Kosmička uteha za zemaljske patnje

Ne samo što za temu ima egzodus srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu već i zbog višestrukih nepravdi kojima su bili izloženi i pisac i njegovo delo.

Ne bilo kakvo delo već jedno od onih kojim se može podičiti ne samo domaća već i evropska i svetska književnost.

Rastku Petroviću pre svega je naneta nepravda što – za njegovog života – delo nije objavljeno. Što je ugledalo svetlo dana tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti u izgnanstvu.

Kod izdavača Gece Kona rukopis se obreo još 1935. ali je, po svedočenju Marka Ristića, odbijen zbog „odviše mračnog i za srpsku vojsku neugodnog prikazivanja povlačenja preko Albanije“.

Rastku Petroviću je, dakle, zamereno što je – umesto mitske i otuda lažne predstave – ponudio verodostojno svedočanstvo.

Što u svojim zapisima – kao na slikama Hijeronumusa Boša – ništa nije skrivao.

Ni smrt ni bol.

Što je u džinovsko platno – razapeto od srpskih planina do grčkog mora – i doslovno poslednjim, maltene samrtničkim dahom, utiskivao istinu o gladi i pogibelji.

O hodajućim krajputašima koji su zasejavali puteve sve dok nisu „plitko pokopani“ i prepušteni zverima da ih rastrgnu.

U slučaju Rastka Petrovića vlasti su se teško ogrešile ne dopuštajući mu da se vrati u zemlju.

Umro je 1949. u Vašingtonu, daleko od Beograda u kome je rođen, daleko od domaćih reka i predela koje je sa čežnjom opisivao, neutoljene  čežnje za povratkom koja ga je – naročito u poslednjim godinama sve oskudnijeg životarenja – i doslovno razjedala.

Nije to bilo jedino ogrešenje o velikog pisca kome je – sa puno prava – mesto u istoj vrsti sa najvećim velikanima srpske književnosti.

Bez namere da se među sobom porede, što je često proizvoljno a ponekad i neizvodljivo, teško je oteti se utisku da je Rastko Petrović – koliko i za života toliko i posle smrti – nepravično potisnut i zanemaren.

Iako bi upoznavanje sa književnom zaostavštinom Rastka Petrovića iziskivalo obimno istraživanje već i ono što se dosad zna upućuje na zaključak da je reč ne samo o velikom piscu (to se već niko ne usuđuje da poriče) već i o jedinstvenom i izuzetnom stvaraocu.

Čime se izdvaja?

Eruptivnošću.

Postoje stranice koje kuljaju između korica kao užarena vulkanska lava takvom silinom da vam se čini kako će vam oprljiti prste.

Naturalizmom posebne vrste koji je – lišen makabrističke gotske uzvišenosti – sveden na popis strahota.

Savesnim beleženjem viđenog. Antologijskim prikazom o pozverenju čoveka i očovečenju zveri u poglavlju u kome izmučeni Stevan (glavni lik u Danu Šestom) i pas koji ga uporno prati gube svojstva vrste kojojoj pripadaju. Koji se u potpunosti izjednačuju.

Otkrićem, najzad, da su prostori patnje i mučeništva mnogo veći od raspoloživih utočišta.

Kao na platnima flamanskih slikara pisac bolesti, glad i iznemoglost rasprostire širom u led okovanih planina nasuprot teskobnih hanova i koliba u kojima se iznemogli izgnanici nadmeću za krajičak mesta i mrvicu hleba.

Nepotkupljivošću.

Rastko Petrović je možda jedini pisac koji je u potpunosti (to u potpunosti moralo bi se pisati velikim slovima) odoleo svim iskušenjima.

Nije ni u najvećem zanosu podlegao nacionalnom mitu.

Nije ni u najvećim strahotama mrzeo krivce za njih.

Kao da je sve to posmatrao sa osmatračnice koja je bila van njega.

Jedinstvenim amalgamom erudicije, kosmopolitske obaveštenosti i avangardne modernosti sa jedne strane i zadivljujućem uvidom u najdublje slojeve mitološke svesti sa druge.

Srastanjem sa prirodom koje – po uverljivosti – nadmašuje sve što je dosad ne samo u domaćoj književnosti o tome viđeno.

Jedinstvenim antropološkim pejsažom u kome se predeli, brda, reke javljaju u likovima saputnika, najčešće žena.

Ne priviđaju mu se.

Nisu nikakve fatamorgane. Vidi ih, na protiv, kao pokretačku snagu prirode.

Traganjem za poreklom svesti. Za iskonskim u čoveku.

Nije, najzad, slučajno pisac romanu dao naziv Dan Šesti.

Preuzet je iz Biblije iz odeljka o Postanju: „i bi jutro, i bi noć, i bi dan šesti“.

Kao što nije slučajno da je u drugom delu romana, u Americi, glavni junak romana Paleontolog, što će reći naučnik koji proučava tragove biljnog i životinskog sveta koji su sačuvani u zemaljskoj kori.

U potpunom skladu sa verovanjem da je čovek samo nevoljni saputnik cikličnog kretanja, takoreći razmene materija u kojoj se – posle smrti rastvara u alkalnu tvar da ponovno nikne u nekom drugom vidu.

Iako pomenuti izbor zanimanja svedoči o izvesnom odrođavanju od ljudi, može se tumačiti i kao pomirenost sa nesaznatljivim kosmičkim zakonim.

Sa sudbinskom predodređenošću.

Otuda i sa spokojnim očekivanjem smrti. Stevan, najzad, umire kao mitološki totem starih Slovena, kao jelen „sa divnim vitim rogovima, sa vlažnim očima i tamnim nozdrvama“.

U neprestanom sučeljavanju života i smrti. Stevan se zaljubljuje u devojku koju je – kao novorođenče – prvi put ugledao u času kad je u zbegu njena majka umirala u porođajnim mukama.

Umećem mozaičnog pripovedanja. Pisac slaže raznobojne kamičke koji sve zajedno čine celinu ali su – i izdvojeni – priča za sebe.

Neka vrsta romana u romanu. Kao, na primer, velemajstorsko poglavlje o drvoseči sa Durmitora koji je počinio zločin „iz srasti“. Koji je  kasnije u zbegu vojske i naroda i sam skončao.

Požrtvovanjem. Pisao je neku vrstu dnevnika u vremenu kad se i sam teturao između života i smrti. Pisao je sa zadivljujućom predanošću utiskujući u papir i poslednje preostale životne izdisaje. Pisao je – može se slobodnom reći – sopstvenom kožom, ispražnjenom utrobom i opustošenom dušom.

Za zemaljske patnje postarala se kosmička pravda: delo ga je nadživelo što je za svakog pisca najveća uteha. Vulkan izdavaštvo doprinelo je velikom povratku novim zapaženim izdanjem romana Dan Šesti.

Preuzimajući tekst Nolitovog izdanja iz daleke 1961, urednica Marija Radić je – sačuvavši sve osobenosti jezika i stila Rastka Petrovića – gotovo gazila na prstima što je nesumnjivo izraz poštovanja prema piscu i njegovom delu.