Emocionalne potrebe i vrste trauma: Šta sve (ne) znamo o mentalnom zdravlju? (VIDEO)

U trećem podkastu lista Danas u okviru serijala “Bolesti modernog doba”, sa psihoterapeutkinjom Biljanom Ćulafić pričali smo o mentalnom zdravlju pre svega mladih – njihovom unutrašnjem svetu i promenama na mentalnom nivou, prevenciji i zaštiti, kao i o tome šta je to trauma, ali i “trauma sa velikim T”.

Biljana Ćulafić je psihoterapeut koja je najpre 15 godina posvetila radu sa decom, budući da je završila pedagogiju.

Već osam godina vodi centar “Modus vivendi system”, iako je u privatnoj praksi tri godine.

Kako kaže, postoje dve vrste trauma.

“Postoje te ekstremne traume sa velikim ‘T’, poput prirodnih nepogoda, požara, saobraćajnih nesreća, fizičkog nasilja, ratnih trauma… To su izdvojeni događaji, zato se često zovu ‘šok traume’. Njima se pre svega bavi EMDR – psihoterapijski pravac koji je osmislila Fransis Šapiro i koji je, naučno dokazano, jedan od najboljih načina za isceljenje tih velikih, ekstremnih trauma”, navodi Ćulafić.

Ipak, napominje, postoje i druge vrste trauma.

“Postoje i druge traume koje mogu da predstavljaju niz stresnih događaja i to su relacione traume. Zovu se relacione jer su nastale u međuljudskom odnosu”, objašnjava ona.

Takve traume mogu biti posledica odnosa na relaciji roditelj-dete, partner-partnerka, članova porodice, kao i u poslovnim odnosima.

“To su traume nastale u odnosu i ‘kap po kap’. Ne možemo da izdvojimo jedan događaj, već je bilo dosta toga što se ponavljalo, pa smo mi u odnosu na to razvili neke strategije i obrasce ponašanja, koje nam na žalost, kada izađemo iz tih veza, smetaju”, pojašnjava Ćulafić.

Kao svojevrstan mehanizam odbrane, javljaju se strategije i uverenja.

“Mi razvijemo strategije i uverenja koje nam kasnije smetaju u životu. Imamo sadašnji problem, ali kada zagrebemo, dođemo do toga da je uzrok uvek u detinjstvu. Mnogo toga što danas deluje kao problematično ima mnogo dublji koren. To se otrkiva kroz psihoterapijski proces”, kaže ona.

Sve prisutniji termin “zona komfora”, ipak, možda i nije najadekvatniji.

“Nazvala bih pre to ‘zona poznatog’. Biramo ono što je nama poznato. Sad, da li je nama komforno ili ne… Jeste nam komforno samim tim što je poznato, ali može nam biti vrlo neprijatno u tome”, pojašnjava Ćulafić.

Kakvu ulogu imaju roditelji?

Uloga roditelja svakako nije ni najmanje laka, ali je izuzetno značajna u uticaju na mentalno zdravlje njihovih potomaka.

“Imam utisak da su današnji roditelji preplašeni i ispunjeni su krivicom. Dobijaju previše smernica da se bave decom, a kapitalizam je takav da im ne dozvoljava da se toliko bave. Rekla bih da je nastao neki nesrazmer. Nekada, u vreme komunizma, bilo je strogo vaspitanje i dosta je bila prisutna, ne u svim porodicama, emotivna deprivacija. Važno je bilo da ima šta da jede, da je čisto, a na to kakve su ti emocije i nije se baš mnogo obraćala pažnja. Bile su jasne granice i poštovali su se autoriteti”, kaže ona.

Situacija u 21. veku je vidno drugačija.

“Danas imamo nešto što takođe nije dobro, a to je previše popustljivo vaspitanje, gde deci nisu postavljene granice. Ne smemo da zaboravimo da je jedna od osnovnih emotivnih potreba deteta, potreba da postoje granice. Deca će udarati te granice, pokušavaće da pređu, ali mi smo ti koji treba da im postavimo granice – dokle će koristiti telefon, učiti, kad se ide na spavanje… Ako to prepustimo sve deci, dobićemo ljude, kao što smo već i dobili, da gube posao zato što ga stalno odlažu. Imali su neke rokove i nisu mogli da ih ispune, jer nisu naučili i jer im roditelji nisu postavili jasne granice. Mislim da je roditeljima danas teško. Žele da izaberu dobar put, emotivno su mnogo dostupniji deci”, navodi Ćulafić.

Kako naglašava, preduslov dobrog roditeljstva jeste zdrav i dobar partnerski odnos.

Ona napominje da svako dete i kasnije odrastao čovek, ima deset osnovnih socio-emocionalnih potreba.

“Jedna od edukativnih stvari na psihoterapiji jeste da naučimo, da podsetimo šta su to osnovne potrebe. Jedna od njih je usmeravanje i rukovođenje. Ako to roditelji nisu uradili kako treba, ljudi će imati probleme u budućnosti”, kaže sagovornica Danasa.

Mladi i prijave nasilja

Govoreći o slučajevima seksualnog nasilja, Ćulafić ističe da žrtve, ma koliko se društvo trudilo da im stavi do znanja da nisu krive, osećaju krivicu.

“Koliko god medijski da ponavljamo da budu slobodni, da nisu krivi, žrtve osećaju krivicu, osećaju stid”, naglašava ona.

Napominje da je izuzetno važno dobro izabrati kome se obratiti i reći o traumatičnom iskustvu.

“Za traumu su dve stvari opasne. Prvo je tu osećaj nemoći kada se desi seksualna trauma. Mnogo žena i muškaraca misli da je pristalo na nešto, a u stvari je biološki odreagovalo utrnulošću ili oduzetošću tela. Važno je da se ljudi edukuju, mnogo njih i ne zna šta im se desilo. Sledeći korak je obraćanje. Ako smo izabrali osobu koja će nam poverovati, onda nećemo osećati bespomoćnost. To što će nam neko poverovati, to je velika stvar”, naglašava ona i dodaje da u slučajevima kada prva osoba kojoj se žrtva obrati ne poveruje, mogu dovesti i do višedecenijskih problema.

Kako ističe, na društvu je da bude otvorenije prema žrtvama, da sasluša i da im stavi do znanja da im se veruje.

Još jedna od grešaka koje društvo neretko pravi jeste pravljenje paralele sa nekim prošlim vremenima uz obaveznu napomenu da seksualnog nasilja pre nije bilo.

“Neke stvari naše društvo ne može da isprati”, pojašnjava Ćulafić uz napomenu da tek feministkinje tokom polovine prošlog veka iznose na videlo koliko je nasilje u porodici rasprostranjeno.

Internet i mladi

Ćulafić ističe da se u adolescentskom dobu odgovara na dva pitanja – ko sam ja i gde ja pripadam.

“Mladi su tu još uvek krhki, eksperimentišu i nemaju anticipaciju budućnosti kao odrasli”, naglašava ona.

Kako ističe, neophodno je da prihvatimo da se stvarnost trenutno odvija i na internetu, te da smo deo virtuelnog, meta sveta i ističe da nije protiv upoznavanja partnera na društvenim mrežama, ali naglašava da je nephodna opreznost.

“Skratite vreme dopisivanje. Najveća zaljubljivanja, koja sam ja viđala do sad, bila su preko interneta, gde osoba čak nikada uživo nije videla ili imala video poziv sa tom osobom, zato što su projekcije, fantazije, neverovatne. Kada imate osobu prekoputa sebe, možete da je dodirnete. Mi smo pomalo životinje. Reagujemo na nečije feromone, na nečije ne reagujemo. Možda nema hemije. Možda je ta osoba vrlo kvalitetna i možemo da pričamo sa njom, ali će nam biti naš najbolji drug, ne može nam biti partner. Pozivam mlade da se što pre upoznaju, ali na javnom i bezbednom mestu, zdrav oprez mora da postoji”, kaže ona.

Govoreći o obrascima koje mladi preuzimaju od generacija koje su prošle devedesete, ratove i inflacije, političke nemire, Ćulafić ističe da je osećaj krivice koji neretko nastaje veliki problem.

Napominje da roditelji ne bi trebalo svojoj deci da prave osećaj krivice, te da treba da budu srećni “što žive u vremenu mira” i ističe da se neretko pojavljuju i transgeneracijske traume i obrasci.

“Nažalost, ljudi se nekad nisu toliko pitali nad sobom kakvo je njihovo ponašnje”, kaže Ćulafić.

Bitan faktor na mentalno zdravlje, pored porodice, predstavljaju i vršnjaci.

“Da ne bude da samo porodica, vršnjaci vrlo često naprave problem. Kritikovanje i ismevanje fizičkog izgleda osobe, može trajno da utiče na poremećenu sliku o sebi. Deca, posebno u pubertetu i adolescenciji, jako su osetljiva na mišljenje vršnjaka. Zato zlostavljane preko interneta može biti jako opasno”, naglašava ona.

Internet je sa sobom doneo i slobodu da mladi o svom mentalnom zdravlju, a neretko i velikim traumama, pričaju kroz humor i šaljiv ton.

Kako pojašnjava, humor može biti samo maska, odnosno način na koji osobe kriju svoje stvarne emocije i stanje, ali može predstavljati i žilavost.

“Humor je snaga zato što predstavlja pretvaranje tragedije u komediju, zbog čega nekada bude lakše”, dodaje ona.

Rad na sebi i psihoterapija

Ćulafić objašnjava da “razbijanje” šema i načina ponašanja, ne može da se dogodi brzo.

“Mi možemo to možda osvestiti za dve seanse, da mi to imamo, ali menjanje toga ne ide tako lako. Praktično, radimo nešto što je suprotno našim navikama”, kaže ona.

Ističe da proces psihoterapije, u najvećem broju slučajeva, ne može doneti rezultate bez minimum šest meseci.

Komentarišući najčećši razlog za odustajanje od ideje odslaska na privatne terapije, Ćulafić ističe da proces jeste skup.

“Jeste skupo, ne mogu da kažem. To je luksuz za mnoge. Nažalost, još nije donesen zakon o psihoterapiji. Nije prepoznato kao delatnost, što je jako loše, jer bi ljudi onda mogli da zakažu i idu, a da im zdravstveno to pokriva”, pojašnjava ona.

Kako napominje, niko od psihoterapeuta nije to odabrao da bude kako bi se obogatio.

“Uvek formiramo cene, imamo razumevanja za nekoga ko nema dovoljno za psihoterapiju, tako da je raspon plaćanja različit. Obratite se, pitajte”, kaže Ćulafić.

Navodi da razlika između “lajf koučeva” i psihoterapeuta postoji, te da se, za razliku od njih, terapeuti, pored rasta i razvoja, pre svega bave isceljenjem.

“Nekada su seanse, uslovno rečeno, naporne i za klijenta i za terapeuta, jer neko ima potrebu da više puta ispriča svoju priču. To ima smisla, jer se gradi odnos poverenja između klijenta i terapeuta”, pojašnjava ona.

Ćulafić je istakla da i sama ide na psihoterapiju jednom nedeljno i da je to stvar “mentalne higijene”.

O različitim emocionalnim potrebama, primerima iz prakse, “gaslajtovanju” i terminima koji sve više prostora nalaze na internetu poslušajte u celom podkastu na Youtube kanalu lista “Danas”.

Nova epizoda podkasta Danasa dostupna je na platformama Youtube, Podcast.rs, Apple Podcasts, Google Podcasts i Stitcher.

Ova epizoda podkasta realizovana je u okviru projekta „Bolesti modernog doba“. Projekat se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.