Uvek svoji, nikada nečiji

Sazrevanje nije promenilo njihova razmišljanja i stavove, samo ih je smestilo u ozbiljniji život. Okrenuli su se drugim profesijama i izazovima, ali to ne znači da propuštaju priliku da „pecnu“ domaće političare, niti da nas neće još jednom, trećim albumom (možda i poslednji) na njima svojstven način osvestiti i pokazati stvarno stanje stvari u društvu. O onome što je nekada bilo i onome što će uslediti, uz kafu nam je ispričao Feđa Dimović, član Beogradskog sindikata.

– Beogradski sindikat ne može da se raspadne. Mi smo prvenstveno prijatelji, pa tek onda muzička grupa. Taj naš treći album, s obzirom na godine i obaveze koje imamo, počev od porodičnih i poslovnih, možda će biti i naš poslednji. Sindikat će nastavili da živi kao ideja, jer je tokom godina on prerastao u pokret. Radimo i dalje na albumu, malo smo stali jer ne stižemo od poslova. Boško (Ćirković) i Ognjen (Janković) su u međuvremenu postali roditelji, svi ljudi u Sindikatu su uspešni u drugim profesijama. Urađena je većina pesama, a imamo još ideja. Ne volim da kažem izaći će tog i tog datuma, ali biće. Nadam se pre ranije, nego kasnije.

Da li će vaš treći album biti u stilu prethodna dva ili ćete ponuditi nešto novo?

– Verovatno svi očekuju napad na ovu ili onu partiju. Ali, pesme će biti životne. To mora da bude album za ispis, u slučaju da ne uradimo naredni. Trudićemo se da bude nešto novo, biće klasičnih sindikalnih pesama, gde se ceo sindikat izređa. Biće kritike u svakom slučaju, ali nekih konkretnih stvari, a ne samo dosadne politike i političara koji nisu vredni ni jednog stiha na našem albumu.

Planirate li da ponovo servirate „govedinu“?

– „Govedina“ je prva protestna pesma posle 5. oktobra, prva koja je dokačila DOS. Nas je sve to snašlo i zateklo, pa nam je čak bilo i smešno kako su se televizije utrkivale ko će više puta da pusti tu pesmu. Interesantno je da su „Govedinu“ ljudi počeli da analiziraju, kao da je to naš politički stav i program. Govorili su „oni su za ovog, za onog, ovde su više ispljuvali ovog, tamo onog…“. Čak je Vojislav Koštunica i njegovi ljudi iz izbornog štaba zaključili da smo za njega rekli samo da je mutav i da bi to moglo da bude afirmativno za njihovu kampanju, i to je bio jedan od prvih pokušaja da se Sindikat izmanipuliše. Pokušali su da iskoriste našu energiju, koja je definitivno njima falila, ali u tome nikako nisu uspeli. Kasnije kada smo sa singlom „Oni su“ mnogo više potkačili tadašnju Koštuničinu Vladu ponovo su bezuspešno pokušavali da nas svrstaju u neki drugi tabor. To je glavno prokletstvo u Srbiji. Niko u sistemu i van njega ne želi slobodoumne, nezavisne ljude. Odmah ti prišiju neku etiketu ili pokušaju da te ukalupe. Ne znam koliko puta ponovo treba da im serviraš neku „govedinu“ da bi konačno shvatili da mi nismo ni levo ni desno već „pravo u meso“.

Beogradski sindikat nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jedni su oduševljeni sa vama jer na satiričan način prezentujete stvarnost, a drugi pak kažu da ste bend koji „srbuje“. Šta je prava istina?

– Priča o Srbiji i patriotizmu je zloupotrebljena i te teme su toliko izlizane u nekim krugovima, da je za normalne ljude koji vole svoju zemlju i svoj narod sramota da kažu „ja volim Srbiju“. Ti negativni komentari su stigli zbog naših tekstova i par pesama o Kosovu, o istoriji. To je kod nekih krugova koji pokušavaju da unište tu zdravu priču o ovoj zemlji dočekano na nož. Zamerili su nam i prikačili razne etikete, kažu da smo nacionalisti, pa čak i da smo fašisti. Mislim da je došlo vreme da se skinu sve hipoteke sa novih, neukaljanih generacija koje dolaze. Da budemo ponosni na svoj kraj, svoj grad i zemlju a da nas zbog toga niko ne razapne na krst.

Da li je u trenutku vaše najveće popularnosti bilo poziva od domaćih stranaka da stanete baš na njihovu stranu?

– Pozivani smo na sve moguće konvencije. Zvali su nas čak i za onaj koncert sa Svetlanom Ražnatović koji je organizovala Demokratska stranka Srbije. Rekli su da bi bila dobra stvar da nastupi Beogradski sindikat, Ceca i Zdravko Čolić. Odbili smo to odmah. Zvali su nas da radimo afirmativnu pesmu za Ustav, za referendum za otcepljenje Crne gore, na konvenciju ove-one partije. Nama su ti pozivi smešni, jer mi nismo za bilo koga. Kako to ne kapiraju? Znaju da nas klinci slušaju, pa su hteli na taj način da regrutuju mlade. A mi želimo samo da budemo normalni i da imamo normalnu priču, a to je ovde izgleda nemoguće, ali i dalje ćemo se boriti da se to promeni. Iako nas u javnosti ponekad nazivaju političkim bendom, mi stalno ponavljamo da smo mi ustvari anti-politički bend.

Gde je srpsko društvo danas u odnosu na ranije?

– Imam utisak da nismo ni izlazili iz devedesetih. Više se ne nose šuškave trenerke, ali u principu ostao je isti fazon. Jedina promena je što više nemamo ratove. Nismo doživeli katarzu i pročišćenje, i dalje udaramo glavom o zid i ljudi se pitaju zašto ih stalno neko žedne prevodi preko vode. Posle Slobodana Miloševića, opet smo dobili šarenu lažu. Pozitivna energija i plamičak nade su se ugasili. Osnovni problem je što nismo uspostavili pravi sistem vrednosti, već su se nove političke njuške ufurale u već oprobane strukture bivšeg režima i uglavnom nastavile po starom. Ponekad, tu i tamo nikne neki svetli primer, nasluti se da je malo bolje, ali ipak je to daleko od onoga što smo svi očekivali. Ipak, i dalje sam mišljenja da će pravi ljudi doći na prava mesta i da ćemo živnuti. To smo zaslužili.

Sindikat i filharmonija zajedno

Puno se pričalo o zajedničkom nastupu Beogradske filharmonije i Beogradskog sindikata. Kakve su vaše impresije sa tog koncerta?

– Od ranije smo imali dogovor sa Ivanom Tasovcem da BS i BF naprave nešto zajedno. Kada smo čuli da država ne želi da izdvoji novac za filharmoniju bilo je logično da i mi priskočimo u pomoć. Mi smo napravili baladu disidenta i Ivan nas je pozvao da za taj koncert zahvalnosti napravimo nešto zajedno. Kad smo čuli kako naše stvari zvuče… to je bilo fantastično. To je možda najlepši doživaj tokom cele karijere sa Beogradskim sindikatom, to je kruna naše priče – napomenuo je Feđa Dimović.