Sa Jokićem prvi put na NBA poselo

 I stvarno, da sam znao u šta će se pretvoriti moje dugo, još od klinačkih dana željno iščekivano, prvo NBA iskustvo, ne bih jeo tri dana. Ali, o tom potom, idemo redom…

Prolazim avenijom pored Malcolm X koledža, jednog od simbola grada u kome je jedan drugi Afroamerikanac stekao status nacionalnog heroja, a malo kasnije i uvaženog poslovnog čoveka, srušivši tako tezu da crnci u beloj Americi mogu da se obogate isključivo pevajući i igrajući. Naravno, govorimo o Majklu DŽordanu.

Ispred dvorane, kao podsećanje na dane kada su titani u crveno-belim dresovima sa volovskim rogovima hodali (i skakali) zemljom, skulptura jednog i nedostižnog M23, čiji je dres i dalje najprodavaniji suvenir u obližnjoj prodavnici suvenira „bikova“, ali i „crnih sokolova“, ništa manje popularnog lokalnog hokejaškog tima, sa zavidnom kolekcijom Stenli kupova (trofej u hokejaškoj verziji NBA, NHL).

Ipak, uz dužno poštovanje prema letećoj najki reklami, nije on razlog zbog koga sam odlučio da NBA đanu skinem baš te prohladne čikaške noći 21. marta. Moj (razlog) je malčice bleđi i visočiji, ima lik dobroćudnog diva iz crtaća, lalinsku dušu meku ko tepsija omiljenog mu bureka, i odaziva se na ime Nikola. Jokić Nikola. Najveće NBA iznenađenje proteklih nekoliko godina, „Srbin sa rukom hirurga i mozgom astrofizičara“, kako ga je nazvao jedan američki kolega.

U svojoj trećoj NBA sezoni naš Jokara predvodi Denver Nagetse u borbi za plej-of, a jedna od najvažnijih utakmica na tom putu je upravo ova večerašnja…

Na novinarskom parkingu izrazito neljubazni „hillbilly“ iz neke privatne security firme se pravi nemušt dok mu pokazujem akreditacije, hoće da me skrati za 50 „baksa“. Provalio strendžera, pa hvata na foru. Ali nisam ni ja od prekjuče, zgulili su ovi đonovi dovoljno asfalta… Ostavljam mu dva dolara napojnice i žurim ka dvorani, u kojoj za koji minut počinje spektakl. Prolazim pored svlačionica, pravo kroz tunel koji vodi ka čuvenom parketu, na kome se već zagrevaju dugajlije oba tima, i u čudu konstatujem kako su tribine – poluprazne(?!)

Ali su zato štandovi sa fast foodom po hodnicima krcati ko na šabačkom vašaru u najboljim danima. I dok utakmica kreće, a Srbi i Afroamerikanci se batrgaju pod koševima, Ameri jedu li, piju… Iako u ovdašnjem saobraćaju važe restriktivna pravila (dozvoljeno 0 promila alkohola po glavi vozača), okolo se toči pivo u galonima, brste hotdogovi i pileći bataci, ližu sladoledi… Ko mari za basketbol. Tek krajem prve četvrtine sala se puni, ali festival ića i pića ne jenjava ni unutra. Na poluvremenu, dok pokušavam da se dočepam press centra, vozim slalom između čaša i tanjira umazanih kečapom i senfom. Tražim statistiku, a dve ljubazne gospođice koje sede za astalom u Press sali mi nude – meni! Da, za osam dolara možete da jedete i pijete do mile volje. „Statistika se ovde ne štampa, nju imate online“, vraća me u 21. vek ljubazna hostesa Bullsa.

Pivo nimalo jeftino, celih sedam dolara, ali popularna „Pesnica“ (Fist city) vredi svaki cent. A ja sam grogi već na pola druge čaše, onako zadihan od trčanja tamo-amo.

Gledam raspored sedenja na press tribini, nekoliko sedišta od mene ime Aleksandra DŽikića, trenera košarkaša Budućnosti. Nisam na kraju saznao da li je popularni DŽile usred plej-ofa Jadranske lige i borbe za titulu zapucao iz Podgorice za Chicago samo da bi video Jokića na delu, nije mi se pentralo u novinarske lože, svojevrstan golubarnik na 9. spratu dvorane (?!). Ostajem u prvim redovima koji su presvučeni u boje srpske trobojke. Nezvanično, utakmici je prisustvovalo preko 1.000 Srba, koji su prosto razgrabili tikete. NJih 500 ih je kupilo karte preko Serbian heritage night po ne baš prozaičnim cenama (najjeftinije od 75$), a ostatak ih je nabavio regularnim putem. Kako god, tek stekao se utisak kako je bar dve trećine dvorane navijalo za gostujuće Nagetse, što je redak prizor u NBA, gde nema organizovanog putovanja gostujućih navijača, tek poneki zaludeli fan, devojka ili član familije.

Ali, Nikola Jokić menja pravila. Pored toga što je atipičan centar, koji na svakoj utakmici podeli bar 5-6 asistencija, često i „bez gledanja“, Somborac koji u Americi najviše pati od nedostatka domaće kujne je postao prava ikona srpske zajednice u Americi, ali i šire. Navodno, neko je tu, u dvorani, sreo Srbe koji su zapucali čak iz Argentine da ga to veče vide u Čikagu.

Marko je konobar u jednom downtown restoranu u Chicagu. Kaže da dobro živi ovde, a pozamašan deo bakšiša troši tako što na gostovanjima prati Denver Nagetse. Pretpostavljate zbog koga. Plaši se da je usput zapatio nekakav maler jer se Jokić dva puta povredio na dve prethodne utakmice kojima je on prisustvovao.

Novinar, pomeri se s mesta, da ne izbaksuziramo čoveka, poluozbiljnim-poluzafrkantskim glasom komanduje dok širi zastavu sa orlovima.

Kad već pomenuh ikone, u tom duhu aminuje i paroh Radovan Petrović, koji vodi Crkvu Svetog Đorđa u Denveru:

Nikola Jokić je pravi ambasador Srbije i našeg naroda. On nas podseća odakle smo svi mi zaista i kakvi možemo da budemo ako se potrudimo – mudro zbori otac Radovan.

Među zemljacima koji su okupirali tribine, očekivano, najviše kamiondžija, napose Nišlija. Nikola je zauzeo prvi red sa suprugom Marijom, Amerikankom portorikanskog porekla. LJubav cveta, vidi se na prvi pogled. Dok grli snajku priznaje mi kako je brak ispočetka bio „fake“, „za pare i zbog papira“. A onda se rodila emocija…

Eto, i to se dešava, mada retko ko od naših na ovaj način upozna ženu svog života. Uglavnom ljubav traje do „zelene karte“. A posle svako na svoju stranu. Ja sam imao sreće, konstatuje.

Dok mi tako divanimo, na parketu igra samo jedan tim. Jokićevo „grumenje“ rastura DŽordanove bikove na buljuke. Na 40 razlike trener uvodi rezervnu postavu, a Jokić (koji je, by the way, sa 21 poenom bio igrač utakmice) sa klupe odgovara na prozivke srpskog kopa. „Nikola, javi se“, „Jokiću, Srbine“, odzvanja u ušima nenaviklih Amerikanaca.

Koliko NBA emisari vode računa o svakom detalju govori i detalj po završetku meča. Službeno lice Nagetsa prilazi kolegi sa RTS, Aleksandru Žigiću, i nešto mu u poverenju šapuće. Nekoliko minuta kasnije, na improvizovanoj konferenciji za novinare (čisto da se zna, u NBA ništa nije improvizovano) koju je ispred svlačionice održao trener Nagetsa Meloun, cenjeni kolega prekida suvoparna pitanja američkih novinara o taktici, ofanzivnim skokovima i asistencijama, replikom da li trener možda ima nešto da poruči srpskim navijačima… E da bi ovaj, šatro spontano, sa prilično dobrim naglaskom, odgovorio:

– Nikooula Joukić je nas najbolji igrač!

Namigujem kolegi, domaći novinari se cerekaju i odobravaju, dok za to vreme Nikola u svlačionici ladi noge u kadici punoj leda.

– Neki problem sa zglobovima ili…, pitam ga dok, sasvim neuobičajeno za srpske novinarske prilike, u loocker roomu (svlačionici) gledamo golišave i tetovirane NBA zvezde kako u špaliru izlaze iz tuš kabine, ležerno kuckaju SMS-ove i jedu lazanje iz plastičnih tanjira, nimalo uzbuđeni prisustvom čopora „sedme sile“.

– Ma jok, to je redovna stvar, zamor materijala, nosim malo veći teret na nogama od većine ovih momaka. Ništa posebno, odgovara mi trenutno najbolji srpski igrač dok ogrnut samo peškirom, poput basketaškog Nerona, uživa u laganom i neočekivanom trijumfu.

Pokazuje nam da ga sačekamo dok gužva prođe. A gužva traje li traje. I sve se vrti oko Jokića. Nekoliko TV stanica iz Čikaga i Denvera čekaju da se naša zvezda „oladi“ pa da ga napadnu sa mikrofonima i kamerama.

– Srbija je zemlja košarke. Večeras ste videli par stotina navijača. Zamislite sada punu halu koja se tako ponaša. Mi to tako radimo – sa osmehom odgovara Jokić na upit novinarke TV Altitude iz Denvera da prokomentariše srpsku euforiju na tribinama.

Malo kasnije, Nikola objašnjava kako se privikao na američki stil života, naglas kuka kako mu najviše nedostaje naša hrana, glasno i grimasom komentarišući poširanu ribu koju su mu servirali.

– Sve bih dao za jedan mastan burek, veli, usput demantujući da se u toku dana iskrao do jednog srpskog restorana da bi prezalogajio omiljenu poslasticu iz rodnog kraja.

Ističe da ne oseća pritisak zbog velikog broja zemljaka koji su zauzeli tribine, samo ponos:

– Eh, kad bi na svakoj utakmici imali ovakvu podršku, stigli bi do finala plej-ofa! Drago mi je kad vidim ljude koji su došli samo zbog mene, da me vide i podrže, dodaje Nikola, koji je posle utakmice proveo bar 15 minuta fotkajući se i razgovarajući sa navijačima koji su želeli da sa njim naprave selfi, zagrle ga… mada je to iz 208 razumljivih razloga (u cm) teško izvodljivo.

U svlačionicu u tom trenutku upada vođa puta, saopštava da ceo autobus čeka samo Nikolu da krene put aerodroma, NBA cirkus ide dalje, zabava nikad ne staje. Ako, neka čeka. Ima i zbog koga, pogledima se slažem sa kolegom. Ispraćamo Nikolu kao u vojsku, prosipamo čašu vode za njim, da rasturi i Vašington kao što je Čikago te noći. Da ode u plej-of. I da stigne do finala. Zaslužio je. Zadužio nas je.

Jer, retke su danas prilike da biti Srbin bude stvar prestiža. Kao što je bilo te noći, u dvorani letećeg Majkla.