Adio posle 10 godina: Ko je zapravo bivši vaterpolo selektor Dejan Savić?

Na aerodromu „Nikola Tesla“ na konferenciji za štampu nakon spektakularnog dočeka pozdravili su Srbiju pesmom „A sad adio“, a svog selektora Dejana Savića doveli do suza.

Ipak, manje od godinu i po dana kasnije, atmosfera u srpskom vaterpolu je bitno drugačija. Bez sedmorice veličanstvenih, kako su ih mediji od milošte prozvali, srpski vaterpolo je doživeo pravi debakl devetim mestom na upravo završenom Evropskom prvenstvu u Splitu, što je situacija koja je kulminirala nedavnom ostavkom trofejnog stručnjaka.

Proslavljeni srpski vaterpolista, rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalnu selekciju, Dejan Savić, reprezentaciju je preuzeo krajem 2012. godine. U periodu od 10 godina Srbija je sa Savićem na klupi osvojila sve što se može osvojiti: dva olimpijska, tri evropska i jedno svetsko zlato, šest zlatnih medalja u Svetskoj ligi, po jedno zlato u Svetskom Kupu, na Mediteranskim i Univerzitetskim igrama.

Međutim, od 2018. godine, kada je bila evropski prvak, Srbija je osvojila zlato u Svetskoj ligi i na Olimpijskim igrama, dok na po dva vezana Evropska i Svetska prvenstva nije uspela da osvoji medalju. Ova 2022. godina je bila posebno loša, pošto su „delfini“ zauzeli peto mesto na Svetskom i deveto mesto na minulom prvenstvu.

Pitanje je koliko ćemo dalje imati uspeha u najtrofejnijem sportu u istoriji Srbije, a generacija koja stiže čini se da po talentu nije ni približna onoj koja je pokorila svet. Ipak, za „odliv mozgova“ koji decenijama pogađa našu zemlju, a koji se i na sport reflektuje, nikako ne može biti odgovoran Dejan Savić.

Mediji su odmah počeli sa licitacijom imena njegovog naslednika, ali ko god da dođe na klupu „Delfina“ teško da će važiti za većeg stručnjaka od nekadašnjeg centra našeg našeg nacionalnog tima. Čini se da je ovom ostavkom pokušao da skine teret sa pleća reprezentativaca zbog debakla u Splitu, ali moguće je da su problemi dublji i da jedna ostavka neće nista promeniti.

Dejan Savić je rođen u Beogradu 24. aprila 1975. godine, a odrastao je na Miljakovcu. Može se reći da je tokom igračke karijere bio povučen i skorman, a takav je i danas. Nikada nije imao potrebu da se ističe niti da bude u prvom planu.

Okružen sjajnim šuterima poput Aleksandra Ćirića, Danila Ikodinovća i Aleksandra Šapića, u odbrani je bio stena, a u napadu heroj iz senke. Katkad bi na nekoj utakmici postigao i po samo jedan gol, ali taj njegov gol bi bio presudan za pobedu reprezentacije.

Nakon uspešne igračke posvetio se trenerskoj karijeri i porodici: ćerki Danili, sinu Manetu i supruzi Bobani, ali i sportu koji mu je u životu dao sve. Nikada nije punio naslovnice tabloida i glasio je za javnu ličnost za primer.