Na detinjstvo i ranu mladost najviše me podseća Bertolučijev film „Ukradena lepota“. Ne po filmskoj radnji, već po atmosferi, osećanju slobode, ljubavi i života.
U stanu mojih roditelja uvek je bila gužva, puno gostiju, uglavnom pisci iz svih delova Jugoslavije, klasici avangarde ili začetnici novih pokreta u književnosti. Živelo se noću i spremalo se puno hrane. Sestra i ja smo sedele u nekom ćošku i slušale.
***
Prva knjiga koje se sećam je Družina pet petlića Aleksandra Vuča. Tražila sam da mi čitaju bezbroj puta stihove o družini siromašnih beogradskih dečaka, između dva svetska rata, koji oslobađaju drugaricu Miru iz internata u kome časne sestre, na čelu sa strašnom sestrom Kalavestrom, disciplinuju devojčice, mučeći ih. U toj poemi bilo je i neverovatne solidarnosti i borbe protiv nepravde.
***
Osim knjige, iz tog najranijeg perioda pamtim i igru tišine kojom nas je otac uspavljivao. Svi bi se ućutali i usmerili na zvuke noći. Pobeđivao bi onaj ko čuje više zvukova. Uvek sam mislila da je on izmislio igru.
***
Ono što ne volim kada razmišljam o detinjstvu jeste strah da će me uhvatiti sentimentalnost. I to se upravo desilo sada, kada sam stigla na Ugljan. Iako često putujem u razne delove sveta, prvi put, posle 29 godina, osećam mirise detinjstva i rane mladosti. Letnje ferije, a ponekad i zimske, provodila sam na Hvaru u kući dede po majci. Usred zime, sredinom sedamdesetih, posle smrti moje bake, deda je otišao na ostrvo i odlučio da tu ostane.
***
Dedina kuća je usred šume. Za meštane i letnje stanovnike Starog grada, bili smo Robinzon i njegove unuke. Posle nekoliko godina deda je dobio prvog i jedinog komšiju, a nas dve konačno drugara Tončija.
***
Imali smo najlepšu plažu u blizini i deca su dolazila kod nas preko dana. Brzo je u blizini kuće počela da se gradi trajektna luka, što je bilo idealno mesto za skakanje u vodu. Najhrabriji su skakali u more sa trajekta. Za razliku od moje mlađe sestre, ja sam bila strašljivica.
***
Jerolim, ostrvo – plaža za nudiste, nadomak grada Hvara. Dolazile su uglavnom porodice sa decom tako da je bilo društva za igru. Fotografije sa Jerolima su u velikom crvenom albumu. Deca iz škole su nekako saznala za album i svaki put kad bi dolazili kod mene počinjala bi potraga za njim. Jurila sam kroz stan i pokušavala da nađem što skrovitije mesto da ga sklonim. Na Jerolimu me je Ivan ili Rudi Supek (nikada neću saznati koji od njih) naučio kako se jedu špagete.
***
Mog hvarskog druga Tončija otac je budio u četiri ujutro da bi išli u branje lavande. Najveći deo posla mora se završiti pre početka vrućinštine. Tonči se iz polja vraćao izgrebanih ruku i nogu. U bosanskom selu Ražljevo kod Brčkog, odakle je porodica moga dede po ocu, deca su takođe rano odlazila u polja i skupljala seno. Meni su govorili, ko ne ide da radi neće jesti. Odgovarala sam – „onda neću jesti“.
***
Ipak, sa 11 godina otišla sam na radnu akciju. Prijatelj mojih roditelja koji je imao i veliku ulogu u mom detinjstvu, pesnik i novinar Dragiša Drašković, dao mi je zadatak da pišem dnevnik za Omladinske novine. Revnosno sam shvatila prvi posao i nije bilo dana a da ga detaljno nisam opisala. Dnevnik nije objavljen, ali se ceo kamp ludo zabavljao čitajući naglas moje priče.
***
Dedina kuća u Ražljevu u kojoj je osnovan prvi partizanski štab i koju je predratna opština Brčko nameravala da pretvori u muzej danas je u ruinama. Brčko je multietnički distrikt i ozbiljna prepreka srpskom nacionalizmu i teritorijalnom zatvaranju Republike Srpske. To mi daje nadu za Bosnu. U Brčko sam stigla, posle više od tri decenije, tek nedavno kada sam govorila na predstavljanju knjige o zločinima nad Muslimanima u logoru Luka. To mi je bio najintimniji javni govor.
***
Svedočenja o zločinima iz Drugog svetskog rata koja sam slušala u detinjstvu ostavljala su veliki utisak na mene. Otac je bio dečak kada su njega i moju baku četnici izveli na streljanje. Spasio ih je komšija.
***
Kao dete slušala sam i glumca Mišu Janketića, koji nam je tad bio komšija, kako su mu četnici ubili roditelje. Nedavno, kada je Miša umro, pročitala sam da je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala ubicu njegovih roditelja.
***
Mog pradedu po maminoj liniji ubile su ustaše. U porodičnom narativu to je bila činjenica, nikada povod za njegove (pra)unuke da mrze Hrvate. Čitam tekst Slobodana Antonića, koji optužuje srpske javne ličnosti što letuju u Hrvatskoj, jer kako kaže, za „genocide nije kažnjena nijedna Hrvatska“. Srpska elita je počela rat u Hrvatskoj sa traumom Srba iz Drugog svetskog rata da bi danas agresiju na Hrvatsku tumačila kao opravdanu osvetu.
***
Antonić je propustio priliku da napomene i da više od petnaest hiljada građana Srbije sezonski radi u Hrvatskoj, da pola Trebinja radi po hotelima Dubrovnika, da Dubrovčani kupuju na pijaci u Trebinju, da beogradski vozači taksiraju po Dalmaciji…
***
Osnovnu i srednju školu pamtim po prijateljstvima. I danas se družim sa Natašom i Mirom.
***
U srednjoj školi, u istoj generaciji, bio je i današnji predsednik Srbije. Nisam ga poznavala. Često razmišljam o tome zašto nikada nisam skliznula u nacionalizam kada se to desilo mnogima iz moje generacije. A pritisak vršnjaka je bio veliki. Verovatno zato što sam pozitivno i optimistički gledala na ljude po čitavoj bivšoj Jugoslaviji.
***
Nisam jurila za primerima mržnje ili ih izmišljala i prepričavala po beogradskim ćoškovima. Beogradski turisti su osamdesetih, od banalnih razgovore sa prodavačicama, koje na pitanje – imate li hleba, odgovaraju logično: ima kruha, bahato gradili konstrukte o nacionalističkim ispadima.
***
Mislila sam se da nikada neću odrasti, jer neću moći da čitam novine. Za mene je to bilo dosadno štivo. Preokret se, međutim, desio. Roditelji su osamdesetih kupovali štampu iz svih delova Jugoslavije. Podstaknuta diskusijama koje sam slušala među njima i njihovim prijateljima polako sam, pred kraj srednje škole, počela od kulturnih rubrika.
***
Srpska kulturna i umetnička scena bila je moj prvi pravi susret sa nacionalizmom. Danas se mnogo priča o ulozi intelektualaca. Ma kom taboru, oni pripadali, za vlast ili protiv vlasti, niko ne pominje suštinu srozavanja srpskog intelektualca. Oni i njihove institucije, pre svega SANU i Udruženje književnika Srbije, najodgovorniji su za rat u Jugoslaviji.
***
Odeljenje za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u vreme mojih studija, bilo je oaza slobode na Beogradskom univerzitetu. Predavali su mi Aljoša Mimica, Todor Kuljić, Vlada Ilić, Silvano Bolčić, Sreten Vujović, Marija Bogdanović, Žarana Papić…
***
Žustre rasprave među studentima bile su kod profesora Kuljića. Nikad nam nije nametao svoje mišljenje. Uoči početka rata u Hrvatskoj, Odeljenje organizuje posetu beogradskih studenata zagrebačkim kolegama. Prijavilo se samo nas troje.
***
Osamdesetih se sećam i po mitingu na Trgu Marksa i Engelsa na kome su Srbi tražili hapšenje Azema Vlasija. Neko od studenata rekao je da treba da idemo na Trg. Smrdelo je na alkohol i pevale su se četničke pesme. Mama je izašla iz zgrade skupštine grada gde je tad radila i krenule smo ka Novom Beogradu. Nas dve, same preko mosta u jednom pravcu, i kolone ka Trgu.
***
Devedesete u Beogradu pamtim po sceni u kafe-klubu Filharmonije mladih u kojoj je grupa vikend ratnika prepričavala detaljno zločine koje su počinili u Hrvatskoj. Ne sećam se ni mode, ni muzike devedesetih.
***
Moj prvi pravi posao bio je u Borbi, tada jedinom profesionalnom i nezavisnom dnevnom listu u Srbiji. Sećam se i tačnog datuma, 6. januar 1992, jer mi je urednica gradske rubrike Monik Popović rekla: neću da te šaljem da pišeš o prodaji badnjaka, dođi sutra.
***
Prva tema, koja mi je dodeljana, bila je propast amaterskih pozorišta. Radeći na tom tekstu, učila sam zanat. Nekoliko puta mi je urednica vraćala tekst. Bila je to verovatno poslednja gradska rubrika u kojoj su mladi novinari dobili šansu da uče. Najbolji novinari srednje generacije dolaze baš iz te gradske rubrike Borbe.
***
Tokom ratova stan mojih roditelja uvek je bio pun ljudi koji su bežali od rata. Stariji su se, uglavnom, vraćali kućama, a mladi odlazili dalje. Po okončanju rata u Hrvatskoj stigla je nepoznata Maja iz Splita. Preporuku da se javi mojoj majci dobila je od Mire Lorger. Kasnije smo saznali da ni Mira nije poznavala Maju, ali je znala da ima problem i da je moja majka uvek spremna da pomogne. Majina misija je bila da u Split vrati muža, bivšeg oficira JNA. Uspeli su posle nekoliko meseci prikupljanja dokumenata.
***
Tokom rata najviše sam pisala o antiratnoj sceni. Građanski savez, Beogradski krug, Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo, Centar za kulturnu dekontaminaciju… Na tom iskustvu sam sazrevala. Posle Dejtonskog sporazuma, i na antiratnoj sceni počele su da se osećaju razlike. Primetilo se to i u mojim tekstovima.
***
Dobila sam novi sektor – Demokratsku stranku. Gotovo u svakom intervjuu sa Zoranom Đinđićem bilo je i pitanje medijske blokade. Nije lamentirao nad tim, njemu je u fokusu bio aktivizam i kako bez obzira na medije učiniti vidljivom DS. Stranka je sredinom devedesetih bila aktivna u svakom gradu, u Beogradu je formirana Vlada u senci, štampani su leci, plakati, on je svaki dan bio u drugom mestu, razgovarao je sa ljudima. Ključ promena bio je u terenskom radu.
***
Brzo, nakon Dejtona, odlazim u Sarajevo. Užasi ratnog razaranja još su vidni. Odsedam kod Alme i Daniela Omeragića, koje tek upoznajem. S ljudima s kojima sam se upoznala u tim teškim situacijama, bez obzira na to što prođu i decenije a da se ne čujemo, ostajem bliska. Skorašnji razgovor sa Almom me je veoma dirnuo, pun sećanja na naš prvi susret, različitih, ali ne suprotstavljenih detalja.
***
Odlazak u Sarajevo pamtim i po razgovoru sa devojčicom koja je veći deo života provela pod granatama. Zamolila sam je u tramvaju da mi objasni na kojoj stanici da siđem. Upitala me je odakle sam, a ja sam odgovorila – iz najgoreg grada na svetu, misleći na ratnu politiku koja je dolazila iz Beograda. Ona je na to rekla: nemojte tako i tamo ima dobrih ljudi. Bila je to pobeda racija nad emocijama.
***
Polovinom devedesetih prvi put odlazim u Prištinu. Spavali smo po kućama prijatelja Beogradskog kruga koji je i organizovao ovaj put. Sa još nekoliko ljudi, smeštena sam u kući Škeljzena Malićija. Za Albance je važio policijski čas, i posle 10 uveče nije ih bilo na ulici. Danas je ta kuća u kojoj sam prvi put boravila na Kosovu pretvorena u Klub M i mesto je susreta mladih umetnika iz Srbije i Kosova.
***
Godine provedene u Danasu pamtiću po serijalu tekstova o bombardovanju zgrade RTS. Danas je bio prvi koji je to objavio. Vlast je žrtvovala sopstvene građane u propagandne svrhe. Sedmice sam provela prikupljajući informacije i razgovarajući pre svega sa porodicama žrtava. Svaku informaciju proveravala sam nekoliko puta, na nekoliko mesta. Ceo serijal prožet je pitanjem – Zašto!
***
Uoči formiranja prve postoktobarske vlade, Rasim LJajić mi je predložio da budem šefica kabineta. Bila je to jedna od najtežih odluka. Pitala sam sve drugarice, ljude iz nevladinog sektora koje sam cenila, kolege… i svi su mislili da je to dobar izazov i da treba da prihvatim. U kabinetu nismo zatekli nijedan dokument. Sačekale su nas sekretarice Branka i LJilja, koje su tu od Titovog vremena. Da nije bilo njih, teško da bi kabinet ikada proradio. One su jedine imale neprocenjivo institucionalno iskustvo.
***
Paralelno sa formiranjem ministarstva za etničke zajednice, desile su se dve stvari: amnestija kosovskih političkih zatvorenika i pobuna Albanaca na jugu Srbije. Nova vlada trebalo je da pokaže da se u odnosu prema manjinama odnosi drugačije od prethodne. Ostajali smo do kasno u kancelarijama, išli po terenu, sretali se sa ljudima. Po nekoliko dana u sedmici provodila sam u Bujanovcu i Preševu.
***
Bilo je to vreme optimizma, kada sam verovala da je moguće nešto drugačije uraditi. Sve do jednog trenutka. Nakon povratka iz Bujanovca dočekao me je poziv Koštuničine šefice kabineta. Problematično je bilo zajedničko pojavljivanje predstavnika Helsinškog odbora i Fonda za humanitarno pravo i ministra na jugu Srbije. Lokalnim Srbima, kako mi je objašnjeno, nije odgovaralo da vide zajedno predstavnike vlasti i NVO, i to je urušavalo ugled Vlade među Srbima. Sve češće sam dobijala opomene, da Vlada nije civilni sektor i da zahteva drugačije ponašanje. Ostala sam u kabinetu nepune dve godine.
***
U Helsinškom odboru me je uvek privlačila njegova subverzivnost i avangardnost, spoj ljudskih prava i politike. Jedan od mojih prvih zadataka u HO bio je na Kosovu. Prvi put sam otišla sa Ksenijom Lazović, koja je već imala neverovatno iskustvo. Drugi put me je Sonja poslala samu. Trebalo je Srbe izvući iz enklava i povezati ih sa novim kosovskim institucijama i nezavisnom scenom.
***
Nisam gotovo nikog znala. Sonjino ime mi je otvaralo sva vrata. Teško je bilo dogovoriti sastanak unapred. Najvažnije je bilo da saznam ko gde izlazi. Svaki dogovor na ulici ili kafiću je bio realizovan. Kad pogledam unazad, puno smo postigli. Bez obzira na sve političke opstrukcije Vlade Srbije i kriminalne grupe, odnosi među ljudima su sve bolji.
***
Odlazak u San Francisko, jedan od najliberalnijih gradova na svetu, dao mi je energiju. Moj boravak obeležila je predizborna kampanja Baraka Obame i njegov prvi mandat. Na međunarodnoj agendi su danas, međutim, problemi u koje smo mi ušli pre skoro četiri decenije. O tome često razgovaram sa kolegama iz Evrope, centralne Azije i severne Amerike.
***
Jugoslovensko iskustvo mi puno pomaže da razumem te promene. Nije dovoljno govoriti o populističkim pokretima i autoritarnim vladama. Ako želimo da ih pobedimo, mora se govoriti o njihovom konkretnom sadržaju – nacionalizmu, rasizmu i socijalnoj nepravdi – biti sistema u kojima živimo.
***
Na Ugljanu, moja drugarica Sandra, koja vodi transportnu firmu u Srbiji i radi sa kamiondžijama i neposrednim proizvođačima, priča mi o svakodnevnim izazovima, opstrukcijama i neizvesnostima s kojima je suočena. Dozvole za transport lakše dobijaju Rusi nego lokalni preduzetnici.
***
Uvek sam radila samo ono do čega mi je stalo. Možda je to privilegija. Dugoročno, budućnost Srbije vidim kao društvo u kome etnički i verski identiteti neće biti važni. Sa vladinom strategijom za razvoj kulture koja insistira na identitetskoj politici, pravoslavlju i ćirilici to nije moguće. Neophodno je stvoriti alternativu tom parohijalnom modelu koji nas je odveo u sukob sa drugima.
***
Sledeće godine sa kolegama iz HO treba da završim i produkciju pozorišne predstave povodom 25 godina od genocida u Srebrenici u režiji i po tekstu Zlatka Pakovića. Ratovi devedesetih su dokumentovani, napravljen je inventar koji onemogućuje manipulaciju pre svega brojevima, ali i događajima. Objektivni narativ o prošlosti omogućiće normalnu komunikaciju među dolazećim generacijama.
O sagovornici
Izabela Kisić je izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Autorka je brojnih tekstova o medijima, tranzicionoj pravdi, nacionalizmu i ljudskim pravima objavljenih u domaćim i stranim publikacijama. Priredila je nekoliko knjiga među kojima je „Evropski identitet i obrazovanje: Mladi u eri postistine“. Scenaristkinja je niza dokumentaraca među kojima su serijal „Pogled u prošlost: Srbija 1968 – 1991“ – o raspadu Jugoslavije, „Žene koje su ubile svoje nasilnike“ i „Šta hoće žene na desnici“. Novinarstvom se bavila u Borbi, Našoj Borbi, Danasu, nezavisnoj TV produkciji VIN. Među osnivačima je Civic Solidarity Platform, koja okuplja više od 90 organizacija civilnog društva širom sveta. Diplomirala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
