Mahatma Gandi: Sloboda bez nasilja

Dilema sila ili ljubav jeste od pamtiveka, ostaje i dalje, uprkos tome što je nasilje pretežno učestvovalo u stvaranju istorije. Nisu mu se oduprele, čak rado se udruživale s njim, i institucije onih religija koje su pozivale na ljubav. Iza ognja i mača, porobljavanja, pokrštavanja, spremno su bile postrojene i ecclesiae militans, dodajući nasilju svirepi zanos fanatika. Ipak, niti cinizmu svih oblika bezdušnih porobljavanja nije uspelo da zatre naklonost prema nenasilju. Između smrti i ljubavi, još uvek se bira ljubav. Nisu opšteprihvaćene, niti poželjne, uloge tirana, ubica, terorista, atentatora, i veliki ugled uživaju diplomatija i politika, makar bile inspirisane i najsebičnijim interesima, ali su u ime života vešti pokušaji da se izbegne nasilje, nihilizam destrukcija.

U periodu u kojem živi nekoliko poslednjih generacija svih ljudi na svetu, usled fascinantnog razvoja tehnologije, komunikacija, umnožavanja bogatstva i ropstva, upravo je sloboda na najvećem iskušenju. Raspeta je jednako kao i Hrist. Akutno pitanje za mnoge narode, klase, građane jeste – kako se osloboditi, kako živeti slobodno?

Možda je bilo primerenije da dilema sa kojom smo počeli tekst bude Lenjin ili Tolstoj pošto se u Rusiji krajem 19. i početkom 20. veka formulišu dve temeljne doktrine koje odgovaraju na krucijalno pitanje porobljenih i poniženih industrijskom revolucijom i kolonijalizmom. Jedna preporučuje nasilje, a kako se ona organizuje, već je pre Lenjina pokazao Dostojevski u svom romanu Zli dusi, a druga je nenasilje, građanska neposlušnost. Ova druga, koliko znam, nikada nije bila na Balkanu uzimana ozbiljno u razmatranje, ni za teoriju, ni za praksu. Prva je više odgovarala dinarskom mentalitetu i temperamentu. Gavrilo Princip je tražio da se sve knjige Lava Tolstoja spale «jer je on propovednik mirnog podnošenja zla». Hrvatski ekstremni nacionalisti smatrali su da će biti bliže oslobođenju od Srba kada ubiju kralja Aleksandra. Mada su oni dokazali da se sredstva terora isplate, ostvarili su svoj cilj – Hrvatsku bez Srba. U zabuni o sredstvima i metodama za postizanje slobode bila je i cela Evropa, pogotovu posle Prvog, i još više sa približavanjem Drugog svetskog rata. Intelektualci su bili impresionirani Gandijem, ali ratovi i revolucije na Starom kontinentu upućivali su ih da između jogija i komesara moraju birati komesara.

U Gandijevim metodama, međutim, i danas možemo naći šansu kada imamo sve manje šansi da se odupremo globalizovanoj represiji. U njima se nalazi dalekometniji cilj od pukog protesta, sticanja nezavisnosti ili osvajanja vlasti. Njegova doktrina o nenasilnoj građanskoj neposlušnosti na Zapadu je simplifikovana i izvrgnuta ruglu licemernom upotrebom tzv. «angažovanih» intelektualaca. Uvaženi profesori, aktivisti, bezbolno, bez ikakvog rizika potpisuju peticije i šetaju u protestu sa šalovima oko vrata, što blaziranoj vlasti nikako ne smeta, štaviše daje joj oreol demokratičnosti, a posle takve parade, kao heroji fol-buntovništva, mirno odu u komfor stana na hranljivu supu, ili na fasciniranu ljubavnicu ili u supermarket. Svoju neposlušnost mnogi intelektualci sa Istoka su dobro naplatili na Zapadu, napravili karijere, postali celebrity.

Da, svakako, slobodu treba osvojiti, složiće se Gandi, ali, šta je sloboda i kakvi ćemo mi koji je osvajamo biti u njoj?

Kada je postao lider najveće indijske stranke Kongres, raspravljalo se kako Indiji obezbediti nezavisnost. Alternativa je bila ili borbe rezolucijama ili terorizam. Gandi je odbacio alternativu, posebno terorizam. Upravo bi naši neprijatelji jedva dočekali da se mašimo terora, govorio je, bilo bi im to opravdanje da nas svim silama uništavaju. A sile uništavanja u 20. veku su takve da mogu da sliste, to smo videli, čitave narode i da za njima ostanu ili gasne komore ili killing fields. Ima, međutim, još nešto jednako loše kao i prethodno: oni koji oružjem osvajaju slobodu i sami postaju nasilni, skloni pljački, pa njihova sloboda može biti teror za druge, a mogu i korupcijom uništiti državu, pa pre revolucije braća, posle nje jedan drugom postanu najgori zulumćari, do istrebljenja. Svi koji su pali za slobodu instantno se zaborave, jer dobro je, smanjila se konkurencija u otimanju oko plena. I to smo videli na ovim prostorima.

Kada je imao oko pedeset godina, a to je bilo posle završetka Prvog svetskog rata, i kada je postao slavan širom planete, Gandi se, bez obzira na prigovor pristalica da autobiografiju piše samo zapadnjak, prihvatio memoara pod naslovom Autobiografija ili priča o mojim pokusima s istinom (prevedeno i objavljeno 1966, u Zagrebu).

Živeo je u epohi kada su svi hteli da stvore Novog čoveka. Nemci su hteli i Natčoveka, ruski komunisti sa komunistima sveta mišićavog radnika i hrabru drugaricu što u korak stupaju smelo sa buktinjom u ruci, a Englezi su vladajući svetom, pogotovu čitavim potkontinentom Indijom, i stvarno mislili da su nadljudi, da su bogovi, Lords of World. Hitler je obožavao britanski imperijalizam. Nemačka, govorio je, mora da uči od Britanije, jer «Bogatstvo Velike Britanije jeste rezultat kapitalističke eksploatacije 350 miliona indijskih robova». Eto dobrog primera koliko je korisno «inferiornu» rasu porobiti, prema tome, «šta je Indija za Veliku Britaniju, ruske teritorije će biti za nas». Licemerno anglofilski je tešio Engleze da ne treba da imaju kompleks da je njihova vladavina loša, zato što je ne prihvataju svi Indusi. Britanskom ministru spoljnih poslova lordu Halifaksu Hitler je preporučivao da ubiju Gandija, i ako to nije dovoljno da smire neposlušne, onda neka ubiju tuce vodećih članova Kongresa, ako ni to nije dovoljno, onda 200 i tako dalje sve dok se poslušnost ne uspostavi. Ali, Gandija je posle rata atentirao ekstremni nacionalista, što umalo nije izazvalo rat između Indije i Pakistana. Nehru je zaustavio pokolj držeći se upravo Gandijevog učenja da teror povezuje kriminalce, diktatore, da pogađa nevine i pogrešno odabrane ljude-mete, a u kriznim napetostima mogu biti i alibi za masovna ratna stradanja.

Poput studenata sa Balkana i Gandi je otišao na Zapad da se obrazuje, ali njega tamo nije oduševila popularna literatura ruskih nihilista i anarhista, kao što je Balkance, već Tolstoj. Kasnije je, kao što je poznato, osnovao u Južnoj Africi farmu i nazvao je Tolstoj i na njoj sa pristalicama uvežbavao utopiju velikog ruskog pisca.

Hitler je bio ubeđen da su Indusi toliko inferiorna bića da nisu u stanju da naprave sopstvenu državu. I ako se od vas i oslobode, dobacivao je Britancima, ta njihova država biće koliba koja će se raspasti za nekoliko godina. Milioni Indusa su zaista i izgledali bedno, telesno i umno zaostalo, gladni i goli. Žene su celog života bile u jednoj haljini, a muškarci sa parčetom tkanine oko struka. Nasuprot njima bila je arogantna vlast sa Britancima i manjinom korumpiranih Indusa koji su se prema sunarodnicima odnosili još gore nego vicekraljevi i lordovi. Mase su bile u potpunom strahu, a higijena je bila na najnižem nivou. Koliko je Gandi morao da se bori sa kolonijalnom birokratijom, još i više je morao sa svojim sunarodnicima da bi shvatili da ne mogu da žive u brdima đubreta i izmeta oko sebe.

Šta da radi sa takvim narodom i ako osvoji vlast i istera Engleze?

Borba za oslobođenje Indije morala se sinhronizovati sa civilizovanjem naroda, i tu se Gandi, paradoksalno, oslanjao i tražio pomoć od onih koji su ih porobili. Prvo je izveo, kako to Nehru svedoči u svojoj ispovesti Otkriće Indije (Beograd, 1952) psihološku revoluciju i oslobodio ih straha od otpora. Umesto da pucaju, atentiraju i naoružavaju se, oni su preduzeli čuvenu ničeansku operaciju prevrednovavanje svih vrednosti. Umesto gluposti – obrazovanje, umesto defetizma – osmišljeni postojani otpor, umesto gladi i nagosti – rad i tkačke preslice u rukama, umesto nekontrolisanog masovnog rađanja – kontrola seksa, umesto nemorala – moral, umesto straha – samopouzdanje, umesto ždranja i žudnje za bogatstvom – dijete i skromnost.

Da bi se oslobodili od Britanaca i da bi ta država posle njihovog odlaska mogla trajno da postoji i da se uključi u moderan svet, Indusi su, smatrao je Gandi, morali sebe temeljno da promene. Na prvom mestu mora biti, učio je Gandi, odgajanje srca i izgrađivanje karaktera. Moralni ljudi, a samo takvi mogu uspešno voditi državu i biti korisni narodu, ne smeju nikada pribegavati nasilju. Samim sobom je dokazivao istinu i vrednost svog učenja, neprestano ponavljajući da ima mnogo razloga zbog kojih je spreman da umre, ali nema nijednog zbog koga bi bio spreman da ubije. Moralne vrednosti moraju nadjačati; cilj nikada ne može opravdati nedostojna sredstva – inače će propasti i pojedinac i narod koji se toga prihvataju.

Tako sićušan čovek, naoko slab, imao je ogromnu energiju, bio je vrlo dinamičan, ali i skroman, samouzdržan. Teško je savladavao svoje nagone, ali sa svakom pobedom osećao se slobodnijim. Sa bolestima se borio «oči u oči», bez lekova i lekarske pomoći, tu i tamo sa nekom travkom, najviše sa tzv. vodenim dijetama i postom. Uprkos strogim, iscrpljujućim dijetama, neke su ga dovodile gotovo do granice smrti, bio je i mentalno i fizički snažan. U tim eksperimentima na samom sebi stvarao je i iskušavao volju, principe, moralne principe pre svega, bez kojih, kako je govorio, ne bi imao želju da živi. Strah za njega nije postojao, svakoj opasnosti je gledao u čeljusti vedro, sa osmehom. Da li će ga baciti u tamnicu ili već na drugi način kazniti, njemu je bilo svejedno, znao je da će izdržati i usput ostvariti neki cilj.

Od svih mogućih reči za boga, on je prihvatao samo jednu – istina. Zato je autobiografiju i nazvao «eksperimenti sa istinom». Za njega je istina bila sreća i sloboda naroda, a koji je spreman i sposoban da u toj istini živi. Ako bi taj narod sa svojim porobljivačima samo promenio uloge, to ne bi bila istina. Bila bi, kao što je i pre bila – laž, stanje bez boga. Gandi je u sebi izgradio hrabrost da dosegne tu istinu i tako malen isprsio se pred moćnom Britanskom imperijom i bio je zarazan za stotine miliona Indijaca. Ustali su i hodali zajedno s njim. Gandi je ohole Britance umesto da ih ubija – pripitomio, kao što bi i bengalskog tigra. Ako su oni Induse bili upregli u svoje profite, on ih je učinio saveznicima za uzdizanje svog naroda u istini.

Možda revolucije kakve poznajemo od ranije i nisu više moguće u svetu sa silama koje imaju tako strašne i moćne arsenale da ih suzbiju. Da li to znači da nemamo nikakvih šansi da se oslobodimo totalitarne neoliberalne omče fetišizma robe i novca? Gandijeva doktrina otpora ukazuje na put kojim je moguće ići, i to pojedinačno u potrošačkim društvima – masovno.

Malim i siromašnim narodima Gandi takođe pokazuje kako da sačuvaju identitet, slobodu, a istovremeno da se okoriste svim vrednostima civilizacije – bengalskog tigra ne možete savladati, ali ga možete učiniti saveznikom. Treba znati samo šta se hoće, a šta se neće. Ne treba čekati da vas «strani investitori» zaposle, već se zaposlite sami. Verujte u sopstvene moći, savladavajte strasti koje vas čine robovima. Zatim, moral, moral i iznad svega moral, uspostaviti granicu između dobra i zla, otpor korupciji i građanski nenasilni uporni otpor političarima koji su prvi među korupcionašima. Onaj ko hoće da vodi u javnim i narodnim poslovima mora da očisti prvo sebe. Na sve ovo može uvek dežurni cinizam konstatovati – kakav idealizam! I cinizam jeste u pravu, ukoliko smisao života nisu sloboda, istina i ljubav.