Kultura na granici

Zaista, smrt je u Beogradu i oko njega često nalazila žrtve brzo i pre vremena. Nimalo slučajno, autor i urednik Nikola Samardžić, ovom alegorezom počinje prvu knjigu budućeg četvoroknjižja o istoriji kulture Beograda, a oko nje ispisuje pasuse pune skrivenih pitanja. Već kad se izrekne prvi sud o toj kulturi, znalcu je jasno da bi se on mogao pobiti drugim, i da će mnogo šta u toj naraciji biti prepreka jednom uobličenom saopštavanju na koje su nas, s teškom nategnutošću, navikavala istoriomanska tumačenja ovdašnje prošlosti. Naime, kad Tanatos tako često spušta ledena krila na jedan grad, mogućnost da duhovni zasadi donesu plod je kratkoveka, pa kako onda svedočiti o nanosima kulture zbrisanim u smenjivosti gradilišta i ratišta, pijaca i grobalja, u sukobu civilizacija, seobama naroda, večnom otpočinjanju iznova? I to na mestu gde ni sam etnički stožer kulture – srpski narod – nije sedelački – i gde je jedina stalnost geografska, a sve promenljivo na način da se nikad ne stopi u čvrst kulturni i prepoznatljiv genotip? I najzad, kako se probiti do jedne kulturne istorije kad joj kao opreka koja seže i u sadašnjost stoji varvarsko postupanje s javnim dobrom, vajkadašnji prezir prema institucijama, čineći da prestonica nove Srbije, premda davno oslobođena „prokletstva granice“, i danas vapi za jasnim prostornim, kulturnim i političkim identitetom?!

Poduhvat je tim teži, jer je postavljeni zadatak postići sintezu, a toga je bezmalo svakom rečenicom uvoda svestan njegov pisac. Shvata da je za ovo potrebna hrabrost i neka vrsta spisateljskog aktivizma iznad knjiške skrupuloznosti i nepotrebno čvrstih akademskih stega, koji često čine da se zapostavi istina a zadovolji forma, i da sve to zahteva drugačije istraživače i sintetiste. Svestan je, recimo, da rodni grad, njegove ulice, ambijenti i stanovnici, poreklo i prijateljstva, nalažu daleko više nego tražena učenost, te da ovdašnji istoričar mora pisati iz provincijalnog potresa u kojem se nalazi i sam, iz dekadencije i otpora toj dekadenciji. Stoga se protivi uobličavanju u dovršene slike, odlučan da govoreći o prošlosti pred očima ima vlastiti doživljaj sadašnjosti. Jer istorija beogradske kulture je živa samo u onoj fragmentiranosti i nesavršenosti koja je vidljiva i danas, a daleka nekoj razvojnosti koja uzleće smisleno i pravo, utoliko još dalja sintezi koja bi da se potvrdi dramaturški idealna, s razrešivim i srećnim krajem. Otuda on i ne traga za zaokruženom celinom, već onom isprekidanom i ispresecanom krivom, pabircima i kratkotrajnim njenim fraktalnim usponima.

Utoliko je složeniji ovaj poduhvat, nadalje, jer je XVIII vek tema prvog toma ove tetralogije. A on je tek za istraživače bio uvek zahtevan, jer je u Beogradu mahom pojavno iščezao, sav škrt u izvorima, a nama opipljiv tek u poređenju sa sličnim, sačuvanim nasleđem gradova u Podunavlju. Osim tokom dve decenije XVIII veka, emancipatorski procesi su se odvijali van Beograda, zbog seoba, pustošenja, nesigurnosti i kratkih perioda mira. Stoga ga mimoilaze kulturna blaga, ili se u njemu pojavljuju oskudno. Pa i sam barok ovde ulazi na mala vrata arhitekture vojske i utvrđenih kapija, kroz uređenje, opremanje i dnevni život u Mitropolitovom dvoru, stoga nemerljiv s dostignućima čuvenih baumajstora poput Adama Majerhofera u Budimu, Antonija Hakera u Somboru, niti s dometima kakva je Saborna crkva u Sremskim Karlovcima ili kakav je tamošnji umetnički učinak Kračuna i Orfelina.

Kultura se međutim ne očituje samo kroz svoje predmetne ishode, već i kroz unutrašnje oplemenjivanje, kako ju je uostalom razumeo Kant. Otuda se u ovoj knjizi takođe proniče u suštinu kulturnih tokova, idejnih nastojanja i samog zrenja građanske svesti. Beogradsko stanovništvo u XVIII veku upoznaje se sa efikasnom državnom upravom, urbanističkim planiranjem i ortogonalnošću novih naselja, katastarskim redom, uporištima kulture koje čine institucije. Ipak, barok je ovde pre bio društvena ideja poretka nego umetnički stil, nagoveštaj uređenog društva i davnašnje čežnje za njim, dok je skromna barokizacija Beograda bila samo eho onog mirnijeg toka uključivanja u zapadnoevropsku kulturu preko srpskog izbegličkog i starosedelačkog naroda u Panonskoj ravnici.

Pažnja se obraća i istoriopisu svakodnevice i privatnog života, kulture ishrane i zanata, potom urbanističkom i arhitektonskom nasleđu, u poglavljima koja su vrsni doprinosi Mirjane Roter Blagojević i Radovana Samardžića, čije se stranice o Beogradu pod Turcima čitaju kao da su pisane za ovu svrhu. Pri svemu pleni neuznošenje kulturnih dostignuća, već objektivnost i sveprateća težnja ka problematizaciji činjenica, uz uočljiv napor da se izraz autora ujednači, a uz pomoć prelaznih poglavlja i sasvim izbegne zbornički karakter knjige.

Njena vrednost međutim nije samo u nabrojanom, niti je u samom ispunjavanju praznine koja se sada meri četrdesetogodišnjim rastojanjem od Istorije Beograda, onim jezičkim od knjige Belgrade Cultural History Dejvida Norisa, tematskim i metodskim od Deretićeve Kulturne istorije Srba. Dovoljno je dodati da su brojne osobenosti ove „metropole na ruralno-nomadskopalanačkom prostoru na rubu Balkana – nikad do kraja urbanizovane i nikad do kraja ruralizovane“, stavljene u rakurs koji osvaja istraživačku slobodu za jednu sasvim novu i drugačiju istoriju beogradske kulture.

Kako je već i zbog pomenutog stalnog provincijskog stresanja, ta ista kultura iznedrila i uzgredni fenomen palanačke duše, po pravilu neoduševljene tuđim uzletima i kreativnošću, pretpostavljam da će se ova knjiga namerno gurati u stranu barem zato što je podržana kao kapitalno delo u oblasti kulture. Nije čudo, jer naše istorijsko obrtanje oko „velikih sistema u modernoj istoriji Ugarske, Austrije i Turske“ danas je odmenjeno usporenim i otežalim kruženjem oko čekaonice Ujedinjene Evrope, pa je resantiman prerastao u pogled na svet. A da bismo nepomućene glave sišli s te vrteške, valjda bi pre toga valjalo da upoznamo svoju vlastitu kulturu, stoga i da se poradujemo ovom, i budućim tomovima Kulturne istorije Beograda.