Preokret bez optimizma

Prestižni list ne veruje da postoje bilo koji pozitivni aspekti sadašnjeg američkog napuštanja Avganistana.

Kairo je jedna od bliskoistočnih prestonica koja s pažnjom prati događaje u toj zemlji.

U prošlosti, 1980-ih i 1990-ih godina, upravo je u Avganistanu, uz američku pomoć i uz učešće arapskih ekstremista, počela globalizacija džihada i višedecenijska radikalizacija islama.

Avganistan je bio retorta u kojoj se arapski politički radikalizam pretvarao u ratničko žtrvovanje i mučeništvo, ono o čemu sanja svaki fanatik koji je spreman za položi život za svetost neke buduće pobede.

Jedna od zajedničkih crta koja spaja mudžahedine 1990-ih, kasnije Al Kaidu i talibane, jeste osovina koju čini mreža plemena i porodice Hakani.

Hakani su danas okosnica talibanskog pokreta, a jedan od njih, Sirajudin Hakani, jedan je od trojice zamenika vrhovnog poglavara.

Ponovimo, talibani su simbioza tri činioca: deoba ideologije, paštunske plemenske organizacije i Hakani mreže.

Upravo su početkom 1980-ih godina, Hakani, preko tadašnjeg zapovednika Džalaludina Hakanija, uspostavili prve kontakte sa arapskim strukturama koje su bile voljne da finansijski, psihološki, politički i obaveštajno pomognu avganistanske mudžahedine.

Za razliku od drugih avganistanskih komandanata, Džalaludinov rani boravak u zemljama zaliva nije bio ograničen samo na traženje finansijske podrške.

Hakani si bili posebni upravo po svojoj ranoj i doslednoj spremnosti da prihvate Arape koji su želeli da budu na bojnom polju.

Loja Paktia u kojoj dominiraju Hakani bila je pojedinačno najčešća destinacija za Arape koji su prešli Pešavar 1980.

Ipak, većina analiza o nastanku fenomena avganistanskih Arapa, zanemaruje Hakanije i naglašava ulogu koju su palestinski imami i aktivista Abdulah Azam i njegov MAK imali u stvaranju ovog pokreta i ukazuju na Hekmatjara i Saiafa kao primarne avganistanske pokrovitelje stranih šehida.

MAK ili Maktab al-Khidamat, odnosno Maktab Khadamat al-Mujahidin al-‘Arab, bila je organizacija koju su 1984. osnovali Abdula Azam, Vael Hamza Julaidan, Osama bin Laden i Ajman Zavahiri i najednostavnije bi se mogla prevesti kao Uslužni biro.

Zadatak organizacije bio je da prikuplja sredstva i regurutuje strane mudžahedine za rat protiv Sovjeta u Avganistanu.

MAK je bio preteča Al Kaide i bio je od ključne važnosti za stvaranje mreže podrške i regrutovanja kojim se koristila Al Kaida 1990-ih godina.

Od MAK do Al Kaide

Azam je nesumnjivo bio najuspešniji promoter avganistanskog džihada u međunarodnoj muslimanskoj javnosti i njegovi napori doveli su veliki broj mudžahedina u Pešavar, tokom druge polovine 1980-ih godina.

Tokom rata protiv Sovjeta u Avganistanu, Uslužni biro igrao je minimalnu ulogu, obučavajući malu grupu od 100 mudžahedina za rat, ali s prikupljenih milion dolara iz muslimanskih izvora.

Biro je održavao veoma bliske odnose s pakistanskom obaveštjnom službom ISI, preko koje je obaveštajna služba Saudijske Arabije, Al Mukhabarat Al A’amah, usmeravala novac mudžahedinima.

MAK je plaćao avionske karte novim regrutima koji su leteli na obuku u Avganistan. Biro je takođe blisko sarađivao sa grupacijom Gulbidina Hekmatjara Hezb e Islami koja je delovala u grupi poznatoj kao Peševar 7.

Azam se, međutim, razlikovao od vođa drugih grupa u razmišljanju kako je najbolje da se ovi dobrovoljci stave u službu avganistanske borbe.

Sajaf i Hekmatjar, iako su bili prezadovoljni zbog finansijske podrške koju su privukli Azam i njegova organizacija, nisu hteli da uključe neproverene i suvišne strance u stvarnim bitkama u Avganistanu.

Kako su MAK gostinske kuće u Peševaru i kampovi za obuku u pakistanskim plemenskim područjima bili prepuni novodošlih arapskih boraca, sve veći broj ovih ljudi bio je frustriran ograničenim kapacitetima MAK da olakša pristup ratištu.

Ova frustracija je na kraju dovela do raskola između Azama i njegovog bogatog pokrovitelja, Osame bin Ladena, koji je u Paktiji osnovao logore koji će prerasti u Al Kaidu.

Globalni džihadistički pokret

Ovi logori nalazili su se duž linija snabdevanja Hakanija i blizu mesta epskih borbi Hakanija protiv sovjetskih snaga.

Tako je u Paktiji pod kontrolom Hakanija, a ne u Pešavaru, obavljena međunarodna mobilizacija kojoj je Azam dao signal i koja se pretvorila u globalni džihadistički pokret.

Veliki deo Azamove slave počiva na onome što se dugo smatralo njegovom revolucionarnom inovacijom u doktrini džihada.

On je u fatvi iz 1984. rekao da je podrška avganistanskom džihadu individualna dužnost (fardajan) koju imaju svi radno sposobni muslimani širom sveta, pa stoga ne zavise od dozvole roditelja ili vlade da dođu i ponude pomoć.

U podužem intervjuu za Al Itihad iz Abu Dabija 1980, Džalaludin Hakani je izjavio: „Iako je broj revolucionarnih boraca veliki, to ne znači da bi revolucija trebalo da zatvori vrata onima koji žele da učestvovuju u džihadu. Mnogo dobrovoljaca iz raznih delova sveta dolazi nam da se pridruži redovima mudžahedina. To rade svojom voljom. Ako islamski svet zaista želi da nas podrži i pomogne, treba da dozvoli svojim muškarcima i mladićima da se pridruže našim redovima. U većini islamskih zemalja postoji tendencija koja nam želi pomoći tako da predstavimo pomoć i hranu kao neku vrstu džihada. Neki čak misle da je ovo najbolja vrsta džihada. Ovo, međutim, ne oslobađa muslimana dužnosti da se prijavi za džihad.“

Uobičajena putanja radikalizacije obično se kretala od članstva u organizacijama političkog islama, najčešće Muslimanskoj braći, zatim prelaska u borbene, aktivističke i radikalne organizacije u arapskim zemljama, da bi finale doživeo u nekom od avganistanskih logora za obuku, koju su vodili Azam i MAK, a kasnije Osama bin Laden i Ajman Al Zavahiri, pre nego što bi se formiralo jezgro džihadističke borbe u avganistanskim gudurama i špiljama.

Otuda se, borbeni i radikalni islam, u terorističkoj formi vraćao u arapske države, Evropu i SAD.

Zbog toga je jasno zašto svi sa zabrinutošću posmatraju kuda će Avganistan da krene, a posebno kvalifikovan sud o tome mogu da daju arapski stručnjaci.

„Današnji talibani ne razlikuju se mnogo od talibana 1990-ih. Oni bi zasad mogli da deluju drugačije, ali mislim da ćemo postepeno gledati ponovnu reprodukciju talibanske vladavine u Avganistanu koja se odvijala 1990-ih godina“, smatra poznati egipatski istraživač islamističkih pokreta u Al-Ahram centru za političke i strateške studije u Kairu Ahmed Kamel Al-Beheiri.

Beheiri ističe da je pratio izjave vođa talibana od njihovog preuzimanja Kabula 15. avgusta, odnosno ponovnog preuzimanja glavnog grada Avganistana, budući da su takođe vladali zemljom od sredine 1990-ih do invazije koju su 2001. predvodile SAD, kao odgovor na napade 11. septembra, za koje je okrivljena grupa Al Kaida kojoj je tada sedište bilo u Avganistanu.

„U tom smislu, oni se razlikuju od drugih grupa poput Al Kaide i Islamske države – po svojoj ideologiji i shodno tome po svom izboru“, smatra Beheiri.

On ukazuje da talibani mogu da budu mnogo radikalniji od drugih islamističkih grupa u arapskom svetu, uključujući Muslimansku braću.

„Talibani ne misle da Muslimanska braća pravilno primenjuju šerijat i okrivljuju ih za učešće na izborima u nekim zemljama“, objašnjava on.

Ove intelektualne razlike izazivaju sukobe na terenu, pa je Islamska država u poslednja tri meseca izvela 86 operacija protiv talibana, a šest nakon što su ovi zauzeli Kabul 15. avgusta, u kojima je bilo stradalih.

Analizirajući ko su dobitnici, a ko gubitnici najnovijih događaja u Avganistanu, Aza Sedki zaključuje da su gubitnici u većini.

Ona među gubitnike ubraja celokupno avganistansko društvo, posebno žene, a zatim „sasvim upadljivo SAD“ koje su obećale da će Avganistan biti prvo mesto u svetu „slobodno od ekstremista, a sada vidimo da su talibani pobedili“.

Aza Sedki ocenjuje da su u procesu povlačenja SAD „izgubile veliki deo kredibiliteta i pretrpele teško poniženje“, nesumnjivo je da „svet u celini veruje da su SAD trebale da predvide kolaps Avganistana i da izbegnu tragediju“.

Dobar scenario teško zamisliv

Na pobedničkoj strani ovoga puta našao se Katar u kome su pregovarali talibani i SAD.

Katar je dugo bio izolovan zbog sukoba sa Saudijskom Arabijom, a Saudijska Arabija je bila u stanju da nametne svoj stav drugim arapskim državama.

Katar podržava i Hamas i Muslimansku braću, što se u većini arapskih država ne prima dobro, a posebno u Egiptu.

Uprkos tome, Egipat je ovih dana obnovio pune diplomatske odnose s Katarom.

Nakon što su talibani zauzeli Kabul, Hamas im je čestitao što su „pobedili SAD“.

Lider Hamasa Ismail Hanija rekao je da je „odlazak američkih snaga iz Avganistana uvod u propast svih okupacionih snaga“.

Vođa egipatske Muslimanske braće sa sedištem u Turskoj, Vagdi Ghoneim, tvitovao je da „tražimo od Alaha da dovrši pobedu talibana nad Amerikom i neverničkim Zapadom; oni su mudžahedini, mi smo mudžahedini i mi smo nacija džihada“.

Arapske zemlje beleže da „na kraju, ali ne i najmanje važno“, Rusija i Kina „mirno gledaju i uživaju u fijasku u kojem su se našle SAD“.

Pretpostavlja se da će talibani tražiti svuda pomoć i podršku, pa je izvesno da će se uskoro kineski i ruski proizvodi, sliti u Avganistan.

Obe zemlje u nekom trenutku ugostile su talibanske delegacije pa se na osnovu toga zaključuje da bi ih uskoro mogle da priznaju kao novu vladu Avganistana, možda ih čak i podrže u UN, što bi talibanima omogućilo priznanje širom sveta.

Iako su Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija priznali talibansku vladu 1990-ih, njihovi prioriteti su promenjeni, pa sada obe zemlju deluju protiv talibana.

Ako se u prvom trenutku činilo da je Iran na strani talibana, postoje izveštaji da Iran stacionira svoje trupe u borbenoj pripravnosti na granicu sa Avganistanom.

Beheiri, međutim, smatra da će za nekoliko meseci talibanski lideri verovatno morati da podlegnu svojoj radikalnoj bazi i primene sistem vladavine iz srednjeg veka.

„Sve izjave koje su lideri talibana dali o ostvarivanju participativne vladavine i uključivanju žena, politička su propaganda koja neće dugo trajati“, smatra on.

Beheiri tvrdi da talibansko vođstvo neće trpeti nikakav stvarni pritisak međunarodne zajednice da se suzdrži od svog radikalnog stila vladavine, niti će vršiti bilo kakav pritisak da baza pokreta bude manje radikalna.

To je još jedan faktor za sukobe u Avganistanu.

Obim bilo kojeg građanskog rata neće zavisiti samo od želja i kapaciteta avganistanskih subjekata, nego i od želja i kapaciteta stranih sila da dopru do talibanskih protivnika u Avganistanu.

„Vrlo je teško zamisliti dobar scenario za Avganistan. Čak i ako su talibani u stanju da spreče građanski rat, ili barem građanski rat velikih razmera, teško je pomisliti da će zaista napustiti svoj radikalni stil vladavine koja će mnogim Avganistancima jako otežati živote“, zaključuje Beheiri.