Reka jedinstva Evrope

Na Lepenskom viru, u klisuri Đerdapa, arheolozi su otkrili prve začetke evropskog „urbanizma“, prvo ljudsko naselje izgrađeno po nekom smislenom redu. Neočekivano, iz rečnih nanosa izronili su prvi u kamenu klesani likovi dalekih evropskih predaka, a njihova oruđa otkrila su tajnu njihove borbe za opstanak. Tim otkrićem bitno su pomerena saznanja o počecima evropske civilizacije, protumačena je veličina događaja kada je naš predak napustio življenje u pirinejskim pećinama, svoj život preneo iz mraka na svetlost dana. Taj prelazak morao je da u njemu razgori i neke nove, do tada neslućene snage, jednom spoznato sunce trajno je odredilo njegov budući život. Iz Lepenskog vira izviru dalja, nova saznanja o precima Evrope. Na čelu ovih otkrića nalazi se nalazište, u nauci poznato kao praistorijska Vinča, bogato i prepoznatljivo po hiljadama malih statueta, najverovatnije kultnog porekla. Dok se likovi sa Lepenskog vira odlikuju rustičnom izradom i grubo obrađenom masom, statuete iz Vinče, mahom malog formata, stilizovane su sa osećanjem neverovatne finoće i suptilne sažetosti modelacije, tek naznačenih ljudskih oblika. Statueta majke i deteta stvorena u Vinči postaće daleki predak svih kasnijih umetničkih dela koja će ovekovečiti ovu prisnu i tako običnu ljudsku temu, izdignutu na oltarske visine u bezbrojnim crkvama hrišćanskog sveta. Tako smo, preko ovih praistorijskih oblika, pridruženi neprekidnom hodu evropske civilizacije, otkrivajući istinu da ona predstavlja složeni mozaik za koji je svaki narod u njenom prostoru priložio svoj sopstveni kamičak. Tek u funkciji ovakve složenosti i sklada osigurana je vrednost bez podele naroda na velike i male, na napredne i zaostale. Po sasvim drugačijim merilima ispisuje se „povesnica ljudskog duha“, koja nastaje u Herderovoj ideji o večnoj univerzalnosti te duše. Samo se tako može razumeti neprekidno kružno kretanje kulture, koja svakom narodu daje priliku da ostvari svoj zvezdani trenutak. To se zbiva kada se domašeni dometi, poput obrednog žrtvovanja, prilažu celini, to je utočište za duge decenije odricanja, žrtvovanja, nepravdi i prinudnih zaostajanja. To je i uteha za neostvarene želje ka trajnijim vrednostima ljudskog duha, razobručavanje stega koje su branile lažne vrline od napora da se sagleda pravednija slika sveta.

Listajući stranice evropske prošlosti, neprestano se vraćamo na Dunav i njegovo značenje i tu otkrivamo želju da se ova reka premosti. Vrhunac ovakvih napora ostvario je rimski car Trajan, izgradivši kameni most, preko kojeg su njegove legije prešle osvajajući Dakiju. Svedočanstvo o ovom poduhvatu ovekovečeno je na reljefima Trajanovog stuba u Rimu i na ploči u Đerdapskom tesnacu. Ovi kameni belezi svedoče o jednom velikom pokušaju da se ukroti silina ćudljive reke. Poduhvat je uspeo, ali nije pretrajao, velika imperijalna ideja potopljena je u osvetničkim talasima Dunava.

Nisu to jedine imperijalne ideje koje su tokom vekova sahranjene u dubinama ove reke, koja je kod Rimljana preuzela ulogu limesa, odbrambenog graničnog sistema, smišljenog da pred kapijama jedne jedinstvene civilizacije zaustavi varvare. U sukobu dveju sila, prirodne prepreke koju je stvarao Dunav i ljudske snage koja je težila da ga pređe, pobedio je čovek, bez obzira na promenljivi ishod njegovog poduhvata. U neprekidnom proticanju njegove vodene sile, kod ljudi je povremeno iščezavala mudrost da sve teče, prigušena otporom sudbinskoj pomirenosti koju ona rađa. Takav prkos je budio nadu da se jedna država i jedna civilizacija mogu zaustaviti na međama koje je stvorila priroda. Toj zabludi podleglo je i Vizantijsko carstvo za vreme cara Justinijana, koji je uzaludno obnavljao propale tvrđave starog limesa.

Nikakve prepreke, ni prirodne ni veštačke, nisu bile kadre da u Evropi spreče ona kretanja, koja istorija naziva Velikom seobom naroda. Arheološki tragovi ovakvih kretanja rasuti su uz celu dužinu dunavskog toka. U tom silovitom nemiru biće upamćene mnoge posledice trajne vrednosti: prepleti različitih kultura, osnivanje stalnih staništa, otkrivanje do tada nepoznatih puteva, omeđivanje novostvorenih poseda iz kojih se kasnije razvio novi, ranofeudalni poredak. U svim tim procesima Dunav se pretvorio u kralja svih evropskih reka i žilu kucavicu evropskog krvotoka, a tu svoju ulogu sačuvaće vekovima. I u prodorima islamskih sila prema centralnoj Evropi, u pohodima džihada, glavni pravci kretanja išli su Dunavom, a taj isti pravac u suprotnom smeru primeniće zapadne sile, kada su 1683. godine razbile tursku opsadu Beča i započele proces potiskivanja Otomanske imperije.

U Austriji se proces centralizma sporo razvijao, kao posledica posebnog državnog ustrojstva, na čijim srednjovekovnim pravnim osnovama je ona počivala do sredine 18. veka. Za srpsko stanovništvo Balkana, austro-turski ratovi bili su od posebnog, sudbonosnog značaja. Ko zna po koji put u burnoj istoriji ovog područja došlo je do pomeranja stanovništva ka severu i zapadu. Ti pokreti izmeniće ne samo etno-kartu srpskog stanovništva, već i njegovog duhovnog ustrojstva, sazdanog na tekovinama istočno-pravoslavnog učenja.

U dodiru sa novom, zapadnjačkom kulturom baroka, stvorena je kod Srba posebna varijanta pravoslavno-barokne simbioze, pri čijem se oblikovanju javlja i uticaj iz Ukrajine, sa područja koje je i samo bilo izloženo ovakvim procesima. Sve te stilske novine susticale su se u Podunavlju, uz čiji severni tok su izgrađene i prve veće gradske celine, u Mohaču, Budimu, Sent Andreji, Vacu, Đeru i Komoranu. Krajnji ishod njihovog postojanja vezan je za nastanak novog građanskog staleža kod Srba, čija je moć zasnovana na trgovini, dokrajčujući viševekovno prvenstvo crkve u društvenom i političkom zastupanju srpskog naroda. Taj novi odnos snaga odraziće se i u Beču, gde su Srbi i Grci, spojeni istom verom, bili okupljeni u zajedničkoj crkvenoj opštini i u raznim trgovačkim savezima, koji su na sebe preuzeli posredničku ulogu u trgovini Istoka i Zapada.

Koristeći se pravima i povlasticama za trgovanje u Turskoj, car Karlo VI (1711-1740) je osnovao 27. maja 1719. u Beču Orijentalnu trgovačku kompaniju/Die Orientalische Handels Kompanie, sa ograncima u Beogradu, Trstu i Rijeci. Najveći deo ove trgovine obavljao se dunavskim putem. Taj put Srbima je bio poznat još u vreme postojanja srednjovekovne mađarske države, kada su Srbi preuzeli njenu dunavsku flotilu, tzv. šajke, čija su glavna uporišta bila smeštena na Čepelskoj Adi (Raes Keve) i Komoranu, što im je obezbedilo i privilegije ugarskih kraljeva. Krajem poslednje četvrtine XV veka, čak dvadesetak mesta sa najvažnijim brodovima na Dunavu i njegovim pritokama našlo se u rukama srpskog despota Đurđa Brankovića. Na taj način, posle 1426, Srpska despotovina je brzo posle pada pod Turke preuzela na sebe deo tereta odbrane južne ugarske granice. Bili su to uzaludni pokušaji da se stvore živi bedemi sa zadatkom da spreče tursko prodiranje prema zapadu, koje je posle propasti Srpske despotovine u Smederevu 1459, postalo trajna opasnost po srednju Evropu.

Posle sloma Ugarske na Mohačkom polju, ovakvu istorijsku ulogu preuzeće Austrija sa svojim habzburškim vladarima koji će, od Ferdinanda I u XVI veku, pa sve do Franje Josifa I u XIX veku, i dalje izgrađivati svoj odbrambeni sistem, poznatiji po imenu Vojna krajina. Dugovečnost ovog sistema potvrđuje činjenica da je ukinut tek 1881, kada je za austrijsku imperiju konačno prestala opasnost sa Istoka. I dok su tvrđave uz Dunav, kao što su Petrovaradin i Beograd, povremeno gubile na važnosti, duži vek je stekla kultura stvorena uz obale ove reke. Zračila je u punom sjaju iz gradova koji su u ovom slivu nikli: Ulma, Regenzburga, Pasaua, Beča, Požuna, Budima, Beograda, Vidina i Konstance. Ovoj svetlosti Srbi pridružuju i sve što je stvoreno u Vukovaru, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu, potvrdivši svoju prilagodljivost u prihvatanju duhovnih vrednosti. Posledice ovakvih zračenja mogu da ponesu naziv otkrivanje Dunava.

U tom dugotrajnom procesu veliku ulogu su imali geografi, na osnovu čijih saznanja nastaje čitav niz dragocenih ilustracija Dunava, celog njegovog toka. Tako je nemački kardinal Nikolaue fon Kues (1401-1464) izradio kartu Dunava od Rajne do Crnog mora i štampao je 1491. u Ajštetu. U XVI veku javlja se Dunav u modernizovanom obliku, između Beča i Gvozdenih vrata, na Tabula Hungariae, sekretara nadbiskupa estergomskog Lazarusa, koji su obradili i štampali 1528. godine Johanes Kuspinijan (1473-1529) i Peter Apijan (1495-1522).

Najveći uticaj na prikazivanje Dunava u budućih 160 godina imala je ugarska karta Regni Hungariae Chorographia bečkog humaniste Volfganga Lacijusa iz godine 1556. Najtačnija karta bavarskog dela Dunava je iz 1568. objavljena kao Bairischen Landtafeln kosmografa Filipa Apijana (1531-1589).

Interes za jugoistok izazvan je u Evropi strahom od turskih upada, koji su granicu svoje države na severozapadu posle 1540. pomakli do Grana (Estergoma). Već 1522. štampan je u Nirnbergu, kod Volfganga Reša letak, kojim je Zapad obavešten o turskom osvajanju Beograda 1522. Strah od Turaka uznemiravao je Evropu i kasnije, tokom XVI veka. Tako je 1566. i 1567. nirnberški graver Matijas Cind objavio dve karte Ugarske, koje u smanjenom obliku donosi Žerar de Žode (1509-1591) u delu Speculum orbis terrurum (1578). Zasluge za upoznavanje ovih delova Evrope stekao je i nirnberški izdavač geografskih karata Jakob fon Zandrart (1630-1708), koji sarađuje sa baroknim pesnikom Zigismund fon Birkenom – latinizovan Betulius (1626-1681). Najveću kartu Dunava izradio je venecijanski kartograf Vinčenco Koroneli Mario (1650-1718) 1692. godine.

Ratovi zapadnih sila sa Turskom, vođeni tokom XVII veka, snažno su uticali na razvoj evropske kartografije. To se posebno odrazilo prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699, kada se ispoljila važnost velikog geografa Luiđija Ferdinanda Marsiljija (1658-1730), do tih godina svakako najznačajnijeg istraživača Dunava. Njemu pomaže Johan Kristof Miler (1637-1721), koji je 1709. izdao jednu kartu, kao prvi deo korpusa Atlas Austriacus. Tu kartu ponavlja 1718. i nirnberški izdavač Johan Baptist Homan (1664-1724). Izuzetno tačan, kolorisan grafički list izdaje 1717. u Regenzburgu bakrorezac H. I. Ostertag, koji prikazuje opsadu Beograda pod princom Evgenijem Savojskim, sa rasporedom carske vojske i flotile na Dunavu. U prvoj polovini 18. veka kao kartograf deluje Samuel Mikovini (1700-1750), koji posle studija u Jeni preuzima dužnost komitatskog inženjera, od koga potiču 23 precizno urađene komitatske karte.

U tom dugotrajnom procesu, velika je uloga prvih diplomata, Dernšvama Bizbeka (Aguier Ghislain de Busbelj, XVI vek) i Bertranda de la Borkijera (XV vek), koji su tokom XVI veka plovili Dunavom na Istok, sa ciljem da na otomanskoj Porti, pregovorima, kroje kartu Evrope. Posle njih javljaju se u XVII veku putnici koji su pred sobom imali drugačije ciljeve, pre svega radoznalost da otkriju nova, nepoznata prostranstva. Među njima posebno mesto zauzima Zigismund fon Birken, koji je svoje putničke doživljaje štampao u Nirnbergu 1664. pod naslovom Eigentliche Beschreibung des gantzen Donau-Stroms, von dessen Ursprung, Ein und Zuflusse. Birken, koji je stupio u službu cara Leopolda I, napisao je delo sastavljeno iz starijih hronika, zbirki atlasa i Figuren der Vornehmsten Hungarischen Stadte und Festungen, uzetih iz popularnog dela Mateusa Merijana, dopunjenih i jednom hronikom turskog rata iz 1664. Važnost ovog dela nije u njegovoj originalnosti, niti je Birken autentični svedok opisanih krajeva, već je reč o izrazito baroknoj kompilaciji. Ova knjiga, ukrašena bakroreznim vedutama i geografskim kartama, upozorila je šire čitalačke krugove na postojanje malo poznatih zemalja srednjeg i donjeg Podunavlja. Od XVIII veka naglo raste broj zapadnjačkih putnika, koji su se odvažili na pustolovinu kakvu je predstavljala plovidba Dunavom. Takav neobičan putnik bila je i jedna žena, Engleskinja Meri Vortli Montegju, koja se 1767. oglasila putopisima kroz Evropu, Aziju i Afriku u obliku pisama pod naslovom Letters of the Right Honourable Lady Mary Wortley Montague, written during her Travels… (Vol. 1-3, London 1767)

Posebno poglavlje u ispitivanju Dunava zaslužuje ličnost i delo učenog italijanskog grofa Luiđija Ferdinanda Marsiljija (1658-1730), koji se sa Balkanskim poluostrvom upoznao 1676, kada je u pratnji venecijanskog poslanika stigao u Carigrad, gde se sreo sa mnogim učenim ljudima Otomanskog carstva. Po svestranom naučnom interesovanju, Marsilji je tipičan predstavnik baroka i njegove težnje za što dubljim prodorom u prirodne zagonetke. Bio je kao predodređen da stupi u službu austrijskog cara Leopolda I, koji mu je poverio zadatke vojnog inženjera i kartografa. U jednom turskom prodoru bio je zarobljen, a to vreme proveo je u proučavanju turske vojske i njenih slabosti. Već 1688. Marsilji, izbavljen iz ropstva, učestvuje u bitkama carske vojske posle neuspele opsade Beča. Tom prilikom spasava od uništenja ostatke čuvene biblioteke Matije Korvina u kraljevskom dvoru u Budimu. Sa carskom vojskom učestvovao je u njenim prodorima do Gvozdenih vrata, beležeći iskusnim okom geografa podatke korisne za jednu veliku vojsku. Znanja stečena na licu mesta koristila su mu i prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699, gde se kao stručnjak pojavljuje u austrijskoj delegaciji. Tačno poznavanje antičke topografije omogućilo mu je da otkrije rimski dunavski put i da tačno odredi rimske ostatke u Intercisi i Viminaciumu, kao i ruševine Trajanovog mosta u Đerdapu. Za poznavanje Dunava Marsilji je učinio mnogo. Njegova najveća zasluga je što je zapadni svet upoznao sa pravim, na licu mesta proverenim i proučenim podacima o Dunavu, koji je još uvek predstavljao veliku zagonetku onim hrišćanskim silama koje su, poput austrijske imperije, pravac svojih nastupanja usmerile ka istoku. Krunu Marsiljijevih radova predstavlja bogato ilustrovana knjiga Danubius Pannonico-Mysicus, objavljena 1726, koja će za dugi niz godina imati vrednost prvorazrednog izvora za sva kasnije proučavanja Dunava.

U XVIII veku otpočinje novo razdoblje u naučnom pristupu ovoj reci, čiji značaj za evropsku istoriju postaje nemerljiv. U Austriji, sa unapređenjem merkantilističkih shvatanja, sve je veći interes za razvitak kartografije Dunava. U ovakvim poslovima istakao se inženjer major Huber, autor karte Dunava od Beograda do Ruščuka (oko 1740), a osobito Georg Ludvid Lauterer, koji je opisao putovanje od Beča do Ruščuka i od Beograda do Ruščuka (avgusta 1779), a izradio je Karte Dunava (Topographie der Donau), od nesumnjive tačnosti i vrednosti. Ovakva usmerenja državnih vlasti, kako bi se iskoristile plovne mogućnosti Dunava, izazvale su niz mera oko regulisanja plovidbe na rekama. Posebnu pažnju zaslužuje Uredba o regulisanju plovidbe, doneta 1751. za vlade Marije Terezije. Njom je predviđeno da ubuduće briga oko sprovođenja u život ovog zakona prelazi u nadležnost Dvorske komore u Beču, kod vrhovnog privrednog organa Monarhije, što traje sve do 1848. Nešto kasnije, 1773, carica je izdala tzv. Patent o plovidbi, akt o telu koje će se brinuti oko regulisanja Dunava, a na njegovo čelo postavljen je opat Jozef Valher. Njegova grupa prerasla je 1780. u posebnu ustanovu, koja će posle reorganizacije dobiti naziv Građevinske direkcije/Baudirection i biće premeštena u Budim. U tim godinama, tačnije 1773, kavaljerijski oficir Frauenhofer načinio je navigacionu kartu Dunava, prilikom prvog putovanja od Zemuna do Segedina i natrag, brodom koji je izgradio Matias Nere, brodograditelj iz Nemačke, po uzoru na lađe koje su plovile na Rajni.

Nikola Petrović, savremeni srpski hidrolog, s pravom zaključuje da je saobraćaj postao ključno pitanje privrednog razvoja Ugarske, naročito njenih jugoistočnih oblasti. U cilju njegovog regulisanja, napravljena je tačna hidrotehnička karta Dunava, čiji je autor S. Mikovini, između 1735. i 1750. godine. Unapređenju saobraćaja služe i projekti kanala Dunav-Tisa, čiji su autori braća Jožef i Gavrilo Kiš (Jozsef i Gabor Kiss), poduhvat koji je sa prekidima završen tek 1801. godine. Izgradnjom ovog važnog kanala nagovešten je dolazak nove ere u borbi s vodenom stihijom u slivu Dunava od Budimpešte do Đerdapa.

Glas „tihog“ Dunava

Prolazak kroz Đerdap zapisao je i prota Mateja Nenadović, opisujući svoj put, kada je 1804. pošao da traži Rusiju i pomoć za Prvi srpski ustanak.

„… U ime Boga pođemo, sednemo u čamac i reknem ja: ‘Ovako se navezao Kolumbo sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom. A mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju za koju ništa ne znamo gde je, ne samo što smo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rusijom’. Al’ reče Jovan Protić: ‘Čekaj, pobratime, počekaj dok na Đerdap dođeš da vidiš kako je tih Dunav…’

Sad dođemo u ono selo, gde uzimaju dumendžije, koji su kroz Đerdap vešti lađe spustiti. Čuje se nešto gde huči. Pita mene moj pobratim Protić: ‘Čuješ li pobratime štogod? Ono je – veli – glas tvog tihog Dunava’. ‘Šta, pobratime, jadan, zar Dunav i onakav glas ima?’“

Belu penu razbesnelih talasa prota opisuje kao ogromno jato gusaka, objašnjavajući usput i običaj da krmanoš izdaje naredbu putnicima da legnu u čamce i ne gledaju stene i talase, kako se ne bi uplašili.

Donji i gornji Đerdap

I Vuk Karadžić je u svom Rečniku o Đerdapu zapisao: „Srbi poznaju dva Đerdapa u Dunavu. Donji i gornji. Gornji je strašniji, ali manje drži, a donji više drži, ali je manje strašan. Na gornjem Đerdapu se slabo vidi kamenje po sred vode, nego samo ključevi i klobukovi, ali se na donjem preko celog Dunava, kako voda malo opadne, tako vidi da se pripoveda da je nekakav hajduk skačući s kamena na kamen, utekao iz Srbije na onu stranu. Onuda lađari odozgo idući uzimaju obično krmanoše iz ondašnjih mesta, Srbe iz Dobre i Tekije i Nemce iz Ljupkove i Oršave. A odozdo lađe obično vuku volovi. Ali, kada voda vrlo opadne, onda na Đerdapu lađe, osobito natovarene, ne mogu preći nikako“.

Ni najveći ovdašnji geograf, Jovan Cvijić nije propustio da zabeleži svoje utiske o Đerdapu. „Ti ambisi i te vrtoglave dubine u kojima veliki brodovi, sićušni kao čamci, mile vukući za sobom povorke natovarenih šlepova, upravo uzbuđuju čoveka“.