Tanja Mandić Rigonat: Najteže je živeti a ne lagati

U jednom delu su kostimi iz živih, igrajućih predstava, u drugom iz neigrajućih, mrtvih. Kostimi iz predstava koje su odavno skinute sa repertoara čuvaju se jer neki kostim može da posluži za neku novu predstavu. Neki kostimi se čuvaju kao dragoceni eksponati mašte i majstorstva kostimografa, neki se vuku po podu ili su nabacani u nekom ćošku. Priča o prošlosti i sećanjima meni liči na to skladište.

***

Događaje iz prošlosti ne mogu da promenim, ali ono što mogu i što se menja je odnos prema njima.

***

Kad čitam knjigu, podvlačim, zapisujem komentare, pa kad tu istu knjigu čitam drugi put, susretnem se sa prošlom Ja, sa onim što mi je nekad bilo važno. Nasmejem se, čudim, zamislim…

***

Tanju i Miljanu, decenijama moje najbolje drugarice, ponekad pitam: Reci mi kakva sam bila, čega se sećaš? I kad mi ispričaju neke događaje, situacije koje sam zaboravila, a koje u njihovom pamćenju žive u najsitnijim detaljima, meni to zvuči kao da pričaju o nekom drugom a ne o meni. Isto je tako i kad ja pričam o njima.

***

Kada umru roditelji, ničije si dete. I nema više njihovih sećanja na tebe, ni priča iz života. Ostaje samo ono čega si u stanju da se setiš.

***

Prošlost živi u podsvesti, u snovima koji me iznenade, kao košmar ili lepa priča koja oboji moj dan. Prošlost se obnavlja i sa svakom novom predstavom. Životno iskustvo, emocije, traume, sve su to instrumenti iz kojih nastaje pozorišna igra kroz koju se zapliće i raspliće drama čoveka i sveta.

***

Kod glumaca najviše volim razigrano dete u njima, strast i zanos prepuštanja igri. Homo ludens – to je dete u odraslom. Dete je umetnik – umetnik je dete.

***

Kad gledam sebe na starim crno-belim fotografijama, vidim mršavu devojčicu kovrdžave kose, s brkovima od kafe i osmehom od uveta do uveta, srećno dete koje je, kad nekog voli, govorilo: volim te od neba do neba.

***

To dete, začetak mene kakva sam danas, raslo je i u selu i u gradu. Banatsko selo Sutjeska je metafizika ravnice. Oluja, kad vetar uskovitla, podigne prašinu sa zemljanih puteva, i kad se džinovski jablanovi povijaju, strašna je. Oranice su beskrajne, nebo je beskrajno, taj beskraj privlači i plaši.

***

Ravnica je i sloboda. Nemaš o šta da se spotakneš. U trećoj godini dobila sam bicikl – crveni sa tri točka. Treći odšrafila i ceo dan se lomila na dva, dok nisam naučila da ga vozim. Na njemu sam uletala među guske, gusana koji me je ugrizao za nogu jurila da mu iščupam pero.

***

Pentranje po drveću, igre sa puno dece, od jutra do večeri. Jednom sam se visoko popela na drvo pa nisam umela da siđem. U selu je bio bioskop, u njemu peć bubnjara i kaubojski filmovi, puštali su i nas decu da gledamo ako obećamo da ćemo ćutati.

***

Rano sam naučila da čitam, da sričem, i da bih pokazala kako tečno čitam, izmišljala sam napisano. Mamu sam terala da mi priča sve iste i iste priče. I bajke, i Velog Jožu Vladimira Nazora (priču o pobuni i slobodi, o tome kako ne biti rob nego biti slobodan čovek-Div). U kući smo imali radio. U njemu žive mali ljudi koji pevaju i pričaju kad pritisnem dugme.

***

Danas u tom selu nema više krava. Mleko je u tetrapaku. Putevi su asfaltirani. Pruga je zarasla u travu. Stari đeram je srušen. Dece je malo, pa će i školu možda da zatvore.

***

Mama me drži za ruku. U trolejbusu smo. U Beogradu. Imam nove, tek kupljene lakovane cipelice koje sam obula u prodavnici. Pored nas su mladić i devojka, bosi. On je u šarenoj košulji i crvenim zvoncarama, ona u dugačkoj cvetnoj haljini, oboje imaju dugu kosu, smeju se. Gledam ih opčinjena. Mama kaže: hipici. „Hoću da budem hipik“, kažem ja mami.

***

Kuća nam je puna knjiga. Čitam ih bez ikakvog reda. Ja sam Tom Sojer, Pipi Duga Čarapa, Haklberi Fin, Hajdi, Ketrin Ernešo, Žilijen Sorel, Skarlet O’Hara, Lunja iz Ćopićevih Orlova što rano lete, Oliver Tvist, Džejn Ejr… Na raspustu sam između šestog i sedmog, i čitam Braću Karamazove. Ne spavam, ne jedem – čitam.

***

Ne znam ko bih bila, kakav bi bio moj svet da nije priča koje mi je majka pričala, knjiga koje sam čitala. Šta sam razumela ne znam, ali nije sve u razumevanju, nego u upijanju nečega što je veće od tebe, što je tajna koju tek sa godinama otkrivaš. Sutra ću misliti o tome, kažem i sada rečenicu Skarlet O’Hare. Potpuno razumem Sergeja Dovlatova kad napiše: „Najveća tragedija u mom životu je smrt Ane Karenjine.“ Stvarnost mašte je istinska stvarnost. Likovi iz romana stvarniji su i zanimljiviji od ljudi oko mene, tada.

***

Gramofon Toska 5 – kroz osnovnu školu i sedamdesete. Na njemu se vrte ploče: Stounsi, Bitlsi, Bob Dilan, Mark Bolan, Dorsi… Zaljubljena sam u Džima Morisona. Nosim njegovu sliku, isečenu iz Džuboksa. Tražim dečka koji će ličiti na Morisona. U sedmom osnovne videla sam i prvog pankera, sa zihernadlama.

***

Kad sam završila sedmi razred, prvi put sam sa drugaricom, bez roditelja, išla na more, u Postire na Braču. Ona je bila iz glumačke porodice. A u Postirama – glumačko odmaralište. Dva puta dnevno, iz male pošte, javljam se roditeljima da sam dobro. Takva su bila vremena, bezbedna, pa je bilo zamislivo da neko u tom uzrastu bez roditelja ili školske organizacije ode na letovanje.

***

Moje odrastanje ni po čemu nema sličnosti sa odrastanjem mog deteta. Danas nema ni radničkih odmarališta, a mnogi samo sanjaju o odlasku na more. Danas je teže biti i dete i roditelj. Detinjstvo i mladost u SFRJ bili su odrastanje u atmosferi sigurnosti, bez kriminala i nasilja na ulicama. SFRJ ne samo što je razrušena, ona je i oklevetana, da se za vijek i vjekova izbije iz glave ideja socijalizma, onakvog kakav je bio, i demokratskog socijalizma kakav je mogao u budućnosti da bude.

***

Posle Postira bila je Jelsa, a onda godinama Dubrovnik. Lepota grada, predstave na Dubrovačkim letnjim igrama koje gledam, koncerti, društvo iz cele zemlje. Kad sam upisala režiju, maštala sam da ću i ja jednom biti deo tog letnjeg festivala. Mašta je postala stvarnost decenijama kasnije. Balkanski špijun je dve večeri 2019. igran na Dubrovačkim letnjim igrama, kao prva dramska predstava iz Beograda posle 34 godine. Bio je to prvi moj odlazak u Dubrovnik posle rata.

***

Smešteni smo na Lapadu. Odlažem da se spustim do Straduna, mnogo je uspomena, mnogo života koji sam potisnula. Ekipa je spremna za noćni provod. Ja kažem: Hajde da ponovimo tekst, večeras da ga prođemo, a sutra da smo slobodni do tehničke probe. Kad me nisu u more bacili.

***

Ostali smo te noći na Lapadu, uz vino ponovili tekst. Sutradan, posle predstave, grlim se sa drugaricom, Dubrovkinjom, koju nisam videla od devedesete. Došla je sa ćerkom rođenom iste godine kad i moj sin. On svira gitaru u bendu koji je u Balkanskom špijunu. Njih dvoje kliknuli su u sekundi jedno na drugo. Usta ne zatvaraju, kao ja i moja drugarica nekad. Slušaju istu muziku i ne pričaju o ratu, za razliku od nas dve.

***

Oko tri posle ponoći spuštamo se do Straduna. Stradun je prazan. Hodamo ulicama grada moje mladosti, pokazuje mi gde su bombe padale. Na poklon sam joj donela moju knjigu pesama, u njoj je jedna o ratu i o Dubrovniku. Da pročita šta sam mislila i kakva sam bila devedesetih.

***

Bila sam četvrti razred novinarskog smera u Petoj beogradskoj gimnaziji kada sam mojima rekla: Studiraću pozorišnu režiju. Mama me podržava, tata je nesrećan: „Pametnije bi bilo da upišeš Pravni, budeš svoj čovek jednog dana. Kako ti je pozorište palo na pamet?“

„Lako, tata. Ja živim novi val.“

***

Bitef, Bob Vilson, KPGT i Misa u a-molu, Oslobođenje Skoplja. Kinoteka, filmski maratoni u Domu omladine, Fest, SKC, klub Akademija, knjižara u Cetinjskoj, Manjež… šareni ljudi, zanimljivi, koje upoznajem. Osamdesete. Otkriti ko si, biti a ne imati. To biti – merilo se muzikom koju slušaš, knjigama, filmovima, ukusom, stilom, nečim što je samo tvoje, autentično, što tražiš, pronalaziš, odbacuješ, probaš, istražuješ. Duh vremena je bio takav, onaj duh koji je do mene dolazio i koji sam osećala kao svoj. Duh današnjeg vremena je imati i zgrabiti.

***

Prijemni sam prošla lako, kao kroz neku lepu, zavodljivu igru, i postala u osamnaestoj studentkinja režije u klasi Dejana Mijača. Na FDU su Mirjana Miočinović, Dragan Klaić, Miodrag Tabački, Zoran Jerković… oni me iniciraju u nove misaone prostore. Mijač je intelektualno moćan, profesorski pristup mu je spartanski. Njegovu toplu ljudsku stranu upoznaću kada je 1998. u JDP-u režirao moju dramatizaciju Gogoljevih Mrtvih duša.

***

Prvu predstavu, za ispit na trećoj godini, režiram u SKC -u, u kojem sve ključa. Kugla glumište, Mađeli, rade predstave, u svakom delu zgrade nešto se dešava, EKV vežba za koncert. Nedelju dana pred premijeru odlučujem da zamenim glavnu glumicu. Spremna sam i da padnem na ispitu, ali nisam spremna na njene predloge, na to da mi prerežirava scene.

***

Sonja Savić me vidi očajnu u bašti SKC-a, prilazi mi, znamo se samo iz viđenja, i pita me: „E, šta ti je, šta se desilo?“ Sve joj ispričam. Ona kaže: „Nemaš problem, ja ću da ti igram.“ Sutradan dolazi na večernju probu sa perfektnim znanjem teksta! Prolazimo mizanscen, korak po korak, postupak po postupak. Sonja, čarolija! Ona mi je pokazala da su čuda u pozorištu moguća i dala krila za budućnost.

***

Šta je danas SKC? Prošlost, istorija rokenrola, konceptuale, pozorišta i gluvarenja u najboljem gradskom fazonu.

***

Devedesete su ljubav i Haos. Haos je u zemlji, Haos je i naziv izdavačke kuće čoveka mog života. Kad je otvorena galerija sa identičnim nazivom, Haos će postati LOM. Devedesete su rođenje našeg deteta. Šta sam mislila, osećala devedesetih, stalo je u dve zbirke pesama, Misteriju srećnog kontrabasa, 1994. i Iz života ptica, 2002. Pesme u njima su moja lična karta.

***

Devedesete su rečenice koje čujem kad obilazim pozorišta i nudim drame: repertoar nam je popunjen za sledeću sezonu, ne uklapa se vaš predlog u naš repertoar… Dramatizujem priče Bukovskog, Lolitu Nabokova, sa Zoranom Jerkovićem, radijskim magom, snimam ih kao radio-drame. U Vršcu, 1993, režiram Urnebesnu tragediju sa Slavkom Štimcem u glavnoj ulozi, jedva uspevam da dobijem honorar u novcu a ne u biciklima i prašku za veš kako mi je nuđeno. Vrata beogradskih pozorišta doživljavam kao blindirana, kroz njih ne može da prođe ni moja senka. I tako je do 1996. do predstave Lolita, nastale u koprodukciji Narodne knjige i Bitef teatra.

***

Peca Ejdus je Hambert Hambert, Tanja Bošković – Šarlota Hejz, Vjera Mujović – Dolores Hejz, Boris Komenić – Kler Kvilti, Milan Mihailović – Sudija, četiri dvanaestogodišnje devojčice – Hor nimfi… Od Lolite počinje moj život u pozorištu bez pauze, u proseku jedna režija godišnje.

***
Za tu predstavu sam našla sponzore, organizovala prodaju karata. U pozorištu mi nikad nije bilo teško da radim sve za predstavu, da vučem praktikable, donosim od kuće rekvizitu za probe, sve što mogu radila sam ne čekajući da to uradi neko drugi, čiji je to posao, zaduženje, ali ga lenjo i sa kašnjenjem obavlja.

***

Peca Ejdus je upravnik Narodnog pozorišta 2009. i poziva me da budem direktorka Drame. Do tada sam u Narodnom imala nekoliko režija. Sa Pecom sam se odlično slagala, ali on je posle nekoliko meseci otišao, a B. Đurović postao v. d. upravnika. Estetike i stavovi su nam različiti, konflikti česti. Posle intervjua u Ninu u kom sam kritikovala ministra kulture, smenjena sam 4. januara.

***

Nikad više nikakva direktorovanja, nema ništa lepše nego biti pozorišna roditeljka – kako me je zvao Miodrag Krivokapić Brik.

***

Za režiju je potrebna mentalna i fizička snaga, i potrebna je tišina, vreme hibernacije kad osluškuješ svoju intuiciju, misli, da bi mogao u sebi da prepoznaš iskru koja te povezuje sa drugima. Da shvatiš koju priču, koju temu, dramu, želiš da ispričaš, i na koji način da rodiš život na sceni. Zanat ti pomaže, ali biti ili ne biti u umetnosti više je od zanatske pismenosti.

***

Sa svakom novom režijom sam na početku, kao da ništa nije bilo pre toga. Naspram mene je crna rupa pozorišne scene, koja traži da je ispunim smislom. Ona me gleda, pita ko sam ja, šta od nje hoću. Etika i estetika su neodvojive. Onako kako živim tako i režiram… Najteže je živeti a ne lagati i u svoje laži ne poverovati, kaže Stepan Verhovenski.

***

Na petom spratu Narodnog pozorišta, u ustajalom vazduhu i prašini probne sale toliko je lepote, emocija, smeha… Da ništa više ne uradim, nijednu predstavu, mogla bih da živim od uspomena kako je nastajao Balkanski špijun, Ivanov, Zli dusi…

***

Šest godina je dramatizacija Zlih duha čamila u mraku raznih upravničkih fioka. Napisala sam je 2005. a režirala 2011. Ona počinje Manifestom anarhizma: Ko god na mene stavlja ruku da bi mnome vladao, uzurpator je tiranin i moj neprijatelj. Biti vladan znači biti nadziran, špijuniran, usmeravan, ograničen, indoktriniran, propovedan, čašćen, cenjen, napadan, i to od stvorenja koja nemaju ni imena ni obrazovanja ni vrline. Biti vladan, znači biti pod izgovorom javne koristi u ime sveopšteg interesa upotrebljen, dresiran, ucenjen, iskorišćen, monopolisan, obmanut, pokraden, a zatim, i posle najmanjeg otpora, na prvu reč žalbe, ukoren, oglobljen, ocrnjen, progonjen, zlostavljan, zatučen, suđen, izigran, žrtvovan, prodan, izdan, izvređan, obeščašćen…

***

Premijera je bila na dan Narodnog pozorišta i otvaranje renovirane scene Raša Plaović. Cela predstava postavljena je u probnoj sali u markir dekoru, jer je na Raši bilo gradilište. Imali smo četiri  dana i noći da probamo na sceni, sinhrono sa majstorima koji šrafe stolice u gledalištu, buše, farbaju, lepe…

***

Glumci su nastradali. Lepak i prašina uništili su im glasne žice, pa su se svi prskali propolisom, a neki dobili i injekcije da bi im se glas vratio. U pet ujutru izlazim iz pozorišta, u deset opet ulazim u njega. Adrenalin me drži. Do pandemije predstava je bila na repertoaru devet godina. Oživećemo je na jesen, nadamo se. Na svakom igranju publika ispraća glumce kao da je rok koncert. Iza scene sam i slušam aplauz.

***

Premijera je Gospođe ministarke 2013. u Buhi. Zovu je „muška ministarka“ jer je Goran Jevtić Živka! Tema predstave je politička travestija, zato je takva i podela. Preko puta Buhe je Narodno pozorište, a te noći ispred njega se zaustavljaju crne limuzine iz kojih izlaze političari. Prostrt je i crveni tepih. Njihovo ogledalo je naša predstava, oni ne znaju da su u njemu.

***

Ministarka je na festivalu u Rijeci. Igramo je na zahtev selektora zbog interesovanja publike dva puta u istom danu. Između igranja je pauza od pola sata. Kostime mokre od znoja sušimo fenom. Odakle glumcima snaga da preko pet sati igraju u paklenom ritmu? Goranu je šminka potpuno razmazana po licu, posle predstave je lakši za nekoliko kilograma. Moje divljenje prema glumcima je bezgranično. Prema posvećenim.

***

Ivanov. Čehov. Ispovest duše. Nisam izašla iz aure te predstave, odvojila se od nje, prestala da čujem replike. Nisam izašla iz njene teme o suvišnom čoveku. Nada Šargin, Nikola Ristanovski, Hana Selimović… vidim nas kako probamo… opet, i opet, i opet… noć je, u probnoj sali mi gorimo.

O sagovornici

Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka, članica je ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Njene predstave nagrađivane su na domaćim i međunarodnim festivalima. Selektorka je Međunarodnog festivala Purgatorije u Tivtu. Njenih 12 predstava trenutno je na fiktivnim repertoarima u Beogradu, Nišu, Rijeci. Pandemija uslovljava njihova igranja i neigranja.