Vasiljević: Želeli smo da živimo, a osećali smo da nam Milošević to oduzima

Neki od naših profesora su bili na terasi Narodnog pozorišta te smo se i mi, ni sama ne znam kako, našli tamo. Kada je Vuk Drašković završio govor, hteli smo da izađemo iz pozorišta, već je počela tuča demonstranata i policije. Suzavac na sve strane, uspeli smo da se sakrijemo u nekom ulazu u Dositejevoj. Te noći Milošević je izveo tenkove na ulice, a sutradan je na fakultetu grupa studenata odlučila da se pridružimo demonstracijama. Tako sam se našla na Terazijskoj česmi, imala sam fotoaparat i slikala sam sve – objašnjava za Danas Suzana Vasiljević, savetnica predsednika Srbije za medije, kako se našla u grupi organizatora Plišane revolucije 1991. godine na Terazijskoj česmi.

Napominje da čak misli i da je govorila studentima FDU tada na Terazijskoj česmi, a kada se birala delegacija za pregovore sa Miloševićem, neko je predložio da i ona ide sa njima kao predstavnik FDU.

„Profesor Mićunović je vodio nas, studentsku delegaciju, na Andrićev venac: mene, Žarka Jokanovića, Tiku Arsića, Zorana sa Filozofskog, a u pratnji je bio i novinar Zoran Petrović Piroćanac. Sećam se, dan je bio sunčan, prozori te sale u kojoj nas je Sloba primio bili su otvoreni, napolju se čulo „Slobo, Sadame“. Ja sam ga pitala kako se oseća dok mu pedeset hiljada mladih, njegovih studenata to uzvikuje, on je odmahnuo glavom i rekao: „Ne čujem ja ništa.“ Sedeo je sam preko puta naše delegacije, Piroćanac je predložio da neko sedne sa njegove strane, da ne bude mi svi naspram njega samog, on je rekao da nema potrebe, da se ne oseća nimalo „indisponirano“. Nekako je bio hladan i nezainteresovan na prvi pogled, ali neki nemir je bio u njegovim očima. Mislim da smo izašli posle pola sata, dole su nas dočekali studenti ovacijama. Mislili su svi da će Milošević sve da nas pohapsi, pa su se radovali što nas vide“, napominje Vasiljević.

Ona se priseća i da je energija građana i studenata na ulici bila veličanstvena, nikad više ponovljena.

„Mislim da smo tada shvatili u kom pravcu zemlja ide, da je rat tu, na vratima, a želeli smo da živimo, želeli da budemo deo slobodnog sveta, a osećali smo da nam Milošević to oduzima. Osam godina kasnije na filmskom festivalu u Šefildu, gde se prikazivao moj dokumentarni film o NATO bombardovanju, rađen za britanski Kanal 4, rekla sam na tribini: „Vi ste bombardovali grad koji je prvi ustao protiv Miloševićeve politike. Niste shvatili da prve tenkove Milošević nije poslao na Vukovar, Bosnu, Kosovo… Poslao ih je na svoje studente u centru Beograda“, ističe sagovornica Danasa.

Na pitanje da li su te demonstracije bile presudne za njen potonji angažman ona odgovara da ju je nakon demonstracija Žarko Jokanović odveo kod Dušana Mihajlovića u Novu demokratiju.

„Dušan je rekao da razmislim, da ako želim da se bavim politikom, dobrodošla sam u njegovu stranku. Moram priznati da sam tada ozbiljno razmišljala da počnem da se bavim politikom, mislila sam da zaista možemo nešto da uradimo. Međutim, nekako u isto vreme sam dobila ponudu da radim za nemačku televiziju i tadašnji šef beogradskog biroa Hans Havlovic mi je rekao: „Odluči se, ili politika ili televizija.“ I tako je moja politička karijera završena i pre nego što je počela. Posle toga, sve naredne demonstracije sam pratila kao producent, ali negde je ta želja ostala i mislim da je mesto savetnika za medije predsednika Srbije spojilo te moje dve ljubavi: politiku i medije“, napominje Vasiljević.

Na pitanje kako komentariše to što se često poredi ono vreme iz 1991. godine sa današnjom političkom situacijom, sagovornica Danasa kaže da kada danas pogleda na skoriju istoriju Srbije i Balkana, više je nego jasno da su u pitanju dve potpuno različite situacije.

„Srbija je danas zaista demokratska zemlja koja se brzo razvija, koja posvećeno sprovodi sve reforme koje su neophodne kako bi društvo moglo da funkcioniše na najbolji način, kako bi ljudi imali jednaka prava i kako bi buduće generacije imale sve što im je potrebno za život dostojan čoveka, koji više ne moraju da traže u inostranstvu. I upravo u tome i jeste ogromna razlika između Srbije nekad i Srbije danas: današnja Srbija nije izolovana, nije zemlja od koje svi okreću glavu i nije zemlja u kojoj pošteni ljudi treba da strahuju za svoj život ili za budućnost svoje dece“, zaključuje savetnica predsednika Srbije Aleksandra Vučića.