Lična potraga

Reč je o izdavaču koji iza sebe ima 250 naslova, a nova edicija – Raške duhovne svečanosti, trebalo bi da bude ogledalo najvećih dometa istoimene manifestacije, čiji je Bradić učesnik i dobitnik nagrade Stefan Prvovenčani.

U predgovoru za knjigu, u kojoj su sabrani tekstovi obavljivani u Politici i Danasu, kao i u časopisma Scena i Bagdala, Bradić objašnjava da je „publicistika za njega, na neki način, kompromis između pisanja i pozorišne prakse“.

To je možda i jedan od razloga što su ovi tekstovi pisani o raznim ličnostima i o raznim umetničkim, ali i drugim povodima, a na temu umetnosti, zapravo teorija i istorija pozorišta proverene i overene na sceni i iza nje.

„U pozorištu sam, po potrebi bio rekviziter, majstor svetla, udisao prašinu, miris mastiksa i isparenja nitro-lakova, vodio ton i suflirao, bojio kulise, nosio i montirao dekor, likovno rešavao plakate i lepio ih u izloge, dirigovao horom, prodavao ulaznice i isplaćivao honorare, radio kastinge i audicije, prekucavao tekstove, postavljao izložbe, adaptirao drame i dramatizovao romane, birao kostime, šminku i perike, osmišljavao scenografiju i muziku za predstave, glumio, režirao, upravljao…“, nabraja Bradić u uvodnom delu knjige, koju je direktor Bitef teatra Miloš Latinović definisao kao popis svih razloga za bavljenje pozorišnim poslom i lični autorov stav o svom mestu u njemu od kako se 1977. pojavio na sceni JDP kao asistent na predstavi Pučina u režiji Dejana Mijača, pa do danas kad u tekstovima istražuje mogućnosti scenskog života u uslovima pandemije.

Bradić u svojim esejima piše o domaćim piscima, od Borislava Pekića i Branislava Nušića, do Meše Selimovića, Ive Andrića, ali i o Čarlsu Dikensu, Henriku Ibzenu, Arturu Mileru… nezaobilaznom Viljemu Šekspiru, kome je posvećeno posebno poglavlje.

Tu su i muzički putokazi iz iskustva sa operom i mjuziklom, tekstovi o festivalima, pozorištu u ratnim i drugim vanrednim okolnostima, teatru u regionu, pozorišni putopisi, ali i ogledi o glumi.

Prema rečima pozorišnog kritičara Aleksandra Milosavljevića, „Bradić piše kao što režira – jasno, precizno sa ciljem da ispriča priču, što je u pozorištu možda i najvažnije“, a na kraju knjige je i autorova biografija reditelja, upravnika više srpskih pozorišta, ministra kulture, urednika TV programa, pedogoga, osnivača festvala i kulturnih manifestacija…

„Umetnost i pozorište su ti koji nas i društvo drže živim… Za nas koji jesmo u pozorištu, za koje pozorište jeste utočište, to je mesto u kojem se osećamo slobodnim i ispunjenim. Ono je svakako neki cilj kojem se ide. Međutim, ono što je bitnije jeste sam put, ono što na putu imamo – saputnici sa kojima delimo to svoje uzbudljivo putovanje, tragovi koje pronalazimo na tom putu i koje sami ostavljamo na njemu“, objašnjava Nebojša Bradić.