Kako je izgledalo hapšenje Miloševića pre 20 godina iz ugla učesnika

„Neposredno pred hapšenje Milošević je bio miran. Nije osećao strah i verovao je da neće biti izručen Hagu, kako su mu obećali Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić i Milan Milutinović. I tu se ne slažem sa tvrdnjama pojedinih socijalista, pre svega Slavice Đukić Dejanović, koja tvrdi da je on znao da je hapšenje korak ka izručenju Haškom tribunalu. Verovao je Milošević Banetu Ivkoviću da će on sa Đinđićem da završi to da izručenja Hagu ne bude“, ističe za Danas advokat Toma Fila, koji je sa Miloševićem proveo poslednje trenutke pred njegovo hapšenje.

Pored File u vili Mir bilo je još nekoliko njegovih najbližih saradnika i članova obezbeđenja.

Za razliku od Miloševića, objašnjava sagovornik Danasa, njegova supruga Mira i ćerka Marija nisu bile tako smirene.

„Na svakom koraku su pokazivale nervozu, čak agresiju. Marija je htela da puca, vikala je na sve i svakoga, a ocu je govorila da je sramota da ga dosovci hapse, da je sramota da se preda i da treba da se ubije. I Mirina priroda je bila agresivna. Nikada ona ne bi plakala i molila, a sećam se samo da je u napadu jedne takve agresije ušla u SPS i polupala kompjutere. Te noći pred hapšenje Miloševića tražila je od ljudi da brane Miloševića. Tvrdila je da je napolju stotine hiljada njegovih pristalica, a bilo ih je tek nekoliko stotina. Njegov najveći problem bila je njegova porodica“, objašnjava Fila.

On pojašnjava da nije tačno, kako je prikazano u seriji „Porodica“, da ga je sa Miloševićem povezala Borka Vučić, ali ne spori da mu je broj telefona možda zaista dala Borka.

Napominje da se sa Miloševićem upoznao mesec dana pre hapšenja i da je sa njim u vili Mir popio čašicu-dve rakije. Tada mu je bivši predsednik tražio pomoć, odnosno da prestanu napadi na njegovu decu, ako baš njega moraju da napadaju.

„Razgovarao sam sa Đinđićem i glavnim urednicima, nakon toga i napadi na njegovu porodicu su zaista i prestali. Međutim, Đinđić je potpisao i dokument u kome se obavezao da ga neće poslati u Hag, da mu neće dirati porodicu i da mu neće dirati imovinu. Sve tri stvari su slagali. Izručili su ga Hagu, imovinu su pokušali da mu uzmu, svim članovima porodice su sudili. Originalna dokumenta, jednu i drugu garanciju, dao sam Miri, koja je to odnela u Rusiju“, priča advokat Fila.

Navodi i da je prvobitna namera bila da surčinski kriminalci otmu Miloševića i da ga prebace u Tuzlu i za to uzmu novac, ali da taj pokušaj nije uspeo, jer su Kobre i Vojska, na čijem je čelu još bio Nebojša Pavković, štitile vilu Mir.

Miloševiću su, kako navode sagovornici Danasa, u poslednjem trenutku leđa okrenuli njegovi najbliži saradnici koje je, kako je sam tvrdio, doveo na vlast. Jedan od njih je Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije koji je potpisao izjavu da Milošević neće biti izručen Hagu. Ni dvadeset godina kasnije Milutinović nije raspoložen da govori o ta dva dana koja su prethodila hapšenju njegovog stranačkog kolege.

„Ne mogu sada o tome, molim vas. Nemojte da nastavljamo sa tom pričom i da se vraćamo na sve to“, rekao je Milutinović za Danas.

Na pitanje da li su tačne tvrdnje pojedinih socijalista da je izdao Slobu, koje su na svojevrstan način i prenete u mini-seriji „Porodica“, Milutinović kaže da je odgledao prvu epizodu te serije i da to što je tamo navedeno nije tačno. „Nije tačno da sam izdao i nemojte molim vas dalje da ulazimo u razgovor“, zamolio nas je Milutinović.

Ni Branislav Ivković, nekadašnji visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, koga je Milošević nazvao petom kolonom, juče nije bio voljan da odgovara na pitanja Danasa. Umesto odgovora na pitanje zašto je Miloševiću u noći hapšenja okrenuo leđa, on nam je odgovorio da sačekamo da odgleda sve epizode serije „Porodica“, pa će onda komentarisati, mada naše pitanje nije uopšte imalo dodirnih tačaka sa serijom.

Zbog te takozvane izdaje u noći hapšenja, Milošević je iz Centralnog zatvora tražio od Živadina Jovanovića da prenese Glavnom odboru da Ivković mora biti isključen iz stranke, jer je najodgovorniji za njegovo hapšenje.

Umesto isključenja, on je uz Živadina Jovanovića, Zorana Anđelkovića, Ivicu Dačića, Dmitra Šegrta, Dušana Bajatovića, Dobrosava Radovića, Bojana Kekića i Živorada Igića postao član najužeg partijskog rukovodstva, novoformiranog Sekretarijata SPS-a, koji će ubuduće upravljati ovom partijom umesto petorice dotadašnjih potpredsednika čije su funkcije ukinute.

Zbog čega Jovanović nije poslušao naređenje partijskog šefa, za Danas kaže da su okolnosti bile takve.

Na pitanje zašto su Miloševića izdali njegovi najbliži saradnici Jovanović odgovara da ništa od događanja ne može da se objasni samo kroz odnose na lokalnom nivou, odnosno u Srbiji.

„Sve što se dešavalo na našem prostoru poslednje tri decenije ne može se gledati bez involviranosti Zapada. Sve to kako se ko držao u noći hapšenja je samo detalj u mozaiku, gde većinu kockica čine zapadni faktori. Ja gledam uzroke, a pojedincima o kojima vi hoćete da pričamo ne želim da se izjašnjavam“, ističe za Danas Jovanović, bivši šef diplomatije i bivši visoki funkcioner SPS.

Jovanović priznaje da je tačno da je Milošević „predlagao da Bane ne bude potpredsednik SPS“.

„To što ga GO SPS nije poslušao bilo je zbog unutrašnjih odnosa snaga u stranci. Partijski vrh jednostavno nije bio za to da se ostvare njegovi predlozi. I moje, ali i uverenje drugih je bilo da se sačuva SPS od raspada i podela, izvršene su neke manje promene od onoga što je Milošević tražio“, ističe Jovanović.

Na pitanje da li je vrh SPS pogrešio jer je Ivković vrlo brzo formirao svoju partiju, kaže da nije od onih koji su naknadno pametni.

O samoj noći hapšenja Miloševića u vili Mir sagovornik Danasa kaže da ne može mnogo toga da govori, jer nije bio unutar Vile, već ispred sa ogromnom masom građana. Okupljeni ljudi su, napominje, zahtevali da se Milošević ne hapsi, da mu se omogući da se sa slobode brani.

„Bilo je tu mnogo napetosti i neizvesnosti „, kaže Jovanović.

Sagovornici Danasa iz SPS tvrde da je tadašnje rukovodstvo Đinđić, Koštunica, Milutinović dalo garancije da Milošević neće biti izručen Hagu, jer u tom trenutku takav zahtev iz Haga nije ni postojao.

Međutim, Žarko Korać, potpredsednik u Đinđićevoj vladi, kaže da je odluka o hapšenju Miloševića bila politička.

„To je bila odluka Vlade Srbije i to je suština svega. Sve ostalo što se događalo je sekundarno. Protiv te odluke je naravno bio Koštunica i kada je ta odluka donesena bio je problem sprovesti je, jer je postojalo dvojstvo vlasti. Vojsku je kontrolisao Koštunica, a Đinđić delimično policiju, čak ne ni celu. U tom trenutku nije postojao zahtev iz Haškog triubunala da se Milošević izruči, ali je postojala optužnica“, kaže Korać za Danas.

Dodaje da ne veruje da je Đinđić obećao da će se Miloševiću suditi u Srbiji, jer za to jednostavno Srbija nije imala kapacitete, a istovremeno je naša zemlja bila članica UN i morala je da poštuje sud koji je osnovao Savet bezbednosti UN.

On napominje da u vreme hapšenja Miloševića nije bio u vili Mir, tako da ni ne zna šta se tačno tamo dešavalo. „Po onome što znam tamo je vladala vrlo mučna atmosfera i mislim da serija ‘Porodica’ tu atmosferu prikazuje mnogo normalnijom nego što je ona zaista bila“, zaključuje Korać.

Poslednji intervju pre hapšenja

Slobodan Milošević je poslednji intervju pre hapšenja dao za izraelski list Haarec i za Danas. Intervju je potpisao Dragan Bisenić i izašao je u vikend broju 24. i 25 marta 2001. Prenosimo deo:

* Ovih dana u Beogradu se skupljaju novinari iz celog sveta, očekujući Vaše privođenje i hapšenje. Kako Vi doživljavate te pritiske? Jednom ste u intervjuu rekli da Vam je „savest mirna“ u pogledu najavljenih suđenja.

– Što se tiče skupljanja novinara iz celog sveta da gledaju „privođenje i hapšenje“ bilo čije, gledam na to kao ostatke gladijatorskih potreba, tako dugo zadovoljavanih u Evropi. Pritiske doživljavam kao što ih doživljava svaki čovek koji je izložen pritiscima – odnosno kome se preti nasiljem.

A što se savesti mirne tiče, na mirnu savest se ipak poziva neko ko snosi odgovornost u negativnom smislu, za neke odluke, događaje, poteze, ponašanja. Nalazeći se na čelu Srbije, a zatim i Jugoslavije, ja mislim da sam učinio sve da odbranim svoj narod i da nisam povukao nijedan potez na štetu interesa zemlje, naroda i građana. Naprotiv. U istorijskim okolnostima koje su snašle ovaj deo sveta i posebno genocida nad Srbima mislim da sam postupao najbolje što se moglo, a sigurno, najbolje što sam ja mogao… Ja sam u sadašnjosti imao veliku podršku od naroda i javnosti. Imao sam i mnogo kritičara i protivnika. Ali, u budućnosti, u istoriji, sigurno ću imati manje protivnika a, možda, i manje kritičara. Uostalom, videće se.