Mikstejp za postkarantin: Plejlistu pravi Despot Tomić 1

Foto: Armin Muratović

Kao i uvjek nemamo dovoljno zdrave muzike, mislim na čitavo naše govorno područije. Djeci koja hoće nešto da naprave od sebe su zamazali oči casting show-ovima. Svako hoće da bude popularan i hoće da bude “pevač”.

Malo je ljudi koji žele da budu muzičari, vrlo je malo ljudi koji su spremni da provode osam sati dnevno sa instrumentom, i to je srž problema. Ego nam pumpaju jer nas cifre definišu, treba nam profit jer „sinko gledaj od čega se živi“, a kada ti takve stvari postanu bitne, onda je nadahnuće samo podstanar u kući kapitalizma – to za Danas kaže muzičar Despot Tomić, čiji će prvi album „antiRomeo“ izaći 7. novembra.

Tim povodom on pravi ovonedeljnu plejlistu za Mikstejp za postkarantin.

Kako kaže, album je snimljen kod Ramba sa ljudima koji su fenomenalni muzičari, a sada su već postali i njegovi drugari.

– AntiRomeo konačno izlazi. Sam koncep će vam biti jasan kada poslušate drugu pjesmu na njemu “Nina” u njoj kažem: „sa njom u krevet sa tobom na predstave, gdje drame sve lice na mene, nije ni čudno, što zovu me antiRomeo” – pojašnjava Tomić i dodaje da su u pitanju pesme, o momku koji ili nije dobio devojku ili je dobio pogrešnu, nastale u prvoj polovini njegovih dvadesetih godina života, pa je u pitanju neka fotografija autorove mladosti, uhvaćena u audio format.

Od tri pesme koje je objavio „Srce Zna“ je, prema njegovim rečima, najlošije prošla, ali je kako kaže najbolja refleksija njegovih autorskih sposobnosti.

– Muzika u sebi krije taj JJ Cale Oklahoma osjećaj, a tekst ima notu žudnje za osobom koju si nekada imao, i želje za mjestom koje danas samo postoji u mojoj glavi. Opisao bih pjesmu slikom naslovnice od Dylanovog albuma The Freewheelin’ Bob Dylan. Taj osjećaj sam htio da uhvatim u pjesmi – objašnjava autor.

Inače, muziku koju stvara opisuje i kao „gitarocentricni“ rock, sa primesama džeza i bluza. Kako kaže, u osnovi svake pesme je jedna, koju bi mogao i na akustičnoj gitari da izvede bilo kada, bilo gde.

– Dugo sam išao po „open mic sessionima“, i to je ostatak iz tog perioda. Za sada je sve jako tradicionalno napravljeno, sve forme su tu i sve prati neku klasičnu formu pop muzike, ali u budućnosti ću svakako pokušati da probijem te barijere – najavljuje Tomić.

On kaže da ga većinom život i stvari koje se dešavaju oko njega, inspirišu da stvara muziku.

– Nisam neko ko pročita naslovnicu u novinama i odmah uhvati gitaru. Pustim da mi se nešto desi i onda nakon dužeg perioda obrade datog događaja, kao iz ničega dobijem pjesmu. Uvjek to poredim sa onim osjecajem kada imaš najbolji argument na svijetu, negdje tri sedmice nakon rasprave – pojašnjava Tomić.

Upitan kakav je osećaj stvarati u doba korone, kada je sve po pitanju scene i muzičke industrije neizvesno, autor ukazuje da je jako čudan.

– Moram raditi jer je to stvar koju radim od svoje sedamnaeste godine, jednostavno ne znam nikakav drugi modus funkcionisanja. Korona je definitivno imala jak uticaj na moju muziku, sve je obojila u neku tamniju nijansu, a što se tiče industrije, sigurno ćemo preživjeti, ako ovo bude još trajalo moraćemo kao i uvjek da evoluiralo i da nastavimo dalje. „The show must go on“, jer šta bi život bio bez muzike – zaključuje Tomić.

Upitan koje emocije i atmosferu želi da prenese slušaocima on kaže da je loš u socijalnom kontaktu, pa zato ima osećaj da uvek ostane nedorečen.

Kada piše pesme želi da slušalac bude tu sa njim, u njegovoj glavi, da gleda kroz njegove oči, da se sa njim sjedini u tom momentu.

– To je valjda poenta iskazivanja sebe pred ljudma. Iznijeti onaj stari tepih iz potiljka i izlupati ga metlom dok sva prašina ne ispadne, poslije toga ga vratiti u kući i čekati da ga neko opet uhoda – primećuje Tomić.

Blinde Willie Johnson – John The Revelator