Mira Marković i Danica Drašković kompromitovale žensko liderstvo

Nema nikakve sumnje da bi udeo žena u Narodnoj skupštini Republike Srbije bio daleko manji da 2004. nisu uvedene kvote. Čak i pod tim uslovom, danas se često dešava da se žene samo „na papiru“ kandiduju na izbornim listama stranaka, a da nakon izbora žene dobiju tek jedan ili dva poslanička mandata. Otuda su se neke naše ispitanice zalagale da se kvota od 30 odsto sa izbornih lista prenese u obavezu da 30 poslanika sa svake stranačke liste budu žene.

Drugi deo naših ispitanica, međutim, smatrao je da je kvota nebitna i da tzv. pozitivna diskriminacija samo ugrožava njihov ugled i stručnost kao političarki, a na drugoj strani pasivizuje žene. Evo dve karakteristične izjave:

„Ja kažem: ‘Ljudi, neću da budem pozitivno diskriminisana, ne treba mi. Hoću da mi kažete da sam pametna, sposobna, neću da mi kažete da sam žena, pa sam u kvoti.’ Nisam ‘u kvoti’, meni to smeta. (…) ja opet priznajem možda ja nisam tipična žena, mada ne znam po čemu bih bila netipična. (…) pazite, ja uvek govorim, možda sam ja imala sreće da odrastam u takvoj porodici, da formiram tako i svoju porodicu“. (I 6)

„Vrlo često ćete čuti od strane nekih muškaraca kao: ‘Da vi ste izabrani zbog toga što je bilo potrebno da se ispuni kvota.’ U suštini to je krajnje ponižavajuće, jer znate vrlo dobro da ima i te kako kvalitetnih žena u tim strankama, koje bi mogle mnogo štošta da urade i da promene, ali upravo zbog takvog stava, te neke kvote, one ili odustaju ili čak i ne pokušavaju ništa da urade. Jednostavno prihvataju neki pasivan odnos, pasivnu poziciju u stranci. I ono što žene političarke ne vole mnogo je da budu eksponirane. Više vole da rade i da imaju neke rezultate svog rada, za razliku od muškaraca koji vole da govore o svojim uspesima i to vrlo javno. U tome je isto razlika (između muškaraca i žena – A. V.)“ (I 10)

Slično nam je rekla i jedna ispitanica u neformalnom delu razgovora: „Ne želim da me biraju zbog kvote, hoću da budem izabrana zbog svojih kvaliteta, a ne zato što je tamo neko izmislio kvotu da treba da 30 odsto žena bude zastupljeno na izbornim listama stranki.“ Očigledno da je stav tog dela političarki proizvod omalovažavajućeg ponašanja muškaraca iz političke elite. Jedna ispitanica je u tom smislu izjavila: „Posle mog imenovanja na ovaj položaj, jedan kolega (muškarac) mi je rekao: ‘Znamo mi da si dovde dospela samo zato što si žena!’“

Pitanje kvota, čak i sa aspekta ženske političke elite, tako i dalje ostaje otvoreno. Očigledno da je neophodno usmeriti dalje institucionalno delovanje ka rešavanju jaza između formalne ravnopravnosti i faktičke neravnopravnosti, to jest, između formalno postavljenih pravila i političkog ponašanja u praksi (simbolička i realna ravan). U simboličkoj ravni postoje kvote, ali u realnoj ravni one nisu dovoljne za stvarnu afirmaciju žena. Promena dominantne političke kulture očigledno da je dug i komplikovan proces, u kome kvote samo omogućavaju ženama da demonstriraju svoje mogućnosti. Ako je ta demonstracija uspešna, ako žene stvarno uspeju da daju jedan novi kvalitet u politici, onda će time i primedbe vezane za „pozitivnu diskriminaciju“ biti lakše anulirane.

Upravo sa tim je vezano i pitanje „ženskog liderstva“ u srpskoj političkoj eliti. U našim istraživačkim razgovorima pitali smo političarke koje osobine treba da poseduju političari i političarke da bi bili uspešni. Ispitanicama smo, takođe, postavili i potpitanje koje se odnosi samo na žene (Koje osobine nedostaju ženama da bi bile uticajne u politici?).

…Ukratko, prema stavovima naših ispitanica, ženama pre svega nedostaju upornost, sposobnost da preuzmu rizik, hrabrost i istrajnost da se održe u političkom životu, i zbog toga su žene često aktivnije u političkoj senci, nego što se nalaze u prvom planu. Kada razmatramo ovo odsustvo „ženskog liderstva“ u srpskoj politici, možemo izdvojiti nekoliko tipskih objašnjenja zbog čega žene u većoj meri nisu lideri u svojim strankama, pa i u ukupnoj politici.

1. ne žele da se eksponiraju, češće su od muškaraca opterećene mišljenjem sredine („šta će ljudi da kažu“), pribojavaju se eventualne osude i negativnog stava sredine prema njihovom političkom stavu ili potezu;

2. češće prihvataju negativnu kvalifikaciju politike („prljava posla“), imaju negativan stav uopšte o politici, a posebno o načinu na koji se u Srbiji danas vodi politika;

3. imaju mnogo veću potrebu da ih porodica podrži u bavljenju javnim poslom, i teže im je da obezbede tu podršku, s obzirom na rodnu ulogu koju ima žena u porodičnom domaćinstvu;

4. više zaziru od diskvalifikacija, nego muškarci, jer su i daleko izloženije napadima i društveno ranjivije; kao što je jedna od ispitanica objasnila, politika je posao u kome imaju probleme i muškarci i žene, ali su načini na koje se oni diskvalifikuju u politici različiti; žene se češće od muškaraca diskvalifikuju po rodnoj osnovi i njihova diskvalifikacija može biti mnogo pogubnija po njihov društveni ugled;

5. i same prihvataju izvesnu inerciju u liderstvu, što se vidi po tome što su naše ispitanice kao primer idealnog političara veoma često navodile lidere svojih sopstvenih političkih stranaka;

6. svesne su izvesne kompromitovanosti „ženskog liderstva“ u srpskoj politici, posebno tokom devedesetih, kada su dve žene, Mira Marković i Danica Drašković, doprinele izgradnji poprilično negativne slike o ženama-političarkama u našoj javnosti;

7. daleko češće nego političari žele da najpre budu uspešne u primarnoj profesiji, pa tek zatim da se aktivnije angažuju u politici.

Odlomak iz članka objavljenog u časopisu Nova srpska politička misao no. 3-4/2008.

Od Milke Minić do Slavice Đukić Dejanović

Prva žena koja je predsedavala skupštinskoj sednici bila je Milka Minić, na zasedanju Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine 12. novembra 1944. godine. Zlatija Đukić-Veljović je bila prva žena koja je imala funkciju potpredsednika Narodne skupštine (1982-184), a Perka Vitorović je bila prva žena predsednik jednog skupštinskog veća – Socijalno-zdravstvenog veća (1963-1965). Prva predsednica Skupštine Srbije bila je Nataša Mićić (2003-2004), a i od 2008. funkciju predsednika Skupštine obavlja žena – Slavica Đukić-Dejanović. U poslednje vreme žene su redovno zastupljene i kao potpredsednice Narodne skupštine: od februara do oktobra 2004. to je bila Gordana Pop-Lazić, a od februara 2007. do maja 2008. Nataša Jovanović. Danas su potpredsednice Nataša Jovanović, Gordana Čomić i Judita Popović.

Prva žena ministar u Vladi Srbije bila je Mitra Mitrović-Đilas, koja je dobila resor prosvete u Vladi od 18. novembra 1944. do 9. aprila 1945. Ona je taj resor zadržala i u sledećim vladama. Uz Mitru Mitrović, u vladi Blagoja Neškovića (9. april 1945-5. septembar 1948) ministarka za rad bila je još jedna žena, Spasenija Cana Babović. U prvoj vladi Petra Stambolića (5. septembar 1948 – 10. april 1951) ministarke su bile, u svojim ranijim resorima, Spasenija Cana Babović i Mitra Mitrović (do podnošenja ostavke, 8. marta 1949), kao i Milka Minić, ministarka bez portfelja zadužena za naučne ustanove, univerzitet i više škole. U drugoj vladi Petra Stambolića (10. april 1951 – 5. februar 1953) ministarke su bile Spasenija Cana Babović (za zdravlje) i Mitra Mitrović (za prosvetu, nauku i kulturu). U trećoj vladi Petra Stambolića (5. februar 1953 – 16. decembar 1953) članice „Izvršnog veća“, kako je tada nazvana republička vlada, bile su Spasenija Cana Babović i Bosa Cvetić. U vladi Jovana Veselinova (16. decembar 1953 – 12. april 1958) bile su Spasenija Cana Babović i Milka Minić. U vladi Miloša Minića i Slobodana Penezića (12. april 1958 – 26. jun 1963) bile su Spasenija Cana Babović, Mileva Planojević i Bosa Cvetić.

U vreme socijalizma ministarke u Vladi Srbije još su bile Katarina Patrnogić (u vladi Slobodana Penezića i Dragog I. Stamenkovića, 26. jun 1963 – 6. maj 1965, i u vladi Drago I. Stamenkovića, 6. maj 1965 – 6. maj 1967), Marija Križnar i Katarina Milosavljević (u vladi Đurice Jojkića, 6. maj 1967 – 7. maj 1969), Zora Protić-Sučić (u vladi Milenka Bojanića, 7. maj 1969 – 6. maj 1974), Olga Nikolić (u vladi Dušana Čkrebića, 6. maj 1974 – 6. maj 1978), Živana Olbina (bez portf.) i Marija Todorović (rep. sekretar za rad u vladi Ivana Stambolića, 6. maj 1978 – 5. maj 1982), Milka Šćepanović (bez portf.), Živana Olbina (dir. Rep. zavoda za društveno planiranje) i Marija Todorović (rep. sekretar za rad u vladi Branislava Ikonića, 5. maj 1982 – 6. maj 1986), Ljubica Bujanić (pred. Rep. komiteta za urbanizam) i Koviljka Romanić (pred. Rep. komiteta za zakonodavstvo u vladi Desimira Jevtića, 6. maj 1986 – 5. decembar 1989) i Sojka Đorđević (rep. sekretar za rad u vladi Stanka Radmilovića, 5. decembar 1989 – 11. februar 1991).

Nakon obnove višestranačkog poretka, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, ministarke su bile Branka Ješić (ministarka za rad, borača i socijalna pitanja u vladi Dragutina Zelenovića, 11. februar 1991 – 23. decembar 1991), koja je taj resor zadržala i u vladi Radomana Božovića (23. decembar 1991 – 10. februar 1993), s tim da je u Božovićevoj vladi, kao ministarka nauke i tehnologije, radila i Divna Trajković, u vladi Nikole Šainovića (10. februar 1993 – 18. mart 1994) nije bilo žena ministara. U prvoj vladi Mirka Marjanovića (18. mart 1994 – 24. mart 1998) ministarske pozicije zauzimale su Nada Popović-Perišić, kao ministarka kulture, Radmila Milentijević, kao ministarka informacija (od 11. februara 1997), Mirjana Stanković, kao ministarka turizma (do 11. februara 1997), i Bratislava Morina, kao ministarka za brigu o porodici (od obrazovanja tog ministarstva, 11. februara 1997). Najveći broj ministarki u ovom razdoblju bio je u drugoj vladi Mirka Marjanovića (24. mart 1998 – 23. oktobar 2000), kada je ministarska za lokalnu samoupravu bila Gordana Pop-Lazić, Jorgovanka Tabaković je bila ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju, Rada Trajković ministarka za brigu o porodici, Nada Popović-Perišić ministarka kulture (do 20. oktobra 1998), Leposava Milićević ministarka zdravlja i Maja Gojković ministarka bez portfelja.

Nakon pada Miloševićevog režima u prelaznoj vladi Milomira Minića (23. oktobar 2000 – 25. januar 2001) bilo je takođe dosta žena: Biserka Matić-Spasojević bila je koministarka informisanja (računata je kao trećina jednog ministarskog mesta), Gordana Matković je bila ministarka za rudarstvo i energetiku, Slavica Đukić-Dejanović je bila ministarka za brigu o porodici, Nada Kostić je bila ministarka zdravlja, Mila Rosić ministarka za zaštitu životne sredine i Gordana Aničić je radila kao ministarka vera.

U vladi Zorana Đinđića (25. januar 2001 – 21. mart 2003) ministarske funkcije obavljale su Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja, Marija Rašeta-Vukosavljević, za saobraćaj i telekomunikaciju, Kori Udovički, za rudarstvo i energetiku (od 19. juna 2002), i Anđelka Mihajlov, za zaštitu životne sredine (od 19. juna 2002). U vladi Zorana Živkovića (18. mart 2003 – 3. mart 2004) bile su sve ministarke iz prethodne vlade u istim resorima. U prvoj vladi Vojislava Koštunice (3. mart 2004 – 15. maj 2007) bilo je svega dve ministarke i to Ljiljana Čolić, ministarka za prosvetu (ali samo do 19. septembra 2004), i Ivana Dulić-Marković, za poljoprivredu i šumarstvo. U drugoj vladi Vojislava Koštunice (15. maj 2007 – 7. juli 2008) ministarska mesta zauzimale su Aleksandra Smiljanić, ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo, Ana Pešikan, za nauku, Snežana Samardžić-Marković, za omladinu i sport, i Milica Čubrilo, za dijasporu. Konačno, u aktuelnoj vladi Mirka Cvetkovića (7. jul 2008 – ) nalaze se Diana Dragutinović kao ministarka finansija, Snežana Malović kao ministarka za pravdu, Snežana Samardžić-Marković kao ministarka za omladinu i sport, Jasna Matić kao ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo i Verica Kalanović kao ministarka za Nacionalni investicioni plan.