Odustanite od dijaloga

Ova opoziciona grupacija traži formiranje Koordinacionog tela za javno informisanje (nacionalno telo za istinitio informisanje) sa izvršnim ovlašćenjima, koje na prvu kad čuješ, asocira na Koordinaciono telo za Kosovo i Metohiju.

Možda pre nego od bojkota opozicija treba da odustane od medijskog dijaloga sa režimom. Istina, bilo je pokušaja, od RTS do Prve TV, ali slabo to ide. Sve se pretvori u nadvikivanje, s jedne strane u navođenje afera i primera brutalizacije vlasti, a s druge na utvrđivanje gradiva o prometu Đilasovih firmi. Odnosno ko troši ’naše pare’ a ko ih prima od stranaca pa je eto ’izdajnik’ svoje zemlje.

Najeklatantniji primer je od pre neki dan kad je prekinut na kratko jutarnji program Televizije Prva zbog žestokog sukoba aktiviste Inicijative Ne davimo Beograd Radomira Lazovića i poslanika SNS Đorđa Dabića. Lazović je ipak marketinški iskoristio svoje senzacionalno pojavljivanje i vreme, svestan valjda da mu neće poslati na crtu naprednjaka sa kojim će zaista voditi dijalog. Da li bi mogao da postigne ovakav medijski efekat da mu je poslat manje ’provokativan’ naprednjak?

Dosadašnja praksa je pokazla da je dijalog moguć između predstavnika Vučićevog ’keč ola’ gde je uvek interesantan el klasiko iz devedesetih: Šešelj – Čanak, dijalog je takođe moguć između predstavnika vlasti i konstruktivne opozicije, kao i između predstavnika bojkot i konstruktivne opozicije. Nije nemoguć dijalog ni između delova keč ola i bojkot opozicije, sem možda u graničnim slučajevima kao što je bio dijalog (duel) Čedomira Jovanovića i Vuka Jeremića na N1.

Uprkos mučnoj prošlosti razlaza nakon ’mirenja u dva bola’, realno je moguć dijalog između Ivice Dačića i Borisa Tadić kao primer ’otvaranja RTS’ u jutarnjem programu. S tim da i taj dijalog nije bio u prajm tajmu već u vreme kad su kući ostale samo domaćice, penzioneri i bebisiterke s decom.

Ali, šta je alternativa dijalogu? Pa uvek monolog. Po mogućstvu funkcionalan koji omogućuje ono što i Marinika Tepić pre neki dan karakteriše kao ’minimum uslova’ (medijskih).

Otuda u ’konačnom sporazumu’ deo opozicije s pravom traži da tri puta nedeljno predstavnici opozicije koja je postigla Sporazum samostalno gostuju u emisijama koje se emituju na prvim programima RTS-a i RTV-a u trajanju od 30 minuta, u terminu između 18.30 i 19 sati.

Umesto traćenja vremena po TV zasedama gde opozicionare uvek sa naprednjačke strane zaskoči njihov ’agent Smit’ – Vladimir Orlić ili neko od SNS ’agenata Smitova’, opozicija treba u finalnim fazama pregovora oko izbornih uslova (tamo gde su predstavnici EU), da najviše na ovom insistira – da traži svoje monološko vreme na javnim servisima i televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Što ne znači da se neće pojaviti u nekom održivom TV dijalogu – na primer između bojkot i konstruktivne opozicije.

Ili sa nenaprednjačkim delom keč ola. Iako socijalista Đorđe Milićević, na primer, ume da bude doktrinarniji od nekih naprednjaka. Naravno, uvek je moguće da se opozicionar suoči sa naprednjakom Draganom Šormazom koji izgleda jedini iz te stranke ima ’vakcinalni status’ da može na N1. Ali Šormaz, kao deo evroatlanskog dela keč ola (manjeg dela) je izuzetak koji ne potvrđuje pravilo.

Pouzdano znam koliko je teško sklopiti TV dijalog (duel) vlasti i opozicije. I to je od pre Vučićevog vakta. Novinari retko dobijaju onog koga žele, već koga im pošalju stranačke centrale. Koga im pošalje neka režimska ili opoziciona Jasmina, Stanislava, Vladanka ili Suzana.

Možda bi zato kao finale pregovora oko izbornih uslova moglo da bude ekipiranje stranačkih timova, petorki na primer, koje bi išle u TV duele prave vlasti (SNS) i prave opozicije (SSP i NS). Plus takozvane nestranačke ličnosti i eksperti. Pa neka opozicija nađe svoje predstavnike koji imaju medijsku kondiciju da se nadgornjavaju sa Vladimirom Orlićem i Sandrom Božić, jer bi ovo dvoje naprednjaka sigurno imalo velike šanse da bude u toj medijskoj ’petorci’.

Deo opozicije u ’konačnom sporazumu’ traži da će tri puta nedeljno jednak broj predstavnika vlasti i opozicije koja je postigla Sporazum učestvovati u emisijama debatnog karaktera, u trajanju od 90 minuta, koje će se emitovati na prvim programima RTS-a i RTV-a, u terminu 21h.

Pristanak na nekakav formatirani dijalog (ring), po mogućstvu najbolje u nekom formatu nalik staroj ’Piramidi’, ne znači odustajanja od primarnog medijskog zahteva – monološkog vremena za opoziciju u studiju. Kad kažemo monološkog mislimo i metaforički, jer bi se u tom medijskom prostoru pojavljivalo istovremeno i više likova, ali koji imaju isti stav o karakteru Vučićevog režima. Na primer zajedno Božo Prelević i akademik Teodorović.

Ne može se pravi dijalog povratiti tek tako nekim dekretom. Mnogo je medijska sfera kontaminirana. Mnogo još radijacije treba da ispari iz našeg medijskog Pripjata da bi stigli do nivoa duela (dijaloga) kakav je recimo bio onaj Dragana Đilasa i Velimira Ilića na starom Pinku.

I gde je Velja morao da čeka odjavnu špicu da bi posle svih ranijih optužbi izneo najgore klevete o Đilasu kad ovaj nema vremena da mu odgovori. Sad svi Đilasovi ’milioni’ idu odmah u vugla na početku. I kad Đilasa nema u studiju (a tek u nekoj skupštini).

I Velimir Ilić i Dragan Đilas otišli su nezadovoljni sa TV duela 18. novembra 2005. kako je tom prilikom bila izjavila voditeljka duela i tadašnja urednica Informativnog programa Pinka Tanja Jordović. U odnosu na današnju medijsku atmosferu (koja srećom još nije atmosfera na ulicama), deluju naivno ocena Tanje Jordović da je duel Đilas-Ilić bio ’duel dve nepomirljive Srbije’. I to uprkos svim psovkama, uvredama i optužbama koje su razmenili tadašnji ministar za kapitalne investicije (Ilić) i direktor Narodne kancelarije predsednika Tadića (Đilas).

Koliko smo tek daleko od duela koji su 16. jula 2003. na RTS-u u emisiji ’Licem u lice’ vodili ministar finansija i ekonomije u Vladi Srbije Božidar Đelić i guverner Narodne banke Srbije Mlađan Dinkić. Duel je pratilo gotovo 47 odsto gledalaca koji su gledali bilo koji TV program, što čini ukupno oko dva miliona ljudi, saopštio je tada Strateški marketing. Uprkos razlikama i Đelić i Dinkić bili su deo istog reformskog sistema.

Zamislite da li je moguć danas na RTS naprednjački derbi, na primer Nebojše Stefanovića i Vladimira Đukanovića koji bi verovatno oborio gledanost duela Đelić-Dinkić. Ili bi više voleli duel Đuke i Zorane?

Medijska sećanja na zoru pluralizma kao da bude nostalgiju. Predsednik DSS Miloš Jovanović biće kandidat za predsednika Srbije koalicije NADA, koju čine DSS, Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS) i 23 udruženja građana. NADA malkice podseća na parodiju prvog DEPOS-a iz 1992. Što ne znači da među pristalicama DSS i POKS nema i onih koji zaista veruju da je monarhija način da se Srbija ratosilja Vučića, ili koji smatraju da je takozvani demokratski nacionalizam zaista realna alternativa Vučićevom režimu.

Jovanović koji očigledno veruju u upornost, insistira na dostojanstvu i karakteru u politici, a možda bi se to najbolje videlo kad bi lider DSS u jednom od mnogobrojnih nastupa na TV prema nekom visokom zvaničniku SNS nastupio kao osnivač DSS Vojislav Koštunica naspram visokog predstavnika SPS Miloša Labana u studiju RTS decembra 1990. u vreme prvih višestranačkih izbora.

Dosovsko vreme kad je Srbija za predsednika birala između Koštunice i Labusa, sve sa TV duelom sa preko desetak novinara koji su u beogradskom Medija centru imali priliku da postavljaju pitanja, deluje kao ’Periklovo doba’.

Ili je možda nedostižan uzor TV duela bio i onaj Brane Crnčevića (’nestranačke ličnosti’) i profesora Vladete Jankovića (portparol DEPOS-a) 1992. godine. Vladeta se sećao kako je nekad Brana znao da uđe u sitne sate u Klub književnika – ’raspoložen ali stoji’ – i kako je znao briljantno da kritikuje Andrića. Pa se onda cinični Vladeta pitao kako je moguće da onaj Brana koji je kritikovao jednog Andrića sad podržava jednog Miloševića. Onda mu je Brana objasnio, a i nama, da Milošević nije običan političar, već ’državnik’.

Iako ima i onih koji tvrde da su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj danas deo keč ola, sumnjamo da bi njih dvojica uopšte medijski mogli da se sretnu, kamoli da ponove legendarni tv duel iz 1997. Koji je za razliku od serije revijalnih duela Šešelja i Čanka i dalje unikatan.

Predstavnici režima uveravaju opoziciju da bi bilo TV duela ako bi bilo i drugog kruga predsedničkih izbora (po principu Toma – Boris), jer su uvereni da je drugi krug nemoguć. Za Vučiča drugi krug je samo noćna mora u makijavelističkoj stvarnosti. Velika bi to bila lutrija.

Ne zaboravimo da je autsajderu Tomislavu Nikoliću počeo da skače rejting tek nakon TV duela sa robotizovanim Tadićem između dva kruga 2012. Na taj duel na RTS Toma je došao u pratnji Vučića, a Boris u pratnji Nebojše Krstića.

Otuda je i dalje nejasno zašto opozicija kao jedan od glavnih predizbornih uslova ne postavlja TV duel pred prvi krug predsedničkih izbora.

Naprednjaci će logično reći kako Vučić sam protiv svih vas džumle?

Prvo, on je više puta uveravao javnost da mu to nije problem (sam protiv svih njih), drugo neće biti svi protiv Vučića, biće tu i poneki njegov kandidat (električni zec ili zečica), plus što opozicija može da podseti na hrvatski primer kad je pred prvi krug predsedničkih izbora 2019. u toj zemlji jedanaest predsedničkih kandidata debatovalo, od onih opskurnih i ideološki ekstravagantnih, do ozbiljnih – Kolinde Grabar Kitarović, Zorana Milanovića i Miroslava Škora.

Formalno takav zahtev opozicije za Vučića ne bi bio neki preterani ustupak, ali bi s druge bio izvestan psihološki pritisak.

Uostalom, opozicija može da podseti Vučića da on uvek insistira na tome kako Srbija prvi put u istoriji stiže i prestiže Hrvatsku po privredi. Može li u izbornom procesu to da uradi?

Pošto je TV dijalog teško ostvariv, ostaje nejasno zašto je opozicija odustala od zahteva za nacionalnom frekvencijom za nevladinu TV. Treba da traži dve nacionalne frekvenciji za dve opozicione televizije, pa da na kraju ipak pristane na jednu kao znak kompromisa i dobre volje.

Opozicija ponekad brzopleto naglasi da bi izborena nacionalna frekvencija bila objektivna TV. Ne, vama ne treba objektivna, već opoziciona TV. Ako je objektivno, onda uglavnom objektivno morate izvestiti i kad Vučić pred izbore bude otvrao autoput koji u prošlost šalje gužvu u Čačku, ili prugu za Novi Sad koja zaista može da bude bolja nego u Švajcaraskoj.

Goran Vesić je u napadnoj kampanji. Vučić kao da je dopustio (makar fingirano) naprednjačke prajmerise u Beogradu, na relaciji Vesić – Šapić.

Borko se ne preziva Sirizović, pa je hteo da iskoristi Ciprasov uspeh i kroz svoju Levicu Srbije napravi ’srpsku Sirizu’. Tek je onda logično da Nebojša koji se preziva Zelenović postane zeleni. To je marketinški zicer. Ali zauzet time kao da je izgustirao svoj predlog opozicionih prajmerisa. Zelenima (Ekološki ustanak) nije pragmatično da utvrđuju kao sindikati pred pregovore sa vladom  ‘reprezentativnost’, jer oni valjda misle da sad imaju istorijski ‘vajld kard’.

Ko se tek seća predloga Vuka Jeremića da ‘pravu opoziciju’ predstavljaju dva kredibilna pregovarača.

Deo opozcije u ’konačnom sporazuma’ traži u svim Informativnim emisijma (Dnevnik 1, 2, 3, Vesti, Jutarnji dnevnik, Jutarnji program, Magazin Oko…) da bude obezbeđena jednaka zastupljenost predstavnika vlasti i opozicije potpisnica Sporazuma, tako što će se vreme obraćanja imenovanih, izabranih i postavljenih lica predstavnika vlasti ponderisati sa 0,5. To formalno deluje korektno, ali kako kvote (koje podrazumevaju nametanje) usaglasiti sa konceptom autorskih emisija (koje pretpostavljaju slobodu izbora), i na javnim servisima i na privatnim TV?

Ministarstvo za izbore u momentu kad je plasirano jeste možda bilo bizaran uslov (predlog) opozicije, ali kako se približavaju kraju pregovori oko izbornih uslova, takvo ministarstvo zvuči racionalno.

Zar predloženo koordinaciono telo za javno informisanje, već nije pola tog ministarstva? ’Konačni sporazum’ je teško sprovesti bez ugrađivanja u njega starog predloga o paralelnom uređivanju RTS. Ako je birokratski teško obezbediti ’ravnomernu zastupljenost’ ili je malo nezgrapno da se drugi dnevnik uređuje po principu jedan dan oni, drugi mi, zašto ne iskoristiti u novom ključu stare forme: Eto, zloglasni, ratnohuškački ’Dnevnikov dodatak’ iz devedesetih, sad bi mogao biti format za opozicionu sliku stvarnosti i demokratsko pravo na monolog.

Ali, prvo svi treba da prestanu da se foliraju. Da odustanu od dijaloga. Jer ga i ne žele. Da građani imaju medijski izbor između dve monološke predstave stvarnosti. Jer medijski konzumenti, kako je govorio direktor Foksa Rodžer Ejls, ne žele da bude informisani, već žele da imaju iluziju da su informisani. Ljudi vole da čuju istomišljenike.

Srbiji je potreban medijski model ’prištinskog korzoa’ iz osamdesetih. Pa nek’ svako odluči kojom će stranom ići.