Zašto opozicija još ne poziva na proteste?

Nije stigao ni nakon što su u petak nezadovoljni predstavnici Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana i Pokreta za preokret napustili taj dijalog.

Lideri SSP i DS Dragan Đilas i Zoran Lutovac više puta su govorili da su protesti i pobuna odgovor na nepostojanje uslova za slobodne izbore.

Ipak, poziva još nema, što može da ukaže na više stvari.

Na primer na to da opozicija još veruje u postizanje sporazuma i poboljšanje uslova, ili pak da ovakav razvoj stvari nije očekivala i nema plan za dalje korake, do toga da je, kako kažu naši sagovornici, svesna da trenutno ne može na ulicu da izvede dovoljan broj ljudi koji bi bio osetan pritisak na režim.

Janko Veselinović, predsednik Pokreta za preokret, za Danas kaže da su stranke iz grupe u kojoj su SSP, DS, PSG, PZP, ZZS i inicijativa Ne davimo Beograd u kontaktu.

– Ove nedelje ćemo imati sastanak i druge aktivnosti, koje su posledica neprihvatanja vlasti zahteva da sledeći izbori budu slobodni. Građane ćemo na vreme obaveštavati o svim aktivnostima i usaglašenim dogovorima i planovina. Ali deo razgovora u ovom momentu nije za javnost jer ne bi hteli da izlazimo sa informacijama dok razgovori traju. Razgovaraćemo uskoro i sa strankama van naše grupe – objašnjava on, koji je jedini od političara bio spreman da govori na ovu temu.

Vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević za Danas kaže da za njega nije čudno što opozicija još ne zove na proteste.

– Opozicija je svesna da proteste nije tako lako pokrenuti, naročito oko takve teme kao što je dijalog oko izborni uslova. Čak i da zanemarimo epidemiološku situaciju. To će isto biti problem sa nekim eventualnim budućim protestima – biće potreban povod i konkretni zahtevi, a videli smo tokom i nakon „Jedan od pet miliona“ protesta koliko je teško formulisati i artikulisati nezadovoljstvo – objašnjava Spasojević.

Slično misli i politkolog Mladen Mrdalj.

On navodi da od protesta „Jedan od pet miliona“ piše da opzocija nema strategiju u okviru koje bi smisleno povezala razne performanse i taktike.

– Jedan od ključnih elemenata strategije je mobilizacija sredstava neophodnih za pobedu, a u ovim okolnostima mobilizacija ne može na ulice da izvede dovoljno ljudi koji bi se nazvali kritičnom masom – masom pred kojom bi Vučić ustukao i bio primoran na realne ustupke. Opozicija ne može da mobiliše kritičnu masu jer ne može da ponudi drugi ključni element strategije – uverljiv put ka završnici u kojoj “naša strana” odnosi pobedu – ukazuje Mrdalj.

Kako dodaje, sve dok opozicja čak i implicitno navodi da je za završnicu potrebno krvoproliće (koje se eufemisticki naziva “ulicom” ili “svim sredstvima” ili “građanskom neposlušnošću”), neće uspeti da mobiliše kritičnu masu.

– Nakon što se delegacija EU svrstala na Vučićevu stranu, više se na proteste ne može pozvati ni u ime skretanja pažnje EU na stanje u Srbiji. Negativna kampanja kojom se dokazuje da je Vučićev režim krimjnalan očigledno ne uspeva da pokrene kritičnu masu. Opozicja sad ima dva pravca. Prvi je da ujedinjenjem signalizira građanima da je stanje dogorelo do nokata i da se tako juriša na beogradske izbore bez obzira na pritiske režima ne bi li oslobađanje Beograda nagrizlo Vučićev imidž svemoći kojim demobiliše neodlučne i mobiliše svoje pristalice. Drugi je da se ujedini oko referendumske kampanje kojom bi se mobilisala kritična masa na osnovu konkretne referendumske inicijative da se uvede opozicioni dnevnik na sve televizije koje koriste nacionalne frekvencije ili da se ukine glasanje za partije i uvede glasanje za pojedince po imenu i prezimenu – navodi Mrdalj.

Prema njegovim rečima, oba predloga su konkretni zahvati u najtrulije delove našeg političkog sistema.

– Dakle to nisu pozivi da se glasa za određenu partiju i samim tim su imuni od kritike da su “svi isti”. Referendumska kampanja bi tako mogla pokrenuti kritičnu masu jer bi dala ostvarljiv plan do konkretne završnice čiji bi prvi korak bio nenasilan opštenarodni zamah na skupljanju 200.000 potpisa za održavanje obaveznog referenduma – smatra on.

Kako opisuje, kako bi referendumska kampanja odmicala, tako bi se širila mreža po Srbiji sa jasnim, merljivim, konkretnim ciljem koji je zasnovan na ustavom propisanoj obavezi da se na zahtev 100.000 građana održi referendum.

– Ukoliko bi Vučić pokušao to da spreči, postojala bi kritična masa za ozbiljne demonstracije koju bi činili ljudi koji su potpisali zahtev za referendumom, organizovani kroz mesece kampanje skupljanja potpisa. Ne vidim drugi način, osim nekog neočekivanog incidenta koji bi gnevom isterao ljude na ulicu – zaključuje Mrdalj.

Nedostatk kritične mase uočava i proferoska Univerziteta u Beogradu Biljana Stojković, koja je i članica neformalnog udruženja intelektualaca „Skupština slobodne Srbije“.

– Jasno je i opoziciji da razjedinjeni i pojedinačno ne mogu da okupe ni blizu dovoljan broj ljudi na ulici za ozbiljan pritisak na vlast. Građani su zbunjeni veoma promenljivim izjavama i ponašanjima lidera opozicije – javno pozivaju na okupljanje, a već u sledećim rečenicama nam stavljaju do znanja ko i zbog čega nije prihvatljiv ili pod kojim uslovima im je okupljanje prihvatljivo. Opšti je utisak da stranke nemaju plan, a teško je očekivati da će građani pratiti bilo koga bez jasne strategije i cilja – kaže Stojković.

A novinar Srđan Škoro navodi da ulicom prete najčešće oni koji ne poznaju ulicu i najmanje ih ima za vreme protesta.

– Nema sumnje da su protesti nesto čega se Vučić i ekipa na vlasti najviše plaše. Opozicija zato njima povremeno i preti ali se i oni istovremeno toga plaše. Posebno izostanka potrebnog broja izašlih grašana na te proteste. Ulicom prete najčešće oni pojedinci koji ne poznaju ulicu i najmanje ih ima na ulici za vreme protesta. Narod ako odluči da iskali svoj gnev i nezadovoljstvo aktuelnom vlašću neće sigurno čekati na poziv opozicije – smatra Škoro.
Kako zaključuje pregovore oko izbornih uslova opozicija je morala prekinuti sa otkricem klana Velje Nevolje i od tada već boraviti na ulicama gradova po Srbiji.