Dan sa poslanicom Anom Stevanović

Te stipendije dodeljivanje su studentima doktorskih studija, a zahvaljujući njima su najbolji studenti naše zemlje pokrivali troškove visokih školarina na doktorskim studijama.

Ovoj generaciji 2010. godina bila je „godina vakuuma“. Prva kojoj su ukinute stipendije za pokrivanje školarine, ali ne i prva koja je dobila jedno budžetsko mesto na doktorskim studijama.

„Ministarstvo prosvete čiji je ministar tada bio Žarko Obradović, donelo je odluku da ukine deo stipendije koja je pokrivala iznose školarina. To je pravdano time da je uvedeno jedno budžetsko mesto na doktorskim studijama, međutim to nisu primenili na nama koji smo već bili studenti, nego se odnosilo na studente koji tek upisuju doktorske studije“, priseća se narodna poslanica u Skupštini Srbije Ana Stevanović..

Otprilike, oko 200 tadašnjih studenata doktorskih studija nije moglo narednu godinu da upiše na budžetu, a ni da računa da će nastaviti da prima stipendiju koja se odnosila na plaćanje školarina.

„To smo smatrali nepravdom po svim osnovama. Osećali smo se kažnjenim od strane Ministarstva i odlučili da se borimo za ono što nam je pripadalo. Ta borba je trajala skoro dve godine. Od nas dvestotine koji smo bili pogođeni ovim merama, do kraja borbe je ostalo samo nas šestoro. Sredstva za iznos školarina nam je isplaćen, ali je ostao gorak osećaj za sve nas’’, priča Stevanović.

Ovom uspehu, smatra, značajno su doprineli i mediji koji su „u to vreme“ bili daleko slobodniji nego danas, a jedan od pokazatelja, prema njenom mišljenju, jesu i dve naslovne strane Politike na kojima je osvanula ova priča.

Nakon nekoliko godina „studentske politike“ usledio je i formalan ulazak 2014. godine u pokret ‘’Dosta je bilo’’, a čini joj se, kaže, da je celog života u bila politici.

„Šta god da radite u životu, čime god da se bavite, vi ste okruženi politikom, pa i tokom školovanja i studija. Kad god se borite za poboljšanje u bilo kojoj sferi, to jeste politika“, smatra ona.

Razgovor sa ovom poslanicom obavili smo u prostorijama Stranke slobode i pravde, čija je članica od osnivanja.

Pre politike Stevanović se bavila produkcijom u kulturi i medijima, a na tom smeru je i diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

„Produkcija je divna delatnost. Koliko Tu truda uložite u neki projekat, toliko Vam se i vrati, a u politici nažalost morate da uložite ogroman trud, a rezultate često ne vidite, ili vidite veoma male. Ponekad se osećate poput hrčka koji se vrti u točku –  on trči, ali ostaje u mestu – to mi je bio dominantan osećaj tokom protekle tri godine u Parlamentu“, priča ova poslanica.

Od ulaska u Skupštinu u aprilu 2016. godine pa sve do novembra 2018. bila je članica poslaničkog kluba Dosta je bilo, koji je brojao 16 članova koji se raspao krajem novembra prošle godine i sveo na samo tri poslanika, a sada je u grupi Samostalni poslanici, gde ih je petoro. Razlika u broju članova, kaže, ne utiče mnogo na sam rad.

„Što se tiče samog poslaničkog rada, svakodnevno dobijate puno materijala, to su zakoni, predlozi zakona, amandmani, izveštaji raznih javnih predužeća, finansijski izveštaji, zapisnici, stenografske beleške, itd. Veliki broj dokumenata treba da pročitate, ali vaš rad kao poslanika nema veće razlike od toga da li ste u većoj ili manjoj poslaničkoj grupi“, objašnjava ona.

Dok je učestvovala u radu parlamenta bila je jedan od poslanika koji je na sednice dolazio svaki dan, što je jedan od razloga zbog kojeg je morala da napusti prethodni, „najlepši posao na svetu“, posao profesorke. Predavala je produkciju, kulturologiju i odnose s javnošću u jednoj privatnoj srednjoj školi.

„Ukoliko želite da se njome bavite valjano i posvećeno, onda ćete uvideti da politika je u našoj zemlji zahteva veliki broj sati tokom radnog dana. Kada želite profesionalno da se bavite time, sve drugo vam odlazi u drugi plan“, tvrdi Stevanović.

Zbog nepostojanja preciznog plana sednica skupštinska zasedanja nekad potraju i do ponoći, što je bilo izraženo u drugoj polovini 2016. godine i početkom 2017. godine, pa se i  „razvuku“ na više dana, što, dodaje, nikako nije uklopljivo sa još jednim poslom. Dok je donosila odluku da li će se politici posvetiti u potpunosti, skupštinski rad potpuno je drugačije zamišljala.

„Kada sam ušla u parlament verovala sam da ćemo svi poslanici zajedno, bez obzira na partijsku pripadnost, gledati koja zakonska rešenja su dobra, koja ne, da radimo ono što je najbolje za građane i stvaranje sistema u kome oni mogu da ostvare svoje potencijale i težnje. Nažalost, brzo sam shvatila da su mnogima interesi građana na poslednjem mestu“, ističe ona.

Tokom trogodišnje karijere narodne poslanice imala je oko 70 obraćanja u Skupštini, u šta spadaju i govori o zakonskim rešenjima, ali i poslaničkih pitanja i podnela gotovo 400 amandmana – od toga nula usvojenih. Amandmani poslanika opozicije nisu se uvažavali. Da bi se oni usvojili, bili su potrebni glasovi većine, a kako je većina odbijala da glasa za predloge opozcije, nije došlo do suštinskog poboljšanja predloženih zakona.

I oni amandmani opozicije koji su bili usvojeni su uglavnom bili oni u vezi sa slovnim ili pravopisnim greškama teksta zakona. „Kao da smo bili lektori, a ne poslanici“, zaključuje.

Najviše joj „leže“ teme koje se tiču kulture i medija. U njima je, kaže, zaista uživala. Ipak, kada su u pitanju oblasti koje joj nisu bile poznate, uvek se konsultovala sa nekim sa strane – nevladinim organizacijama koje se bave tom tematikom, ekspertima, pravnicima, advokatima…

Čudno je, smatra ona, da ne postoji jedna opšta svest kod poslanika zbog čega su tu i za koga rade. „Trebao bi  da je svima najvažniji narod koji ih je birao, a ne isključivo za stranke na čijim listama su birani“.

Ulazak u politiku poredi sa ulaskom u blato, ali dodaje da „i u blatnjavoj bari nekada vidite odsjaje zvezda“, te da se nekad, da bi se nešto suštinski promenilo, i ovakav korak mora preduzeti.

„Na kraju, da biste naučili da plivate morate da se otisnete što dalje od sigurne obale“, poručuje Stevanović.

https://www.instagram.com/p/BzEGfC3l-ES/