Milan Obrenović: Jedan kraljevski život

NJegov otac je Miloš Obrenović (1829-1860), sin Jevrema Obrenovića i rođeni sinovac srpskog kneza Miloša Obrenovića I, po kojem je dobio ime.

Miloš se školovao na vojnoj akademiji u Berlinu i služio je kao oficir u pruskoj, a potom u rumunskoj vojsci.

U vreme Milanovog rođenja službovao je kao kapetan u Marašeštiju.

Od 1851. godine bio je u braku sa Marijom (1832-1876), ljupkom lepoticom iz čuvene rumunske boljarske porodice Katardži. Ubrzo po rođenju sina supružnici su se razveli i nastavili da žive prilično raspusno.

Marija je vanbračno živela sa vlaškim knezom Aleksandrom Kuzom, u Bukureštu, s kojim je rodila dva (vanbračna) sina, a posle progonstva iz Rumunije (1866), sa jednim nemačkim plemićem, bliskim dvoru Habzburga, rodila je i vanbračnog sina Rudolfa Rudija Katardžija (1876-1934).

Taj njen sin, Rudolf, kasnije je mnogo voleo svog polubrata Milana i ponosio se njime, iako mu ovaj nije uzvraćao bratsku ljubav na način kako je to Rudolf želeo.

Milan mu je kao srpski vladar obezbedio redovnu mesečnu apanažu od svojih prihoda i stipendija za školovanje u Beču, ali ga nikada nije pozvao kod sebe, u Srbiju, na dvor ili uopšte u goste, bilo gde.

Ipak, Rudolf je posle Milanove smrti (1901), ne samo zbog zahvalnosti za izdržavanje i školovanje, već zbog velike ljubavi prema starijem bratu, nosio crninu do kraja života, čitave 33 godine.

Na opelu u Beču i na sahrani kralja Milana (1901) u manastiru Krušedolu, na Fruškoj gori prisustvovao je kao kraljev najbliži srodnik.

Svake godine, bar po jednom, posećivao je grobove svog polubrata Milana (u Krušedolu) i majke (u Bukureštu) i polagao na njih venac.

Nije se ženio i nije ostavio potomstvo iza sebe.

A njihova mati je volela svog najstarijeg sina, Milana, ali on ni njoj nije na pravi način uzvraćao ljubav, pomalo kivan na njen način života, tako da je u Srbiji „bila nepoželjna“, iako joj je sin bio vladar.

NJenu poslednju volju, da bude sahranjena uz svog prvog (i jedinog zakonitog) muža, Miloša, u manastiru Rakovici, Milan je odbio da joj ispuni.

Čak nije prisustvovao ni njenoj sahrani, u Jašiju.

Zapravo, Milanu je rano detinjstvo, provedeno uz majku, ali na dvoru rumunskog kneza, ostalo kao nepreboljena trauma koju je uzaludno pokušavao da potisne iz sećanja ili potpuno zaboravi.

Beleška o tome postoji samo u njegovim Memoarima, objavljenim 1902. godine u Cirihu, na nemačkom jeziku.

Slobodan Jovanović posredno naglašava da knez Mihailo, kao Milanov stric i tutor posle očeve smrti (1861), „nije verovao da je Marija Obrenović kadra vaspitati svoga sina“.

I dodaje da je dečko bio „razmaženo i zapušteno bojarsko dete“, kod koga je „podjednako bilo zanemareno i telesno i duhovno i moralno vaspitanje“, ali ne navodi i razloge „zapuštanja“ i „zanemarivanja“.

Kada se to ima u vidu, onda se još neukusnijim čine napadi tadašnjih protivnika na tek pristiglog dečaka na srpski presto da ovaj uopšte nije Obrenović, pa čak ni Srbin, već Rumun koji bi trebalo da se po ocu preziva Kuzić. U skladu s tim potekla je i ona čuvena tvrdnja da mu se „tačno ne zna ni imena ni porekla“.

Zbog činjenice da knez Mihailo nije imao zakonitih muških naslednika, ispostavilo se da su prva dva kralja Kraljevine Srbije, Milan i njegov sin Aleksandar, bili direktni muški potomci, unuk i praunuk, Jevrema i Tomanije Obrenović (1796-1881).

I nije nevažno da je obojici kraljeva, i ocu i sinu, pošto su obojica odgajani bez roditeljske brige i pažnje, „pomajka“ ili „stara majka“ stigla da bude upravo „gospođa Tomanija“, rođena kao Bogićević, u vojvodskoj porodici iz Loznice.

Milan je porodično imanje svoga oca i dede u Vlaškoj posećivao kao dete (pre povratka Obrenovića u Srbiju, 1859. godine), tako da mu je sećanje na Manasiju iz tog perioda ostalo ili sasvim bledo ili sasvim iščezlo.

Tada je on živeo u Jašiju, prestonici Moldavije, rodnom gradu svoje majke i mestu službovanja pukovnika Aleksandra Kuze, pre Kuzinog proglašenja za kneza i preseljenja u Bukurešt, 1859. godine.

Za knezom Kuzom u Bukurešt su se preselili i petogodišnji Milan i njegova majka Marija.

Pošto su mu deda Jevrem (1856) i otac Miloš (1861) umrli veoma rano, brigu o njemu vodila je sve vreme majka, koja se na rumunskom dvoru, zbog ljubavi sa knezom, ponašala kao u svojoj kući.

Ali, Milan se na istom dvoru osećao kao pastorče, sasvim zapušteno, gladno i najviše u druženju sa decom običnog sveta na ulicama rumunske prestonice.

Kada je kasnije poslat na školovanje u Pariz, njegovi vaspitači su prvo primetili da je „ogromno oblaporan“, a u pogledu „moralnog vaspitanja ostavljen sam sebi“.

Obično se uzima podatak da ga je kad je napunio devet godina (1863) knez Mihailo „uzeo od majke“ i poslao na vaspitanje i školovanje u Pariz, a da je u „jedan pariski Licej“ upisan tek 1867. godine.

Milanovi memoari kažu da je on ostao u Bukureštu sve do 1866. godine, kada je knez Kuza oboren s vlasti i prognan iz zemlje, srećan što nije osuđen na smrt.

Tada je prognana i Marija Obrenović, kao najozlogašenija osoba posle samog kneza.

U novonastaloj situaciji, knez Mihailo nije udovoljio navodnoj želji svog sinovca da se konačno nastani u njegovom domu „koji je i njegov dom“, ali je uspeo da ga otrgne od majke i pošalje u Pariz.

Tamo je za vaspitača našao čuvenog profesora Iljea (Huet), koji je ranije predavao na Univerzitetu u Ganu (Belgija), poznatog i kao književnika, „vrlo prosvećenog i moralnog čoveka“.

On je postao „jedini čovek možda koga je on (Milan) u svome veku poštovao i koga se bojao“. Kada je dve godine kasnije došao u Srbiju, sa njim je doputovao i profesor Fransoa Ilje.

U međuvremenu je započeo pohađanje nastave na pariskom Liceju „Luj Veliki“ (Lois le Grand). Stoga je, zbog nastavka obrazovanja, ali i kao moralna podrška, Milanu bio neophodan njegov prvi i pravi profesor i vaspitač.

Zahvaljujući Iljeovom trudu, od nekada potpuno zapuštenog i najneposlušnijeg deteta koje je video u svom životu („njegovo neznanje bilo je neverovatno“), on se u mnogo čemu „popravio i doterao“ i njime se, s predmetnim nastavnicima koje su angažovali namesnici, „dalo upravljati“.

Zanimljiva je Iljeova ocena da je Milan najviše interesovanja i dara za povezivanje događaja pokazao zanimajući se za istoriju. To znanje je i kasnije stalno proširivao, kao vladar.

Profesor Fransoa Ilje umro je već 1869. godine. Namesnici su na njegovo mesto doveli čuvenog dubrovačkog pesnika i gospara Medu Pucića, ali prema svemu onome što je pokazao kao vaspitač, Milan je, kako kaže Slobodan Jovanović, u stvari, posle Iljeove smrti „ostao bez vaspitača“.

Jedina osoba koja je ostala da mu pruža porodičnu toplinu bila je njegova baba Tomanija, koja je živela u lepoj kući, nedaleko od dvora, sagrađenoj 1836. godine, kad joj je muž, gospodar Jevrem, bio gradonačelnik Beograda.

NJenom zaslugom, u najvećoj meri, Milan je doveden na presto, jer je ona, posle pogibije kneza Mihaila, Blaznavcu obećala unuku Katarinu, „ali tek pošto proglasi njenog unuka Milana za kneza Srbije“.

U njenoj kući, njenoj blizini i u domaćoj atmosferi, svakako mu je bilo prijatnije nego „sam s ordonansima i lakejima u velikom praznom dvoru“.

Poživela je do 1881. godine, a umrla je „gledajući sliku svog unuka, kneza Milana“.

Izvori govore da je Milanu jednom prilikom dolazila u posetu i majka i donela mu na poklon majmuna, posle čega su joj namesnici „poručili da više ne dolazi“.

Na njegovom sistematičnom vaspitanju i obrazovanju radilo se ipak postojano za sve vreme Namesništva (1868-1872), kako bi što bolje bio pripremljen za ulogu vladara, kada stekne punoletstvo.

Trebalo je da dobije osnove vojnog i pravnog obrazovanja. Ali, sve u svemu, njegovo ukupno obrazovanje, na kraju , „nije bilo ni izbliza odgovarajuće predstojećim vladalačkim dužnostima“.

Osim dobrodušnog, ali detinjastog karaktera, brzo su uočene dve njegove crte: velika bistrina i nervozan strah (koji je verovatno poneo još sa rumunskog dvora).

„NJegova bistrina iznenađivala je svakoga; iako umnogome još dete, on je mogao ujedanput, o ozbiljnim stvarima da razlaže i govori kao odrastao čovek“.

Kada je postao punoletan, „nije imao mnogo vladalačke uzdržljivosti u govoru o ljudima; on je govorio onako slobodno i onako nekonvencionalno kao što govore obični građani, a ne vladaoci“.

Do punoletstva (22. avgusta 1872. godine), knez je sasvim pristojno progovorio srpski jezik, a znao je i rumunski, francuski i nemački.

U međuvremenu je i propušio, „po savetu jednog ministra“.

* * *

Unutrašnjoj politici, 80-ih godina XIX veka politički život preuzele su tri stranke: Narodno-liberalna (Jovan Ristić), Srpska napredna stranka (Milan Piroćanac, Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Vladan Đorđević, Čedomilj Mijatović i dr.) i Narodna radikalna stranka (Nikola Pašić, Pera Todorović, Stojan Protić, Kosta Taušanović i dr.).

Radikali su pokušali da zbace kralja Milana s vlasti već Timočkom bunom (1883), protiveći se oduzimanju oružja i Zakona o reorganizaciji vojske (1883), ali su pretrpeli strahovit poraz.

Naprednjaci su podržavali njegov režim i stoga se uzima da je ta decenija doba složne vladavine kralja i naprednjaka (Zakoni – o štampi 1881, o zborovima i udruženjima 1881, o vojsci 1883, finansijska reforma, osnivanje Narodne banke itd.). Liberali su silazili s političke scene, ali su se radikali i dalje nametali „dokazujući da su najjača politička stranka“.

Kralj je dugo izbegavao saradnju s njima, radije prihvatajući beskompromisnu borbu (sa obe strane) i štetu koju je ta borba izazivala (na obema stranama).

Na kraju su obe strane bile potpuno iscrpljene tom borbom, došlo je do konačnog opštestranačkog kompromisa i posle ostavke M. Garašanina i pada naprednjaka s vlasti (1887), prihvaćen je 1888. godine novi ustav, kojim je Srbija postala parlamentarna kraljevina.

Istoričari su dobro primetili da kralj, u momentu kad su se pojavile formalno organizovane političke stranke sa svojim ciljevima i programima, nije umeo da stoji „iznad i izvan stranaka“, nego se odmah i sam „spustio u njihovu arenu i bitno uticao na politički život u zemlji“.

Tako je za njegove vladavine Srbija dobila dva ustava: Namesnički, iz 1869. godine, i Ustav iz 1888. godine.

„Prvi je omogućio pojavu jakih vlada a drugi zavođenje parlamentarizma, budući da je ulazio u red najdemokratskijih ustava u Evropi“.

Ustav iz 1888. godine uveo je i ustanovu Kraljevskog doma.

Prethodni ustavi donosili su „pojedinačne odredbe o članovima vladarskog doma, ali samu ustanovu nisu propisivali“.

Proglašavanjem Srbije za Kraljevinu (1882) i izgradnjom zgrade novog Dvora (1883), ustanovi dvora poklanja se sve veća pažnja, a Ustav (1888) je uveo instituciju Kraljevskog doma i propisao da „njegovi članovi moraju biti pravoslavne vere i ne mogu stupiti u brak bez odobrenja kralja“.

Na sedmogodišnjicu proglašenja Kraljevine (6. marta 1889. godine) neočekivano i za najviše političke krugove, Milan Obrenović je abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra.

Dugo je i vešto skrivao pripreman čin.

Za vreme prijema u Dvoru, povodom proslave, neočekivano za mnoge prisutne, pročitao je akt o abdikaciji i potom teatralno kleknuo pred sinom i prvi mu položio zakletvu vernosti kao novom kralju.

Pre toga je, u skladu sa Ustavom, „obrazovao Namesništvo kraljevskog dostojanstva maloletnom kralju Aleksandru, koje su činili Jovan Ristić, Kosta Protić i Jovan Belimarković“.

Posle abdikacije, Milan Obrenović je uglavnom živeo u inostranstvu (Beč, Pariz), najčešće se predstavljajući pod imenom Grof od Takova, i „prepustivši se skupom i lagodnom životu punom ljubavnih avantura i produženih sukoba sa razvedenom kraljicom“.

U Srbiji je ponovo živeo od 1894. do 1900. godine (s prekidom 1895/1896. godine), kao neka vrsta savladara sinu Aleksandru. Januara 1898. godine, posebnim ukazom postavljen je za komandanta aktivne vojske, posle čega je iskoristio kredit Narodne banke da uveća vojsku za nekoliko pukova i popravi njenu borbenu gotovost.

Kako bi učvrstio dinastiju, želeo je da po svom izboru oženi sina nemačkom princezom Aleksandrom iz kuće Šaumburg-Lipe.

Ali, dok je putovao u Beč da ugovori venčanje, jula 1900. godine, Aleksandar je objavio veridbu sa bivšom dvorskom damom kraljice Natalije – Draginjom Dragom (rođ. Lunjevica, 1866-1903), udovicom Svetozara Mašina. Tada je Milan dao ostavku na položaj komandanta aktivne vojske i više se nije vraćao u Srbiju.

Razočaran, umro je u Beču već 11. februara 1901. godine. Po njegovim rečima, u svom životu je „iskusio sve što je ovaj svet u stanju da ponudi: visinu trona, sreću i nesreću, slavu i prezir, ljubav i mržnju“.

Sahranjen je o trošku cara Franje Josifa (1848-1916), kao dugogodišnji prijatelj kuće Habzburgovaca, u manastiru Krušedolu, na Fruškoj gori, u vreme velikog snega, pri čemu je odbijen zahtev njegovog sina da bude sahranjen u Srbiji.