Tranzicija i evropeizacija Srbije – Isto ili različito?

U stvari, moglo bi se ustvrditi da razvoj odnosa Srbije i EU u ove četiri decenije svedoči o procesu celokupne tranzicije Srbije od nedemokratske ka demokratskoj državi i da je zapravo njeno stremljenje ka članstvu u Uniji najsnažnija poluga unutrašnjih reformi. Da bismo pokazali razvoj ovih odnosa, periodizovaćemo percepciju Evropske unije (EU), odnosno, tri evropske zajednice, kako od strane političke elite tako i od strane građana Srbije. Na početku, zajedničko evropsko tržište iz Srbije je posmatrano kao značajni trgovinski partner da bi tokom 90-ih godina 20. veka Evropa postala „razbijač Jugoslavije“ i najsnažniji protivnik Srbije i njene politike. Istovremeno, tokom tih godina, stav Srbije prema EU postepeno se menja, prevashodno pod uticajem opozicionih političkih stranaka, ali, pre svih, nevladinih organizacija, koje svoj poziv na promene baziraju upravo na evropskim vrednostima i potrebi evropeizacije Srbije. Nakon oktobarskih promena 2000, ideja o članstvu Srbije u EU biva operacionalizovana institucionalizacijom odnosa Srbije i Unije, ali ni tako lako, ni jednostavno niti brzo kako je izgledalo. Zato 2010. uočavamo i značajna kolebanja u stavovima građana, koja su rezultat sporosti, tromosti i nerazumevanja potrebe brzog kretanja ka reformama, a pre svega, ka potpunoj transformaciji Srbije.

Evropske zajednice kao ključni spoljnotrgovinski partner

Uspostavljanje odnosa između SFRJ (a u okviru Federacije, i sa jednom od njenih tadašnjih republika – Srbijom) i tri evropske zajednice (Evropska zajednica za ugalj i čelik – ECSC, formirana Pariskim ugovorom iz 1951, Evropska ekonomska zajednica – EEC, i Euroatom – EAEC – nastale 1957) započinje 2. decembra 1967. zaključivanjem Deklaracije o odnosima, prvim aktom koji je Zajednica u svojoj dotadašnjoj dvadesetogodišnjoj praksi zaključila sa nekom državom socijalističkog uređenja. Ovim su dokumentom utvrđene političke postavke budućeg odnosa Jugoslavije i evropske regionalne integracije tako što je određen okvir budućih modaliteta ekonomskih odnosa. Političku izjavu vrlo brzo praktično ostvaruju dva trgovinska sporazuma Jugoslavije sa EEZ, 1970. i 1973. godine – reč je o sporazumima kojima SFRJ dobija status najvećeg povlašćenja, sa recipročnim koncesijama, i biva uključena u sistem opšte sheme preferencijala. Svakako najznačajniji, kako ekonomski tako i politički momenat uspostavljanja odnosa i njihovog razvoja, jeste Sporazum o saradnji između SFRJ i EEZ, potpisan u Beogradu 2. aprila 1980. godine (sporazume ove sadržine druge države centralne i istočne Evrope zaključuju sa EEZ tek krajem 80-ih i početkom 90-ih godina). Sporazumom koji se bazirao na davanju preferencijalnog statusa Jugoslaviji, otvaraju se brojne mogućnosti za privrednu saradnju između ugovornih partnera i regulišu robna razmena, finansijska i industrijska saradnja, poljoprivreda, saobraćaj, turizam, naučno-tehnička saradnja, kao i saradnja u socijalnoj oblasti. Iste godine je SFRJ sa ECSC i njenim državama članicama zaključila sporazum kojim se reguliše ona oblast saradnje koja je obuhvaćena nadležnostima ECSC i specifičnim zahtevima proizvodnje i trgovine proizvodima crne metalurgije (1983).

Po preferencijalnom ugovornom odnosu, kao i prema povlasticama koje je dobila kako preko Sporazuma o saradnji tako i korištenjem opšte sheme preferencijala, SFRJ je svoju trgovinsku razmenu i saradnju 80-ih godina usmerila upravo na EEZ i njene države članice. Rezultati ove usmerenosti se najbolje mogu sagledati preko ekonomskih pokazatelja tokom najbolje saradnje SFRJ i evropske integracije, a to je 1987. Ukupan obim razmene SFRJ sa svetom u 1987. iznosio je 25 milijardi američkih dolara, dok je obim razmene samo sa evropskim državama iznosio 75 odsto ukupne razmene (18,5 milijardi). Od tog procenta, 43,8 odsto (ili 10,8 milijardi) predstavlja trgovina sa svim zemljama Zapadne Evrope, a 36,4 odsto (9,11 milijardi) bio je obim trgovine samo sa Evropskom zajednicom i njenim državama članicama.

Da je EEZ imala interes da razvija saradnju sa SFRJ, pokazuje i nivo finansijske i tehničke pomoći koja je bila predviđena Sporazumom iz 1980. i koja je utvrđena Protokolima o finansijskoj saradnji (iz 1980, 1982. i 1991). Tako je na osnovu ovako uređene finansijske saradnje, Jugoslavija u trenutku raspada (1992) mogla da konkuriše za zajmove iz fonda EIB u visini od 550 miliona ECU (koliko je predviđeno Drugim protokolom o finansijskoj saradnji između SFRJ i EEZ). Takođe, Jugoslavija je sa EEZ 17. decembra 1990. potpisala okvirni sporazum Phare, kojim je saradnja proširena i na oblast finansijske i tehničke pomoći za socijalne i ekonomske reforme. Istog dana potpisan je i Finansijski memorandum, kojim je konkretizovan čitav program saradnje: naime, Memorandumom se od 500 miliona ECU (koji se predviđao kao pomoć EU preko programa Phare za 1990) za Jugoslaviju izdvaja 35 miliona ECU. Ovaj iznos je bio predviđen za sprovođenje programa prestrukturiranja jugoslovenskog bankarskog sistema, privrede i za poboljšanje usluga finansijske kontrole, kao i za fiskalne reforme.

Dakle, mogli bismo zaključiti da se u opisanim uslovima Evropska zajednica iz Srbije posmatra kao ključni spoljnotrgovinski partner, ali ne i kao organizacija kojoj želimo da se priključimo. Naravno, centripetalne sile predvidljivog raspada SFRJ su prevashodni razlog za to, no treba primetiti i jednu zakonomernost koja će se mnogo godina kasnije ispoljiti i u slučaju Srbije. Prva od republika bivše Jugoslavije koja je najavila da će je napustiti učinila je to pod sloganom Evropa zdaj/Evropa odmah, shvativši je tako kao instrument bekstva od federacije u kojoj se nalazila, te prostor za bolji život i rešenje svih svojih problema. Smisao pomenutog slogana, doduše dve decenije kasnije, u formi „Evropa nema alternativu“ pojavljuje se i u Srbiji.

Period sankcija

Međutim, samo godinu dana nakon uključivanja u program Phare, tačnije, 1991, u uslovima kada je SFRJ institucionalno i finansijski tesno povezana sa Evropskom zajednicom i kada ima status koji bi se mogao smatrati čak i povoljnijim od statusa koji će dobiti buduće pridružene države centralne i istočne Evrope, dolazi do sukoba na njenoj teritoriji, a zatim i do uvođenja sankcija od strane EZ, i otkazivanja Sporazuma o saradnji SFRJ/EEZ (Odluka Saveta EZ o uvođenju sankcija SFRJ je usvojena 8. novembra 1991, a odluka o jednostranom otkazu Sporazuma o saradnji 25. novembra 1991). Suspenzija Sporazuma biva ukinuta za sve ostale republike tako da se ona i evropske sankcije bivšoj Jugoslaviji odnose samo na Srbiju i Crnu Goru; tako je i sa ranijim odlukama Saveta. Preduzimanjem ovih hitnih mera prema SFRJ, Unija se priključila sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija uvedenim Jugoslaviji (Rezolucija 757 Saveta bezbednosti UN, april 1992). U vreme dok su sankcije bile na snazi, i u Evropskoj zajednici i u Jugoslaviji su se desile značajne promene. Naime, zaključivanjem Sporazuma iz Mastrihta (1992), stvoren je osnov nove evropske arhitekture koja se zasniva na tri stuba i uobličava u ugovoru o Evropskoj uniji.

Istovremeno, Unija je proširila svoje članstvo na tri države (Austriju, Švedsku i Finsku) postavši Unija petnaestorice i uspostavila je odnose pridruživanja sa 10 država centralnoistočne Evrope (Mađarskom, Poljskom, Češkom, Slovačkom, Slovenijom, Bugarskom, Rumunijom, Estonijom, Letonijom i Litvanijom) zaključivši sa njima tzv. Evropske sporazume. S druge strane, SFRJ je prestala da postoji, a sve njene bivše republike postale su nezavisne države, koje su, svaka za sebe, započele sa uspostavljanjem odnosa sa Unijom. Dakako, najdalje je u razvoju tih odnosa otišla Slovenija, koja jedina među bivšim jugoslovenskim republikama dobija najpre status pridružene države, a zatim i status kandidata za članstvo (već 1998) da bi se danas nalazila na čelu grupe od 10 država koje su 1. maja 2004. postale članice Unije.

Od svog nastanka, 27. aprila 1994, SRJ je bila predmet sankcija UN i EZ, koje su suspendovane nakon potpisivanja mirovnog ugovora u Dejtonu (jun 1995); odluka o suspenziji sankcija EZ je doneta nešto kasnije, 4. decembra 1995. Pola godine nakon ukidanja sankcija SRJ, usledila je i prva poseta predstavnika EU novoj Jugoslaviji, juna 1996. godine – tadašnji predsednik komisije EU Žak Santer i predsedavajući Saveta ministara Lamberto Dini tom prilikom izjavljuju da je između EU i Jugoslavije neophodno uspostaviti odnose i govore o pronalaženju načina kako bi mogla biti obnovljena institucionalna saradnja SRJ i Unije.

Istovremeno, i vlada SRJ je, barem deklarativno, započela sa nekim akcijama približavanja Uniji tako što je sačinila prvi program rada na harmonizaciji jugoslovenskog pravnog sistema sa pravnim sistemom Unije (1995). Dobrovoljno pristupanje harmonizaciji, ocenjuje se u ovom programu, značilo bi za SRJ značajnu političku korist i poboljšanje međunarodne pozicije, a „ukoliko dođe do mogućnosti i volje da SRJ stekne pridruženi status ili postane punopravni član EU, značajan deo neophodne aktivnosti pravnog prilagođavanja već će biti obavljen, što će olakšati sticanje navedenih statusa“. Ovo je bilo prvo pominjanje višeg odnosa sa Unijom, odnosa koji nije samo trgovinsko-ugovorni već podrazumeva eventualno članstvo u evropskim integrativnim procesima.

Tako se ideja državnog odnosa Srbije sa EU prvi put podudarila sa istovetnim apelima civilnog sektora i opozicionih političkih stranaka, koji su ovaj svoj cilj isticali od početka 90-ih. Pored velikog broja NVO koje su se bavile prevashodno zaštitom ljudskih prava i čiji su programi bili utemeljeni na evropskim vrednostima, formiraju se i organizacije koje su kao osnovu svog rada imale upravo usmerenost na članstvo u EU, ali i u NATO. Svakako najznačajnija od njih jeste Evropski pokret u Srbiji, nastao 24. novembra 1992, koji je postao rasadnik zagovornika evroatlantskih integracija u SRJ, kasnije, u Srbiji.

Međutim, i pored sveg tog relativnog napretka, razlozi neistrajnosti tadašnje jugoslovenske vlasti na daljem razvoju odnosa sa Unijom prevashodno su političke prirode – naime, SRJ u tom momentu Uniju nije posmatrala kao cilj kome treba težiti najpre zato što to nije odgovaralo prirodi režima Slobodana Miloševića. Već su naredni događaji potvrdili tezu o postojanju političkih prepreka za uspostavljanje saradnje Unije i SRJ. Pritisak Unije i njenih članica bio je veoma uočljiv tokom masovnih protesta koji su usledili nakon lokalnih izbora decembra 1996. i bili nastavljeni u naredna tri meseca. Unija je u Beograd poslala i svog specijalnog izaslanika Felipea Gonsalesa, koji je pokušao da posreduje u mirnom rešavanju pomenute krize.

Naredne godine (1997. i 1998) obeležene su rasplamsavanjem sukoba na Kosovu i Metohiji, što je dovelo i do novih sankcija Unije – ovoga puta, mere su se odnosile na zabranu ulaska osoba bliskih režimu Slobodana Miloševića u njene države članice i na zabranu letova nacionalnih avioprevoznika.

Ubrzo zatim, usledila je najava vazdušnih udara NATO na SR Jugoslaviju, a potom i oni sami. Kampanja je završena zaključivanjem Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma (avgust 1999) i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Tokom i nakon NATO intervencije nisu postojali nikakvi zvanični kontakti vlade SRJ i EU, niti njenih država članica, a diplomatski odnosi su svedeni na najniži mogući nivo. Istovremeno, to je period kreiranja novog pristupa Unije regionu u kome se nalazi i Jugoslavija: u terminologiji EU on se određuje kao „politika prema državama Zapadnog Balkana“. Ovaj pristup je ključan za utvrđivanje modaliteta odnosa između Unije, četiri bivše republike SFRJ (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, SRJ i Makedonija) i Albanije. Pristup je promovisan tokom 1999. i njegova suština je prevashodno bila u potrebi bezbednosnog stabilizovanja regiona, što se uzima kao preduslov svake buduće saradnje pomenutih država sa Unijom.

EU kao cilj, ali ne i sredstvo tranzicije

Nakon petooktobarskih promena 2000. započinje najnovija faza u odnosima između SRJ i EU. Posebno veliki politički značaj nakon smene vlasti ima učešće jugoslovenske delegacije na Samitu u Zagrebu 24. novembra 2000. Naime, prema mišljenju EU i njenih članica, tek tada su se stekli uslovi i za početak uključivanja SRJ u Proces stabilizacije i pridruživanja. Praktično, to je za SRJ podrazumevalo vanredne trgovinske preferencijale, liberalizaciju trgovinskih odnosa sa drugim državama Zapadnog Balkana, uključivanje u program CARDS i, konačno, pripremu za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a zatim i pregovori te, konačno, članstvo u Uniji. Bez obzira na ovakvu otvorenost Unije, jedino u Srbiji i Crnoj Gori do kraja 2004. nije bio preduzet značajniji korak na putu ka članstvu u EU, pre svega, zbog nefunkcionalne federacije, ali i političkih problema, od kojih je najveći nedovoljna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu SFRJ.

Tek kada je Evropska komisija predložila, a Savet ministara odobrio oktobra 2004. pristup dvostrukog koloseka u integraciji – barem što se definisanja nadležnosti tiče – uspostavljanje pune saradnje sa Međunarodnim tribunalom u Hagu po modelu „dobrovoljne predaje“, ali i Sporazum o izmenama ustavne povelje (april 2005) kojim je produžen mandat poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore (SCG), omogućili su konačno prvi korak SCG u procesu evropske integracije. Evropska komisija je 12. aprila 2005. u Izveštaju o spremnosti SCG za pregovore o zaključivanju SSP sa EU detaljno predstavila sprovedene političke, ekonomske i institucionalno-pravne reforme neophodne za razvoj sposobnosti za pregovore i preuzimanje obaveza koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i mogućnosti njihovog daljeg sprovođenja.

Ceremonija otvaranja pregovora za Sporazum održana je 10. oktobra, a prva zvanična runda pregovora 7. novembra 2005. U momentu kada je, prema proceni pregovaračkog tima SCG, bilo moguće očekivati zaključenje pregovora i postizanje sporazuma o koncesijama do jula 2006, na predlog komesara Olija Rena, Evropska komisija je 3. maja donela odluku o zaustavljanju pregovora sa SCG. Osnovni razlog za to bila je konstatacija glavne tužiteljke Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu da ne postoji saradnja sa tom međunarodnom institucijom, što je i u mandatu Evropske komisije navedeno kao uslov zbog koga pregovori mogu biti zaustavljeni.

Srbija u procesu stabilizacije i pridruživanja

Iste godine dolazi i do značajnih promena u Državnoj zajednici – nakon referenduma u Crnoj Gori od 21. maja 2006, Skupština Crne Gore je proglasila nezavisnost, što je 12. juna priznao i Savet ministara EU. Zapravo, od 3. juna 2006. Srbija samostalno učestvuje u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Međutim, u tom momentu, i pored očigledne stagnacije u odnosima Srbije i EU, stavovi građana prema procesu evropske integracije pokazuju očiglednu zainteresovanost za kretanje ka Uniji. Agencija Strategic Marketing je za potrebe kancelarije Vlade Republike Srbije u septembru 2006. sprovela istraživanje javnog mnjenja Srbije o EU. Istraživanje je obavljeno na uzorku od 1.052 ispitanika (građanke i građani Srbije stariji od 18 godina). Gotovo 70 odsto njih podržavalo je članstvo Srbije u EU, 17,8 odsto ne bi glasalo na izjašnjavanju o takvom referendumskom pitanju, a 12,3 procenta stanovništva su bila izričito protiv ulaska Srbije u EU. Globalni stav prema EU postao je pozitivniji: istraživanje je pokazalo da bi na referendumsko pitanje da li su za učlanjenje Srbije u EU, 69,9 odsto građana odgovorilo je pozitivno, što je povećanje za šest odsto u odnosu na pokazatelje iz decembra 2005. Primetno je bilo i lagano povećanje procenta građana koji bi povodom takvog referendumskog pitanja bio uzdržan (17,8 odsto u odnosu na 16 odsto), a blago je povećan i procenat onih koji su bili izričito protiv ulaska Srbije u EU (12,3 odsto u odnosu na 12 odsto). O nerealnosti stavova svedočio je podatak da je velika većina građana – 45 odsto – i dalje verovala da će Srbija u 2006/7. godini postati članica EU. Željeno vreme članstva u EU za 34,5 odsto građana bio je period 2010-2014, ali je polovina ispitanika smatrala da pre 2015. ili 2020. to nećemo postići. Na pitanje kakva je njihova predstava o EU, 38,5 odsto građana je odgovorilo „ni pozitivna, ni negativna“, 39,4 „pozitivna“, a 22 „negativna“. Biti u Uniji tada je za građane Srbije, pre svega, značilo pravo na rad u bilo kojoj njenoj zemlji (81 odsto omladine između 18 i 29 godina i 73 odsto ukupnog broja ispitanika), mogućnost studiranja u evropskim državama i pravo na stalni boravak u njima. Istraživanje je pokazalo i to da se omladina i srednje generacije, uz to obrazovani ljudi iz gradskih sredina, mnogo više osećaju kao Evropljani (42,6 odsto), ali se 37 odsto građana Srbije tako nije osećalo, posebno stariji od 65 godina.

Takođe, istraživanje je pokazalo da je postojao veliki otpor prema promenama: skoro 50 odsto ispitanika nije bilo spremno da se školuje ili prekvalifikuje i usavršava, 41,2 odsto nije bilo spremno na nezadovoljavajući životni standard za neko vreme, a skoro 40 odsto nije želelo da menja radne navike. Svega 38 odsto žena izjasnilo se da se oseća Evropljankama, u odnosu na muškarce, koji su se u 46 odsto slučajeva osećali Evropljanima.

Zastoj u procesu evropske integracije bio je razlog pada prve vlade Vojislava Koštunice. Nova vlada je formirana 15. maja 2007. a novi/stari premijer Vojislav Koštunica u svom govoru izneo je osnovnih pet njenih glavnih zadataka, među koje je spadao i proces evropske integracije Srbije, kao i njena puna saradnja sa Tribunalom u Hagu. Ipak, do nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju nije moglo doći dok nije napravljen pomak u saradnji sa Haškim tribunalom – taj pomak je učinjen hapšenjem generala vojske Tolimira i generala policije Đorđevića – i dok svoju pozitivnu ocenu o toj saradnji nije dala glavna haška tužiteljka. Tako su pregovori nastavljeni 13. juna 2007. u Briselu i zaključeni su septembra te godine. Međutim, ni tada stvari nisu u velikoj meri napredovale – Sporazum je zaključen tek aprila 2008, ali je njegova primena bila zaustavljena do ostvarenja pune saradnje sa Tribunalom u Hagu. Vlada Srbije odlučuje se u novembru 2008. na to da Sporazum jednostrano primenjuje od 2009, što je trajalo godinu dana. Tek decembra 2009. Savet ministara EU donosi odluku o početku primene SSP i njegovoj ratifikaciji, ukida vize za građane, a Srbija podnosi kandidaturu za članstvo 22. decembra 2009. godine.

Nastavlja se

Kako građani Srbije vide tranziciju

Fondacija Friedrich Ebert (FES), Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) i Centar za studije socijalne demokratije, u okviru projekta Dometi tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, obavili su u septembru 2010. istraživanje Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam.

Istraživanje javnog mnenja Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam, sprovedeno je na reprezentativnom uzorku od 1.813 ispitanika, na teritoriji cele Srbije, bez Kosova i Metohije.

Na ovom istraživanju radili su dr Bora Kuzmanović, dr Dragan Popadić, mr Đorđe Vuković, dr Marija Kolin, dr Mirko Ružica, dr Miroslav Hadžić, Miloš Mojsilović, dr Mirjana Vasović, Srećko Mihailović (rukovodilac tima), Tanja Jakobi, dr Tanja Miščević, dr Zoran Slavujević i dr Zoran Stoiljković. Terensku fazu istraživanja obavio je CESID.

Istraživanje je zamišljeno kao komparativno, preko poređenja rezultata ovog istraživanja sa rezultatima istraživanja koja su rađena u proteklih 20 godina, ali i preko sećanja i pamćenja ispitanika o onome što se dešavalo u proteklih 20 godina.

Plave strane objavljuju prilagođene izvode iz ovog istraživanja.