Kad nam već nije potrebna kultura, ne bi bilo loše da se kao narod pozabavimo kulturom življenja. Ona nije političkog karaktera, lišena je nacionalnih konflikata i, sigurno, ne bi nam štetila. Čitanje knjiga, odlazak u galeriju ili pozorište, ipak, iziskuje fizički napor, ali ne bi trebalo da nam pada teško da, barem, milimetar ulepšamo prostor u kojem živimo.

Lepota može da uništi, ali može i da godi. Zato me čudi da svakodnevno zatičem zapuštene pejzaže, gradove i sela, ali i mesta gde ljudi uopšte nema. Svuda govor istog rukopisa: Nemar! Đubre sjedinjeno vetrom emancipuje letargiju po jendecima, dvorištima i parkovima. Oguljene fasade i smrdljivi ulazi u zgradama opis su bezosećaja za svoju životnu sredinu, za lepotu u kojoj bi se mogao odmarati pogled. Nedostaje nam samokritike i samodiscipline kako bi prestali da obesčašćujemo svoje domove i svoju domovin.

Volim ovu epohu jer joj ne pripadam.

Budućnost se gradi na pamćenju o prošlosti – veli Talmud. A nama su i motika i metla teži od kancelarijske bezbrige i dokonih svađa. Kao pesnik shvatio sam da uvek moram biti u opoziciji prema svojoj epohi. Čistim potok i put bez ikakvog interesa, zato što je, pre svega, meni prijatno. Niko me nije prisilio na društveno korisni rad, ali ja bih i na to pristao, samo da posvetimo pažnju sveopštem dobru. Kad podignem palu granu, kad poređam skotrljano kamenje pored obale, tada se dobro osećam. Čistiti, znači biti slobodan. Kada se vrednoća naseli u trajanje, besmisao gubi intenzitet. Zaista me čudi zašto naš (na)rod beži od uređenja puteljaka, vrzina, bulevara, skverova, travnjaka, ivičnjaka…

Nerazumevan sam u svojoj sredini. Kad sam svojevremeno maloj varoši predložio lokalni zakonik, svi su mi se smejali. A samo je trebalo da okreče svoje kuće, operu prozore, podignu pale ograde, pokupe plastične kese po ulicama, uredno se oblače i prijazno ponašaju. Zar je dati neki dinar za imalin za cipele strašno? Nije, ali to treba neko da nas nauči. Možda nam je opet potreban Sveti Sava da nas pouči da korisnije delamo i lepše živimo. Nije nama potrebno samo hleba i igara, već da se igramo i radimo. Često, u Srbiji, najjednostavnije stvari deluju najutopijskije. Bićeš sigurno kažnjen ili, barem, ignorisan ako se usudiš da očistiš oko sebe stotinjak metara ili volonterski (s ljubavlju i entuzijazmom) gradiš prijatne trenutke.

Onako kako kuvamo čaj, onako kako s nekim provodimo vreme u zajedničkim razgovorima, takav nam je i identitet. Naravno da je ljude osmeha najlakše optužiti, posramiti njihov primer, jer usamljenost iritira svojom izdržljivošću i doslednošću. Ovaj vek ponudio nam je sveopštu nesigurnost i neodređenost, ali jedno je nepobitno: Neprestano čistiti je gest kojem intelektualizam ne bi trebalo da lako okrene leđa. Gete peva da je posle dugog razmišljanja postao siguran – Na počeku je bio čin! Da! Treba nešto učiniti da se naš intimni svet ne zagadi korpulentnim detaljima usmerenog sveta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari