Ako su Danci kao Rusi…: Penal i crveni karton su svršeni čin, Piksijevi problemi leže u akciji iz koje su kazne proistekle u ravnopravnim uslovima

Brodolom Srbije u prijateljskoj utakmici s Rusijom u Moskvi (4:0) pokazo je da nije donela novine ni u fudbalskoj reprezentaciji, nikakav pomak u odnosu na prošlogodišnje traljave kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj (14. jun-14. jul), a meč sa „zbornom komandom“ je bio prvi pripremni za iskušenja na najvećoj smotri fudbala na Starom kontinentu.

Domaćin, motivisan da na Dinamovom stadionu razgali 23.000 svojih navijača, željnih nacionalnog tima u okolnostima njegove izopštenosti od glavne scene, ali i da vrati bratskom gostu milo za drago za onaj neprijatan poraz s 5:0 na Marakani u Ligi nacija potkraj 2020, na meču poslednjeg kola koji je za Ruse i imao takmičarski značaj u njihovoj trci s Mađarima za prvo mesto u grupi, iskoristio je sva preimućstva.

Rusi su imali komociju na svom terenu, nagon za pobedom, igrača više 70 minuta…

Postigli su četiri gola, ali su svi reflektori pali samo na jedan, odnosno na detalj koji ga je proizveo.

Zato što je nesrećni penal u 20. minutu, čist kao suza, izbio u prvi plan, Milan Gajić, koji ga je iz nužde skrivio pa je i isključen kao poslednji igrač u srpskoj odbrani, poneo je beleg tragičara meča.

Taj utisak o njemu još je i pojačan predistorijom utakmice, i s obzirom na to da igra u ruskoj ligi, u moskovskom CSKA, i zato što je praktično polagao prijemni ispit za desnog beka u taktičkom opredeljenju selektora Dragana Stojkovića da u bedemu ispred golmana ima četvoricu igrača umesto svoje uobičajene halfovske linije s trojicom.

Gajić je iz nemoći, možda i mehanički, preduzeo potez za koji je smatrao da će biti od najveće koristi.

U glavi mu je u odsudnoj sekundi za donošenje odluke bilo, pošto ga je ruski levi bek Danil Hlusevič pretrčao kao tane, prodirući u kazneni prostor oči u oči s Đorđem Petrovićem, da je najcelishodnije omesti bilo kako, pa i nedozvoljeno, protivničkog igrača da postigne gol. To mu i jeste pošlo ta rukom, pošto je od pozadi potkačio Hluseviča po nogama, ali je reprezentaciji učinio medveđu uslugu.

Jedanaesterac je bio bespogovoran, niko to i nije video suprotno, ali su se oporečna mišljenja javila oko udvostručene najstrože kazne.

Piksi je držao da je crveni karton bio nepotrebno prenaglašeno rešenje turskog arbitra, koji je sudio po pravilima službe i bez sentimentalnosti za brojčanu ravnopravnost u bratskom susretu fudbalskih selekcija dve prisne zemlje.

„Isključenje je ubilo utakmicu“, ustanovio je kormilar Srbije.

Taj njegov utisak može da se tumači dvojako: kao žal što navijači oba tima nisu svedočili sadržajnijoj predstavi u barabar sastavima, a pogotovo što bi onda i slika srpskog tima bila lepša, ali i kao tihi alibi za najubedljivije potonuće državnog fudbalskog broda pod njegovom kapetanskom kapom.

Penal i posledično crveni karton, međutim, nisu suština poraza u Moskvi. To je samo svršeni čin, egzekucija, sam izborni dan prvedeno na jezik naših političkih trvenja.

Srž je u onome što je bilo penalu, bilo „prazniku demokratije“ prethodilo.

Maestralna ruska akcija u tri dodira bila je svojevrsna izborna kampanja, ali izvedena po pravilima igre, u ravnopravnim uslovima, 11 na 11, u kojoj je igračko nadahnuće i umeće došlo do punog izraza za ubiranje plodova. a greške su uzele danak.

Ako su Danci, s kojima se na Bajernovom stadionu sastajemo u poslednjem kolu u grupi, kao Rusi, kako je to predočio Stojković na opasku da su kao Slovenci (s njima je prethodni meč, isto u Minhenu), onda nam se ne piše dobro ne otkloni li Piksi nedostatke u igri koji se sažimaju baš u toj jednoj tački – školskoj akciji za primer koju je sprovela „zborna“ i našoj mlakoj reakciji koja je omogućila da se Rusi vihorno istaknu.

To što je Hlusevič krenuo u nezadrživ trk po levoj strani od polovine svoje polovine do pred Petrovića slikovito govori koliko se loše obraćala pažnja na njegovo pregnuće.

Živković jeste krenuo da ga prati rame uz rame s njim, ali je najednom, oko centra, odustao kao ukopan. Tako je na tren zbunio Gajića, dok je ruski levi bek nastavio da grabi kao zahuktala lokomotiva. I tu je bio koren i penala i crvenog kartona jer Hluseviča nisu više mogla da sretnu ni dva Gajića.

Ali, sav Hlusevičev trud bi bio uzaludan i propao bi da ga Aleksandar Golovin nije mesijevski uposlio, na prvu, bez oklevanja, nedajbože s prijemom lopte, pa povlačenjem nekoliko koraka napred, pa…ode mast u propast.

Golovin se stvorio na mestu s kojeg je odmah mogao da sprovede pas i svojom igračkom inteligencijom da, krećući se unapred, osvoji prostor bez lopte, ali i zaslugom odsustva Saše Zdjelara koji ga ni na koji način nije u tome sprečio, a po ulozi zadnjeg veznog to i jeste smisao njegovog mesta u timu i poverenja koje mu je dato. Ostao je podalje od njega, bez anticipacije gde bi ruski igrač mogao da se postavlja i bez volje da pusti korake za njim.

Kaže Piksi da poraz nije alarmantan. Ali, jedan, samo jedan trenutak inspiracije i protivnika na Evropskom prvenstvu kao što je bio ruski razvejaće sva optimistička očekivanja i preslikaće u Nemačkoj stanje s Mundijala u Kataru. A onda će zvona da zvone, ali ne kao ona iz notrdamskog mita.