Zagrebi i…

U ovdašnjoj književnosti poslednjih godina cveta jedan novi tematski žanr koji bi se mogao nazvati štiftungsliteratura (od nemačke reči Stiftung – stipendija, zadužbina, studijski boravak). Za ovu vrstu knjiga karkateristično je da se pripovedač, koji je ujedno i glavni junak, nalazi negde na zapadu, izvan svog uobičajenog boravišta, zahvaljujući stipendiji koju je dobio, te nam odande pripoveda priču koja se neretko tiče samog doživljaja inostranstva. Da pomenem samo neke od najznačajnijih naslova štiftung književnosti: Snežni čovek Davida Albaharija, Mexico Vladimira Arsenijevića, Komo Srđana Valjarevića i delimično Berlinsko okno Saše Ilića i Pariska menažerija Dejana Maka.
Putopisi slijepog putnika, crnogorskog pripovedača Saladina Dina Burdžovića (Dereta, 2007), poslednji su primer stipendijske književnosti koji se pojavio na našem književnom horizontu na kome se, uzgred budi rečeno, odvija večiti zalazak (Sunca). S obzirom na ukratko skiciranu sižejno-tematsku odrednicu, i ova knjiga se kreće između poznatih suprotnosti – inostranstvo/domovina, odlazak/povratak, prisustvo/odsustvo.
Ipak, Putopisi su donekle specifični; narator ne odlazi iz domovine na stipendiju, već samo menja lokaciju u Nemačkoj i odlazi iz Hesena u Severnu Vestfaliju. Bez obzira na to Crna Gora, a posebno rodno Bijelo Polje, ne izlaze mu iz glave. Stoga nam se kroz pet od sedam poglavlja knjige, pripovedaju doživljaji iz naratorovog detinjstva i mladosti u Bijelom Polju, i još nekim gradovima Crne Gore i Srbije. Anegdotska struktura knjige, koju narator obogaćuje sopstvenim pesmama i pripovetkama, verovatno je rezultat upravo pripadnosti žanru studijsko-stipendijske književnosti jer narator prosto mora da opravda činjenicu da je dobio priliku da boravi u Šopingenu o tuđem trošku. Rukopis koji se našao pred nama plod je rada u umetničkom selu koje je pripovedaču ustupilo smeštaj i omogućilo mu da neometano piše. U tom smislu postavlja se pitanje da li ovu knjigu treba shvatiti kao ruganje nemačkim mecenama, pošto narator u nju pored svega što je zapisao sedeći u u udobnoj sobi u Šopingenu, unosi i svoje već objavljene pesme i priče. Ipak, bojim se da stvari stoje malo drugačije i da svaštarenje koje bi se teško moglo shvatiti kao postmoderni postupak, može predstavljati problem za svakog ozbiljnog čitaoca koji se bude dohvatio ove knjige.
Međutim, nije sve baš tako crno. Treba zagrebati po površini teksta i potražiti ono što tekst govori uprkos željama svog autora. Kada se, dakle, radi o pomenutom odnosu između prisustva i odsustva, trebalo bi naglasiti da se ne radi samo o klišeiziranim razlikama između zapada i Balkana, iako u knjizi ima i toga, već je u pitanju nešto mnogo dublje.
Od sedam celina u knjizi, prva i poslednja Helmut Steinbach i Povratak u Offenbach u kojoj se nalazi pripovest o Eduardu Hopkinsu, pripovedaju priču o odnosu prema roditeljima. Štajnbah je svog oca na neki način ubio, odnosno uputio mu je neočekivanu reč koja je oca naviklog da sluša samo naredbu Kreni! naterala da zakorači na kolovoz i tamo skonča pod točkovima automobila. Eduard Hopkins, nasuprot tome, doživljava nešto sasvim drugačije. U šezdeset i drugoj godini otkriva mu se da je usvojen, i to mu saopštavaju lično njegovi biološki roditelji, koji su tek da se zna, vrhunski muzičari i umetnici.
Zbog čega nam to Burdžović pripoveda? Da li su Putopisi knjiga još o nečem osim o teškom životnom iskustvu naratora, kako u domovini, tako i u inostranstvu? Mogli bi biti, ali na žalost, na ovo pitanje nećemo dobiti nikakav odgovor. Umesto toga, čitaoca će na pola pripovesti o Eduardu Hopkinsu sačekati lakonsko TO BE CONTINUED… Svakako će se nastaviti za one koji posle ovog razočaravajućeg pripovedačevog bega budu imali snage i volje da se maše nastavka, ako ga ikada bude.