Pričanje priča je pružena ruka nekome u nevolji

Naslovljena po istoimenoj priči sa kojom se zatvara, ova zbirka žuri ne samo da izmisli grad, već čitav svet lica i njihovih sudbina opterećenih spletom velikih događaja i intimnih drama.

Ispisana na nesvakidašnje malom broju stranica, ova knjiga dodatno pojačava utisak potrebe za brzinom u pripovedanju o neispričanim, za dlaku zaboravljenim životima koji su najčešće neprimetni u književnim, koliko i u realnim svetovima.

U dinamičnoj smeni književnih postupaka i formalnih eksperimenata – od pripovedanja u trećem ili prvom licu do stihovanih, a na trenutke i gotovo dramskih formi – Lejla Kalamujić ispisuje priče koje su tu da prigrle one koji osećaju strah ili usamljenost, trpe nepravdu, nasilje, stigmatizaciju, eksploataciju.

I dok teskoba i bol dominiraju atmosferom ove zbirke, odgovor na nju ne predstavlja defetizam ili pesimizam, već ako ne pobuna, onda poziv na empatiju.

U najvećem broju slučajeva junakinje, ali i junaci ovih priča nose u sebi iskre vitalističkog revolta čija povremena (pa čak i najmanja) varničenja ove priče beleže u brzom hodu.

Iako zbog užurbanosti ove zbirke povremeno dolazi do stilskih saplitanja i iskliznuća, sporadičnih tipizacija ili neizbrušenih rečenica, svaka od priča u njoj bez greške poentira na pravom mestu.

Izmišljeni grad u kom stanuju junakinje i junaci ove zbirke dobija posebno efektnu eksplikaciju u poslednjoj priči u kojoj je na dirljiv način formulisan njen književno-angažovani aspekt.

U njoj su priča i pripovedanje poistovećene sa prijateljskim gestom. Pričanje priča je pružena ruka nekome u nevolji, zaštita u strahu i pre svega – ljubav.

U tom smislu se i empatija kojoj smo kao čitateljke i čitaoci približeni tokom čitanja ove knjige ne ogleda samo u poistovećivanju i saosećanju sa sudbinama likova u njoj, već i u pozivu na izmišljanje čitavih gradova za njih.