Moja treća zapovest: Ne tuguj

Moja treća zapovest: Šta o životu da kažem? Zavidna mu je dužina.
Jedino s tugom osećam solidarnost.
Ali sve dok mi usta ne ispuni prašina,
iz njih će se čuti samo zahvalnost.
Sreća i tuga su apsolutno neizbežne. Baš kao ljubav i smrt. I podjednako neopisive, mada se uporno trudimo da ih stavimo na papir, svesni da je muzika u tome daleko delotvornija od reči. Najprodornija emocija koju je umetnost uspela da mi prenese jeste numera Čan-Čan veterana kubanske estrade iz kluba „Buena Vista“. A radilo se o stihovima:
Iz Alto Adra putujem u Marakan,
Stižem u Kueto i krećem u Majar.
Ostalo je otišlo u rezonancu, koja je u zanemeloj duši podigla buru sreće.
Sa tugom je isti slučaj, samo na drugi način. Stojeći jedna uz drugu, kao u poslovici, one se čine simetrične. U stvari, to je tobožnja antiteza, jer ih međusobno ponajpre razlikuje trajanje. Sreću obično spoznajemo tek kada je gubimo. A tugu ne možemo da ne primetimo – naleže na srce, kljuje u stomaku i stoji pod grlom. Trajanje tuge određuje njena fiziologija.
– Svaka je patnja – govorili su stari Grci – ili podnošljiva ili kratka.
U trećem slučaju priznavali su samoubistvo, ali tek kada iz života više nije bilo moguće iscediti ni jednu jedinu radost.
Situacija postaje beznadežna kada se priviknemo na tugu, smatrajući je ljudskim usudom, građanskom dužnošću i nacionalnom idejom.
– Skijaš? – pitao sam svog moskovskog prijatelja, primetivši skije u njegovom predsoblju.
– Ma kakvi! – obrecnuo se – zar ne znaš šta nam rade, počev još od perestrojke.
Kako da ne znam. Štaviše, ne verujem da je „čovek stvoren za sreću, kao ptica za let“. Recite to, uostalom, pingvinu. Čak ne verujem da je čovek uopšte stvoren. Ali uporno smatram vaskoliki svet divnim – praktično sav i bezmalo svugde.
Načelno ne razlikujući šumu od vrta, pejzaž od slike i planinu od hrama, sklon sam da imam poverenja u svaku neživu prirodu. Ono odvratno se u njoj sreće izuzetno retko i može se korigovati tačkom gledišta. U praskozorje čak i Čerjomuški mogu da vas oduševe.
Stvar je, mislim, u tome da se tuga krije iznutra, a radost se gomila spolja. Tuga čini život nepodnošljivim tako što spušta gvozdenu zavesu i smeta radosti da spasonosno grune. Sprečena da se izbavi od patnje, radost se smešta kraj tuge, kao neka ljupka bolničarka sa smislom za humor. Otprilike tako zamišljam anđela.
Kao i svako teološko umovanje, angelična hipoteza je besmislena ukoliko ne donosi praktičnu korist. Umetnost je ta što postoji radi umetnosti, a metafizika mora biti delatna, i to – u odnosu na mene. Zato sam, dočekavši popriličan udarac, proverio teoriju praksom. U detinjstvu je u takvim slučajevima bila dovoljna mama, u školi – drugovi, kasnije – votka. A sada sam morao da mobilišem sve resurse.
Da bi se našao tračak svetlosti u mraku, treba iz crnog sukna izvući makar jednu jedincatu šarenu nit. Uvek je ima, treba je samo uočiti. Kao svaki totalitarni režim, tuga se izdaje za isključivog gospodara života. Ali vi i ja znamo da se svaka vlast samo sama sebi čini apsolutnom. Izlaz je u neobaveznom, drugačijem, nesrodnom. Zna se da su preteške 1937. godine, da bi preživeli, mnogi igrali šah.
Isprobavši sve moguće, zaustavio sam se na svemu što naiđe. Tuga je jedna, a radosti, makar bile i male, bezbrojne su. U suštini, zadovoljstvo može da pričini i trn – kada ga izvučeš. Ali češće sam se snalazio sasvim banalnim sredstvima: omiljena stranica, stari film, domaći boršč. Noću je u obzir dolazio mesec, danju – oblaci, s proleća – povetarac. Znajući iz iskustva da se tuga ne deli, nastojao sam da je izolujem, okruživši je sitnim radostima, kao kralja pešacima. Da bih imao uvid u svoj arsenal, palo mi je na pamet da svakodnevno unosim u stoni kalendar radost koja je bila posebna.
Nije prošlo dva dana a umro mi je otac, od koga tako nešto uopšte nismo očekivali. Nisam znao šta da upišem u kalendar, sve dok se nisam setio kineskog mudraca, koga je car zamolio da sentencijom ukrasi novi dvorac.
– Deda je umro, otac je umro, sin je umro – vešto je ispisivao kičicom mudrac.
– Šta je tu lepo? – razderao se car, zureći na upropašteni zid.
– Redosled – hladno odgovori mudri muž. – Složićeš se da bi obrnuto bilo gore.
Otac je, dodajem, umro u svom krevetu, radujući se životu. To znam jer sam, kada su ga odneli, pod njegovim jastukom našao tom Iljfa i Petrova.