Uostalom, neprekidno sam, makar u „zamrznutom“ statusu, član Advokatske komore Beograda.

Iz kancelarije Fila otišao sam po sopstvenoj odluci, birajući nov put koji mi je tada izgledao interesantniji. Sa svima sam ostao u odličnim odnosima, sa Tomom Filom ih imam i danas.

Prelazak na rad u saveznu administraciju tadašnje SFR Jugoslavije značio je mnogo. Relativno, čak i apsolutno veoma mlad, postao sam šef kabineta saveznog sekretara, a potom i podsekretar u Sekretarijatu za zakonodavstvo Savezne vlade. Ali, karijerni aspekt mi sigurno nije bio najvažniji. Mnogo bitnija je bila prilika da se uči od dva vrhunska pravnika. Moji pretpostavljeni dr Petar Vajović i Milovan Buzadžić bili su ne samo gotovo neverovatno dobro obrazovani pravnici, nego i ljudi spremni i sposobni da to znanje prenesu na svoje saradnike. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi s njima i učiti od njih.

Celu stvar učinila je još zanimljivijom činjenica da je uskoro na čelo Savezne vlade došao Ante Marković. Od tada sam, duže od dve godine, bio u prilici da sarađujem i često srećem sa njim. Od njega sam prvi put čuo i jednu izreku koju inače pripisuju Čerčilu, a koje se godinama nakon toga pridržavam: „Ako niste u poziciji da radite posao koji volite, nastojte da volite posao koji radite.“

Poslednji premijer SFRJ učinio je sve što je mogao da spasi veliku zemlju, koja bi, da je uspeo, svojim građanima nudila daleko bolje šanse nego što to objektivno mogu šest malih država nastalih na njenim ruševinama. Briljantan rukovodilac, reformator, dobronameran čovek, atipičan političar. Ovo poslednje je posebno karakteristično. Politiku je doživljavao kao aktivnost usmerenu na rešavanje problema, na podizanje kvaliteta života građana, a ne kao nemilosrdan obračun sa ideološkim neistomišljenicima.

Upravo takvo shvatanje politike podseća me nužno na još jednu veoma krupnu ličnost sa kojom ću, sticajem okolnosti, desetak godina kasnije takođe usko sarađivati, na Zorana Đinđića.

Negde početkom 90-ih prisustvovao sam jednom neobičnom razgovoru njih dvojice. Neobičan, s obzirom na to da je Ante Marković u to vreme bio izuzetno popularni, harizmatični predsednik Savezne vlade, a Đinđić, u najboljem slučaju, „mlada nada“ srpske opozicije. Ipak, nakon što je pažljivo saslušao „sinopsis“ planiranih reformi i Antine optimističke prognoze reformskih rezultata, Zoran je sebi „dozvolio“ da kaže kako je nečim neprijatno iznenađen! Rekao je čak da mu je teško da poveruje da čovek takvih sposobnosti i takve snažne vizije može da bude tako naivan! I to propratio pitanjem: – Je li moguće da Vi stvarno verujete u to da su ljudi racionalna bića koja se u svakom trenutku ponašaju u skladu sa svojim interesima?

Ne sećam se kako je i da li je uopšte Marković na ovo reagovao. Mislim da je on verovao u to da se uspešna politika zasniva na tome da većina građana u njoj racionalno prepoznaju sopstvene interese. Zoranovo pitanje doživeo sam tada kao neumesno. Tek kasnije počeo sam da ga „prepoznajem“ kao, zapravo, vrlo umesno.

Trinaest godina kasnije, kao član Vlade premijera Zorana Đinđića, sa jakim osećanjem da je i on u međuvremenu „oboleo“ od iste vrste naivnosti koju je svojevremeno zamerao Anti Markoviću, dočekao sam njegovu smrt.

I ovaj tragični događaj i svi koji su kasnije usledili, uključujući i aktuelne, ostavili su bez odgovora pitanje – Da li je pretpostavka pobedničke politike to da ona korespondira sa realnim, prepoznatljivim interesima građana, da se zasniva na racionalnom? Valjda samo uz apsolutno bitan, dodatni uslov, da se nikada, ni po koju cenu, ne sme potceniti ogromna moć iracionalnog.

Saveznu administraciju napustio sam po sopstvenoj odluci. U leto 1991, kada je trijumf „udruženih“ nacionalista postao sasvim izvestan, podneo sam ostavku na funkciju podsekretara, zatražio i dobio razrešenje i vratio se u advokaturu. S premijerom sam se pozdravio prijateljski.

U svakom slučaju tih nekoliko godina provedenih u saveznoj administraciji bilo je ispunjeno obiljem zanimljivih događaja. Jedan je bez konkurencije. Upoznao sam Draganu, ženu svog života, i s njom dobio sina jedinca, Dušana.

Sa povratkom u advokaturu počeo je jedan, desetak godina dug, za mene izuzetno važan period života.

Kancelarija koju sam napravio zajedno sa nekoliko kolega razvijala se brzo i uspešno. Stekla je veliki broj klijenata, a u njoj je angažman našao, za to vreme, retko veliki broj advokata, advokatskih pripravnika i saradnika.

Predmeta je bilo mnogo, a izdvojiti neke od njih, za potrebe „retrospektive“, nije lak zadatak. Ako bih baš morao – bila bi to „Opera“, ogromni, dugotrajni, skandalozni proces pred Vojnim sudom u Beogradu protiv grupe ljudi optuženih za špijunažu, terorizam i šta sve još ne. Maratonsko suđenje od nekoliko desetina sudećih dana u kontinuitetu, veliki broj kolega advokata – Stanići, otac i sin, Branko Tapušković, Duško Mašić, Zoran Jevrić… Bili smo posmatrači i akteri pravog fantazmagoričnog filma o raspadanju bivše domovine, u kome posebne role imaju oni koji su je „branili“ sa „naše“ strane. Dugo bih mogao o našim „stručnjacima“ za specijalni rat i njihovim šokantnim kombinacijama. O sumanutim akcijama poput miniranja jevrejske opštine i jevrejskog groblja u Zagrebu… Ili o sličnim „idejama“ u odnosu na manastir Prohor Pčinjski i nuklearnu elektranu Krško. O prljavim kombinacijama „naših“ tajnih službi sa „nacionalnim“ rukovodstvima iz drugih republika… O tome kako su „patriote“ trgovale stotinama hiljada dugih cevi i šleperima municije. Sve to skupa bilo je „odlična“ ilustracija jednog sistema koji je prosto morao propasti.

U slučaju „Opera“ branio sam i odbranio Slavka Malobabića Kondora. Pustili su ga na slobodu, ali ga nakon toga nikada više nisam ni video ni čuo.

Tih desetak godina advokature pamtim kao period pune lične autonomije. Bio sam slobodan i situiran bolje nego ikada pre ili posle u životu. Ali , naravno, ipak ih ne pamtim po dobru. Te famozne 90-te dobro je opisao Đole Balašević onom pesmom „J… te se 90-te“. Mnogo, većina ljudi, živela je jako loše i teško. Rat u kome „nismo“ učestvovali, beda, ekonomsko i moralno propadanje. U istom periodu zauvek su otišli moji dragi roditelji, Mustafa i Stanka. Dva dobra čoveka i intelektualca. Ubeđeni, iskreni levičari i Jugosloveni. Moja sestra Jaca napustila je Srbiju. Ona i njen suprug, dva vrhunska inženjera, nisu više mogli da podnesu da sastavljaju kraj sa krajem. I danas su vrhunski inženjeri, ali kanadski građani.

Nije se na sve to moglo gledati a „sedeti s mirom“. Iako ubeđen da se više nikada neću baviti politikom, uključio sam se sa grupom ljudi u formiranje jedne socijaldemokratske partije i nakon toga, kao njen funkcioner, u niz opozicionih aktivnosti. Te aktivnosti kulminirale su u događajima iz 2000, kada je Miloševićev režim konačno srušen. U novoj vlasti postao sam narodni poslanik, čak i potpredsednik Narodne skupštine. Nisam želeo da se profesionalno bavim politikom, radio sam to volonterski i ostao advokat.

Međutim, početkom 2002. Zoran Đinđić me pozvao da uđem u Vladu Srbije. Trebalo je da formiram ministarstvo koje do tada nikad nije postojalo – Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Napraviti novo ministarstvo, a bez prostorija, opreme i sa jako malo ljudi, pokazalo se komplikovanijim nego što sam očekivao. Dva meseca i više vrteo sam se u krug dok su me direktori vladinih službi praktično vukli za nos. S tim u vezi je i jedna „pričica“ tipična za Zorana Đinđića. Jednog petka, po isteku radnog vremena , razmišljajući o svom neuspehu da uspostavljanje novog ministarstva pomerim s mrtve tačke, pozovem ga. Javi se, kaže da je u kolima, da je već krenuo kući, ali da će se vratiti ako treba. Ja kažem da mi je zaista veoma važno, on kaže „dođi“. Kod njega u kabinetu, ja mu „izručim“ sve svoje probleme i jade. On me pažljivo sasluša, pa pita: „Šta sad očekuješ od mene?“ „Pa pomoć, Zorane“, kažem, „šta drugo.“ A on kaže: „E moj Rođo, nisam ja tebe zvao u Vladu da bih ja tebi pomagao, nego da bi ti meni pomagao.“

Razumeo sam poruku. Ubrzo nakon toga našao sam načina da „animiram“ odgovorne i napravio ministarstvo. Dugo, po mom odlasku važilo je za jedno od najbolje „utegnutih“. Nažalost, nedavno je, kao žrtva partijske kombinatorike, ukinuto.

A ja sam u jesen 2003. isprovociran upravo neprincipijelnom, egoističnom stranačkom kombinatorikom, dao ostavku na funkciju ministra. Još jednom sam se vratio u advokaturu, i još jednom sa uverenjem da je više neću napuštati. Pa ipak, samo godinu dana kasnije, suočio sam se sa izazovom koji se prosto ne može odbiti. Priliku da radite nešto što pre vas niko u Srbiji nije radio, da stvorite instituciju kakva nikad ranije nije postojala, morao sam da prihvatim. I danas, osam godina kasnije, poverenik sam za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Institucija sa čijim uspostavljanjem sam započeo u gotovo tragikomičnim uslovima, a čiji rad je hronično bio opterećen uskraćivanjem elementarnih resursa, danas postoji, živi i radi.

O SAGOVORNIKU

Rodoljub Šabić je pravnik, advokat po osnovnom profesionalnom opredeljenju. Bio je podsekretar u Sekretarijatu za zakonodavstvo SIV-a, narodni poslanik, potpredsednik Narodne skupštine i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Danas je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Autor je velikog broja tekstova objavljenih u naučnim i stručnim časopisima, i u dnevnoj štampi.

Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada: „Specijalna povelja“ (Udruženja novinara Srbije, 2006) „Ličnost godine u borbi za slobodu medija“ (Misija OEBS-a, 2007), „Najevropljanin“ (Prva evropska kuća, 2008), „Vitez poziva“ (Liga Eksperata – LEH, 2009), „Reformator godine“ (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomskih razvoj – NALED, 2010), Nagrada za doprinos borbi protiv korupcije (Misija EU i Savet za borbu protiv korupcije, 2011), „Ličnost godine“ (Misija OEBS-a) .