Foto: R.BalaćNi kao samostalna država pre Jugoslavije i u njenom okviru, a niti posle raspada zajedničke države, Srbija nikada nije bila dovršena država, ona konstantno živi u polju nedržavnosti, ocenjeno je na tribini pod nazivom „Srbija kao nedovršena država“, koju su organizovali Pokret „Novi optimizam“ i Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“.
Srbiju ne možemo jasno da definišemo kao državu i na delu je, zapravo, stanje bezdržavlja, koje traje skoro 20 godina, naglasila je sociološkinja Vesna Pešić.
Ona je podsetila da je Zoran Đinđić u studiji „Jugoslavija kao nedovršena država“ smatrao da je to bila nedovršena, fasadna država iza koje je stajala partija, jedna ideologija, a ne vladavina zakona i institucija.
Prema njenim rečima, posle raspada te zemlje, umesto ideologeme partija-država, imali smo ideologemu tribalnog nacionalizma. Taj period, dovodi do stanja nepostojanja državnosti i do toga da se ne znaju granice države Srbije. Rat je zbog toga izazvan, Srbija je rekla da ne priznaje republičke granice, da su njene granice mnogo veće, da treba praviti novu Srbiju koja će okupiti sve Srbe okupiti pod jednu kapu. To je dovelo do toga da ni današnja Srbija ne zna svoje granice.
„Država, po definiciji, koja ne zna svoje granice, ne zna koja je njena teritorija, koje je njeno stanovništvo, to je stanje nedovršene države. Sadašnja vlast, dodaje ona, nasledila je to stanje, ali uvodi i jedan novi način rasturanja državnosti, „neformalna državnost“ gde više nemamo ni ideologiju komunizma, ni ideologiju nacionalizma. Iza te nezavršene države i teritorijalnih pitanja uspostavlja neformalne odnose koje bi mogli da nazovemo da je to stanje državnosti mafijaške države, koje se zasniva na nekoj vrsti ličnih, porodičnih, grupnih, kumovskih, mafijaških odnosa. Od neke socijalističke, nacionalističke države, ova vlast nastavlja tu nedržavnost, iza koje formira jednu klanovsku državu, koja ima apsolutnu personalizaciju, nikakve institucije više ne postoje“, navela je Pešić.
„Ako gledamo dva aspekta državnosti – pre svega institucionalni deo, koji je uvek bio klimav i nikada nije postojao, do toga da sada imamo kombinaciju uništavanja svih institucija plus otvorenu državu koja nije uspela da definiše svoje granice. Prema tome, mi smo sada u apsolutizovanom, privatizovanom stanju gde je država potpuno otvoreno privatizovana od jedne grupacije koja je uništila i društvo i državu. Ona se krije iza nedefinisanosti granica i zbog rešavanja Kosovskog pitanja režimu je oprošteno da može da ide veoma daleko u uništavanju svih institucija. Taj institucionalni deo je daleko više stradao nego u odnosu na socijalističku, pa i Miloševićevu državu, ocenila je Vesna Pešić.
Srbija je primer nedržavno organizovanog poretka, smatra advokat Slobodan Beljanski. Navodeći karakteristike takvog poretka, on je rekao da je politika prodrla u sve pore života i dominira nad pravom.
„Izvršna vlast dominira nad ustanovama kojima je ustavom garantovana nezavisnost i samostalnost. Pobeda na izborima se odavno oseća i prima kao kupovina licence za nekažnjeno kršenje zakona. Prisutno je promovisanje pripadnika plebejskih autsajdera u državnu elitu i to autsajdera koji su oličenje neukosti i nevaspitanja što ujedno vodi društvu kome je netolerancija jedan od primarnih oblika komunikacije. Nesumnjiva je kriza parlamentarne demokratije i manifestacija autoritarnog režima. Tu je i premeštanje političke borbe na teren moralne ili krivičnopravne deskripcije kroz propagandu medija koji su kupljeni ili ucenjeni. Zatim, postoji sveobuhvatna politička i materijalna korupcija, pad obrazovanja, potcenjivanje znanja, zatiranje racionalnosti i dramatično snižavanje rasudne moći. Sve to dovodi do osećaja nesigurnosti građana i strepnje, nezadovoljstva i neizvesnosti. Moram tome dodati i neprimereno prisustvo i potenciranje uloge klera i crkve u sekularnoj državi. I ono što najviše zabrinjava, uprkos svim ovim odlikama, postoji upadljiva pasivnost građana“, upozorava Beljanski.
„U evropskoj civilizaciji, Srbija je primitivno društvo, takva joj je i država. Svi iz vlasti i dobrog dela opozicije brižljivo paze kada pomenu Kosovo da ne izostave reč takozvano. Ne vidim ništa manju potrebu da, kada se pomene Srbija, se koristi isti atribut“, zakjučio je Beljanski.
Sudija Apelacionog suda Miodrag Majić ističe da institucije ne rade svoj posao, nemamo tužilaštvo, sudove u punom smislu, a slično je i kada se pogleda Skupština, mediji… Nemamo nijedan element države koji bi bio definisan.
Kontinuitet bezdržavnosti je mnogo duži na ovim prostorima, kaće Majić i dodaje da pribegavamo romantizovanju prošlosti, zaboravljamo da smo izašli iz jednog velikog eksperimenta – socijalizma i nastavljamo da vučemo taj kontinuitet eksperimentisanja i igranja sa državnošću.
„To što nemamo dovršenu državu, ne znači da nismo sve bliže jednom dovršenom društvu. U jednom paralelnom univerzumu, imamo društvo koje je uspostavilo svoje sudove, tužilaštva, izvršne organe koji govore ko je kriv, a ko nije, svoje medije, svoj način izbora i to funkcioniše. Ako pogledate koliki broj klijenata je zadovoljan takvim stanjem, videćete da bi bilo opasno verovati da se nestankom ideje bilo kakve države, približavamo nestanku takvog modela“, smatra Majić.
Na pitanje šta i kako menjati, Majić kaže da je prvi korak da srpsko društvo prizna svoje greške.
„Imam utisak da greške uporno ne priznajemo i verujemo da ćemo se nepriznavanjem grešaka na neki volšeban način u nekom trenutku probuditi u nekoj drugačijoj stvarnosti. To se, prosto, neće dogoditi. Jednostavno, kao u svakoj vrsti utakmice, ako ne priznate svoje greške, i uočili ih, nastavićete u tom slepilu da se batrgate i dalje i probudićemo se za 20- 30 godina sa tri miliona stanovnika i sa još razorenijom stvarnošću, tvrdeći da mi i dalje idemo u dobrom pravcu, a ceo svet u pogrešnom. Zoran Đinđić, na koga se danas mnogi pozivaju, govorio je da je konstanta kod nas *trijumf interpretacije nad stvarnošću*. Mi konstantno prilagođavamo stvarnost svojim interpretacijama. To mi sliči pilotu kome su potpuno razdešeni uređaji na gps tabli i koji misli da leti za Amsterdam, a u stvari je otišao put Kijeva. Dakle, prvi korak bi trebalo da bude da priznamo da smo omašili pravac“, zaključio je Majić.
Politikolog Radivoje Jovović se zapitao kakvu i čiju državnost slavimo, čemu smo mogli da se nadamo ako je Ustav podelio društvo na dva dela- srpski narod i ostale građane, u zemlji u čijoj himni Bog štiti samo Srbe, Srbi su jedine i osnovne žrtve, a na zastavi i grbu nam je kruna.
„Ovo društvo se nikada nije dogovorilo da li želimo i kakvu demokratiju, kakva ljudska i građanska prava, kakav ćemo stav zauzeti prema antifašističkim vrednostima“, kazao je Jovović i podsetio na Đinđićevu misao da „način na koji neka politička zajednica raspolaže svojom prošlošću, određenje forme njenog identiteta“. Jovović ocenjuje da „živimo u društvu gde formalno pravni normativni akti stvaraju snažnu podlogu nesekularnim, nacionalističkim, fašističkim, autoritarnim tendencijama čija je posledica rehabilitacija etničkog čišćenja“.
Pravnica i kolumnistkinja „Peščanika“ Sofija Mandić ukazala je na glorifikaciju Sretenjskog ustava, koji se ocenjuje „kao najbolji u Evropi“, iako je trajao svega 55 dana i zapravo nije ni bio na snazi. Navodeći odredbe tog Ustava, ona je ukazala da mi već dva veka govorimo o istim stvarima.
Pisac Saša ilić, podsetio je da je Nenad Dimitrijević u predgovoru Đinđićeve knjige, ukazao je da u Srbiji postoji kultura ćutanja nad prošlošću i nad zločinima koji su izvršeni u ime srpske nacije. On je ocenio da je tu glavni problem i dodao da su Miloševićeve elite istrajavale u negiranju stvarnosti iz 90-tih godina kroz razne institucije, projekte i medije, pri čemu se diskredituje svako ko drugačije misli.
Kult ličnosti oskudnog znanja i uljudnosti
„Ovde se stvara, usađuje kult ličnosti, pri tome kult ličnosti koja ima nisku harizmu, oskudno znanje i još je oskudnije uljudnosti, sa odsustvom osećaja za meru i za uvažavanje prava, s naglašenim egotizmom, mesijanskim kompleksom, nametljivošću i sa sklonošću svakovrsnom preterivanju“, rekao je Slobodan Beljanski. „Čovek, kada ima sve to u vidu, rekao bi: pa, nema lakšeg političkog protivnika, ali on je u našim uslovima postao vrlo težak politički protivnik, gotovo nepremostiv. S jedne strane, imamo narod koji je polupismen u najvećem delu, koji ne pruža otpor i onda kada je direktno ugrožen, koji naseda na ovakve pojave, a s druge strane, imamo opoziciju koja nije daleko utekla od toga. I otuda nada da se nešto popravi je još uvek daleko od nas“, smatra Beljanski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
