Prava umetnost je „ružna“

Ali izuzev čoveka, nijedno od živih bića ne doživljava prirodu (dakle, ono što je van njega), niti sebe (dakle, specifičnu materijalnu konstelaciju u sklopu prirode) kao – lepo!

U prirodnim relacijama nagon je stimulus organizovanju specijalnih elemenata koji njemu služe i koji se u njegovom instinktivnom zadovoljavanju iscrpljuju. Ti specijalni elementi tek od čoveka – posle metamorfoze nagona u zadovoljstvo, u mogućnost svesno izazvanog draženja – bivaju čulima i osećanjima primani kao „lepo“. Znači, lepota postaje lepota onog trenutka kada se zadovoljenje nagona izvrgne u izazivanje zadovoljstva.

Hrana, voda, vazduh, seks i san jesu životne nužnosti bez kojih nije moguć opstanak ni jedinke ni mnoštva. Ali čim se sredstva za podmirenje gladi počnu tretirati kao vrednosti, čim lepo skuvana sarmica od jagnjeće iznutrice natopi ždrela, pa se od punog želuca doživi blaženstvo, onda u tom slučaju počinje da se u čoveku radi o definisanju kategorije „lepog“: stvoreno je razgraničenje između ružnih asocijacija koje izazivaju ljigavi oblici presne utrobe i njihov smrad, i ugodnog zadovoljstva koje potiče od istih tih organa ubijene životinje, ali prerađenih u ukusnu hranu. I bez daljeg nabrajanja vidi se da primaran element lepog sačinjavaju pojave, oblici i stanja koji su neposredni provokatori životno afirmativnih uzbuđenja. Iz njih ističu i sve ostale sekundarne manifestacije, kao što je, na primer, univerzalna „lepota“ prirode (jutro, zalazak sunca, more, žubor izvora, šareno ptičije perje, cveće, životinjsko krzno) koji deluju kao „lepo“, raspaljujući podsvesne životno afirmativne asocijacije i aktivirajući potonule praslike, čiji su koreni porinuti u skriveni ljudski atavizam.

Prema tome, lepota po sebi ne postoji, ona se javlja samo kao povod zadovoljstvu, a čovekovo „zadovoljstvo“ nije ništa drugo do izvitoperena vitalnost. Tako je određivanjem uzroka osećanju lepog razderan i poslednji veo sa zablude koja je dugo unosila zabunu u estetičke spekulacije tokom vekova.

Ali u traganju za svim mogućim fenomenima lepog rođena je kobna zabluda da je i umetnost organizacija lepog. Nalazeći u izvesnim umetničkim delima bogate izvore čulnih zadovoljstava, mnogi estetičari su zastupali mišljenje da je umetnost sama po sebi vid lepote, te su tako ispletene drevne obmane koje u ljudsku radoznalost unose laž i pometnju.

Umetnost, međutim, nije „lepa“; njena suština nema ničeg dodirnutog sa pomenutim fenomenom. Ona je njegov antipod. Prava umetnost je „ružna“ uprkos svih glazura, ukrasa i primamljivih oblandi.

U prirodi ne postoje kategorije lepo i ružno. Basna o ružnom pačetu jeste ljudsko ogledalo. Fenomen ružnog jeste odblesak nespokojstva sa biti života i zakona materije u kretanju: majmun je samo čoveku ružan; podseća ga na idiota. Ogoljen pejzaž budi tamne slike pustoši i smrti. Obla dojka je lepa; po njoj uzbuđeno klize pogled i uzdrhtali dlan. Ali, ako je rakom izrovana? A fekalije? Ili pacov kraj uzglavlja? Ili aktivirana ručna bomba međ četiri zida? Ili teško noćno bunilo?

Začinjući se u prvoj nestabilnosti, u prvom muklom zvonu mutnih osećanja, u prvom pitanju, umetnost je sa nagona i zadovoljstva uzletela ka čoveku, njegovim tajnama, radoznalosti i strepnji. Iako često sačinjena od elemenata svrsishodnog, dakle „lepog“, dakle životno afirmativnog, prava umetnost nema takvu suštinu i takvu misiju. Kada je ornament – u osnovi namenjen onom istom čemu je namenjen i tetrebov rep – izgubio svoju dekorativnu svrhu i na sebe preuzeo ulogu samostalne poruke, on je prestao da bude šara, on je postao nespokojstvo. Prva sposobnost da se kroz umetničko delo iskaže nešto više od zova, jeste naslućivanje. Čega?

To se ne može jasno odrediti, jer bi to predstavljalo definiciju same umetnosti. Ali je za stvaralački čin danas moguće reći odakle polazi i gde završava, sa čega uzleće i u šta se zagnjuruje.

Čovekova zabluda da će biti večit, u umetnosti ima neprijatelja. Mnogo postojanija od pojedinačnih života, ona živi od ljudskih sumnji u večitost samozavaravanja. Sve radoznalosti, saznanja, osvajanja ili iščeznuća, sva osećanja i sve misli jesu materice umetnosti i njen grob. Od nespokojstva živi i oko pitanja se vreži. Umetnost – to je ono što čoveka opominje da je u zabludi, da se ne zavarava, da je sreća u stvari problem, i da je problem u suštini sam život. Umetnost – to je sve ono što se okreće pri trvenju velikog dvojstva: osećanja individualnosti i osećanja kolektivnosti, ona je simptom smrti, ona je simbol ružnog.

Međutim, ne znači da će građa umetničkog dela biti sama po sebi brutalno ružna, tj. neposredno destruktivna. Naprotiv. Ono što je u umetnosti razorno, što joj je srž i što predstavlja varnicu sa sudarenih nagona života i nagona smrti (koje svaki čovek nosi u sebi, ali ih jedino umetnik formuliše i iskazuje) nije njeno tkivo i meso, već kostur i os. To je međuprostor, podtekst i kohezijska sila dobijene građevine koja baš zbog toga nije čista spiritualna spekulacija, već nešto drugo, nešto što je sposobno da nadživi koordinate vremena i prošlost pojedinačnih života. A to znači da elementi od kojih je jedno umetničko delo sazdano mogu biti, a često i jesu, i elementi životne afirmativnosti, elementi lepog.

Brutalnost (rugoba) umetnosti ne sastoji se od igre elementima ružnog. Ali drastika ružnog (kao i lepota životno afirmativnog) može postati predmet, objekat u brutalnom činu umetničkog stvaranja.

Iz toga se može izvući zaključak da se priroda „ružnog“ u umetnosti ne krije u destruktivnom asocijativnom dejstvu „ružnog“ iz života, već u destruktivnoj moći njene ekspresije. Da li će ta moć proisteći iz upotrebe izražajnih sredstava koje čovek karakteriše kao lepo ili sredstva koje označava kao ružno, ili iz njihovog međusobnog uporedanja – od malog je značaja. Jedino što je od značaja, to je krajnji rezultat umetničkog čina, njegova snaga i sveukupno dejstvo svih izražajnih oruđa koje čoveka dovode do saznanja o samom sebi i svojoj tragičnoj ulozi i mestu u beskonačnosti.

* * *

Umetnik – čovek koji se, poput svih ljudi, nalazi u životnom kovitlacu, trajući u njemu da bi jednog trenutka iščezao, a u toku tog trajanja, do trenutka iščeznuća, osećajući psihičkim radarima sve pokrete objektivnog sveta i sve njegove odjeke na tasterima preosetljive svoje subjektivnosti, daleko intenzivnije od ostalih, i bolnije – dospeva u opozicioni položaj prema životu u kome je i koji ga do tog položaja i dovodi. Reč je o duhovnom distanciranju od trajanja imena kroz koje ono protiče. Ova sposobnost-prokletstvo (jer je uslovljena paklenim raskolom u čovekovim duhovnim strukturama) omogućuje mu i dublje i šire sagledanje prividno napuštenog sveta, prethodno doživljeno kao tamnica. Zaključci dobijeni iz takve pozicije ne moraju da imaju racionalni karakter – kod umetnika oni najčešće i nisu takvi – ali bitna osobina takve subjektivne pozicije (ovde nazvano duhovnom distancom), osobina koja kroz pomenutu izolovanost stvara uslove za klasifikaciju primljenih utisaka, jeste odlučujući preduslov za specifičnu akciju kroz koju će stvaralac sebe zaista izdvojiti ne samo od celim bićem prosećanog sveta, nego i od drugih ljudi, sa kojima je, u odnosu na integralnost trajanja, sve do tog prokletog čina bio istovetan.

Blagodareći toj akciji, tj. stvaralačkom činu, čovek-umetnik polazi u čudnovatu avanturu što završnim rezultatom prividno podseća na prirodu dejstvovanja uzročnika njenog nastajanja, tj. života, a u suštini predstavlja njegov antipod. Umetničko delo, taj završni rezultat velike osvetničke avanture, počinje svoje trajanje radioaktivnim uplivom na ljude koji dolaze u dodir sa njim, i to njegovo dejstvo, koje se sastoji od paljenja asocijacija u uživaocima, tj. od aktiviranja njihovog potisnutog, skrivenog ili zaboravljenog slikovnog potencijala, podseća na prirodu neposrednog čulno-emotivnog doticaja subjekta sa „sirovim“ stanjima samog života, što takođe, preko lančanog napada asocijacijama, uznemirava jedinku, prisiljavajući je na ovaj ili onaj način da se opredeljuje prema doživljenom.

Međutim, prividne sličnosti počivaju na temeljitim razlikama.

Građa umetničkog dela, njegov skelet i njegovo mesto, njegov oblik i njegova struktura, obrazuju se na osnovu umetnikovog specifičnog, mutnog, neodređenog i neodredivog, a velikim procentom iracionalnog opredeljenja prema svemu onome što predstavlja „goli“ život. To „opredeljenje“ u stvari nije ništa drugo do opsesivni nemir jednog bića što neizbežno i neminovno traži svoje rasterećenje. Taj nemir nabujalih fanatizama, slikovnih kovitlaca i emotivnih i misaonih nespokojstava ima, ma koliko to čudno izgledalo, jednu svoju neumnu logiku: nasuprot haotičnom dejstvu „sirovih“ senzacija iz samog života, senzacije umetničkog karaktera imaju nekakav red. Po toj skrivenoj, tajanstvenoj, razumu nedostupnoj „logici“ odvija se stvaralački čin; po njoj i nastaje osobena fizionomija umetničkog dela.

Tada počinje da se dešava nešto jedinstveno u sferama čovekovog duhovnog života: konstitucija umetničkog dela – manja ili veća iluzija „životnosti“ dobijene materijalne slike (koja se obrazuje specifičnom kombinatorikom „fragmenata“ iz sirovog sveta) – dobija čudnu moć, moć psihičke destrukcije u duhovnom svetu drugih ljudi. Ta moć nije ništa drugo do infekcija uživaočevih dubinskih izvansvesnih psihičkih taloga koji iz stanja mirovanja prelaze u stanje vrenja. Očigledno je da snaga izraza umetnikove tvorevine potiče od sposobnosti paljenja asocijacija u doživljavaočevoj psihičkoj mašineriji. Ali nasuprot haotičnom asocijativnom toku što kulja sa sirove stvarnosti, nova stvarnost – umetničko delo, tj. materijalizovana stvaraočeva opsesija, dakle jedna nova stvarnost, subjektivna stvarnost – čini svoj asocijativni prodor u drugog čoveka organizovano, planski, sa određenim posledicama. Te posledice jesu po svom karakteru slične posledicama koje je svojim osetljivim intimnim tasterima registrovao umetnik prilikom doživljavanja „sirove“ stvarnosti. Međutim, te posledice su u duši konsumenta koncentrisanije i jače nego što su posledice koje on oseća od neposrednog odnosa sa životnom stvarnošću.

A evo zašto.

Asocijativno dejstvo čulnih senzacija koje su ubrane sa umetničkog dela nemaju haotičan i stihijni karakter kao senzacije iz sirovog života; snaga izraza umetničkog ostvarenja ukida autonomiju psihičkog preživljavanja. Prodor ovakvog zračenja izaziva određene (što ne znači i odredive) reakcije. One prisiljavaju uživaoca da se u skrovitim kutovima svojih osećanja i svojih misli vraća ožiljcima koje nosi od stihijnih sudara sa samim životom. To vraćanje sirovom životu, taj završetak jedne kružne demonske igre, ispoljava se u naslućivanju nečeg mračnog i onespokojavajućeg, a što je neulovljivo, ali je sudbinski prisutno u našem biću; što znači – u životu.

Tako destrukcija stvaralačkog čina nalazi svoj smisao u patnji svojih žrtava koje vraća životu, ali sa pozicija opreza i nepristajanja.