Atomski mrav sa svojom violinom: Ko je Albert Nađ, Partizanov vojnik koji je u prvi mah odbio da izvrši dužnost?

Pred njim navijači stoje mirno, pozdravljajući ga s uvažavanjem i s divljenjem za bespogovornu odanost klubu i bespoštedno izgaranje na terenu.

Ako je neko u poslednjih tridesetak godina u Partizanu zaslužio da mu se stave te epolete, onda su to Albert Nađ i Igor Duljaj, koji su kao radilice ostavljali pečat i u reprezentaciji.

Putevi među crno-belima ponovo su im se sreli pre godinu dana.

Kada je Gordan Petrić, takođe bivši Partizanov igrač, podneo ostavku na mesto trenera nedugo posle nastavka sezone iza zimske pauze, za njegovog naslednika je imenovan Duljaj.

Govorilo se i da će Nađ biti preveden iz Petrićevog pomoćnika u glavnog stratega, ali je i u Duljajevom stručnom štabu ostao desna ruka.

U Partizanu i raj i gorčina

Njih dvojica, obadva deca kluba, imaju i zajedničku igračku prošlost u Humskoj.

Duljaj je još nosio crno-beli dres kada se Nađ, koji je pet godina stariji od njega, vratio u leto 2002. iz Španije, gde je od 1996. igrao u Betisu, Ovijedu, jedno polugođe u Elčeu i na kraju opet godinu u Ovijedu.

Bili su u timu često i jedan do drugog sezonu i po. Uzeli su 2003. titulu državnog prvaka, a kroz nekoliko meseci Partizan je postao prvi srpski tim koji se domogao Lige šampiona.

U zimskom prelaznom roku zatim Duljaj je otišao u Šahtjor.

Nađ je, noseći kapitensku traku, ostao do leta 2007, kada se nakratko, sa skoro 33 godine, s golmanom Ivicom Kraljem preselio u redove ruskog prvoligaša Rostova.

Njihov razlaz s voljenim klubom nije bio prijateljski.

Posle dve sezone previranja i navijačkih protesta protiv uprave povukli su se dugogodišnji funkcioneri Nenad Bjeković i Žarko Zečević.

Za predsednika je došao Tomislav Karadžić, a značajna mesta u rukovodstvu su zauzeli bivši igrači Ivan Tomić i Zoran Mirković, uz njih i Petrić.

Miroslav Đukić je ostao trener, a u rešenosti da se obnovi igrački kadar Nađ i Kralj su ispali prekobrojni.

Budući da je izgledalo da Duljaj i Nađ dišu zdušno za Partizan barabar i na trenerskoj klupi, kao grom iz vedra neba je odjeknulo da su imali žučne razmirice u predvečerje 173. večitog derbija, koji se, u prvom kolu plej-ofa u Superligi Srbije, igra na stadionu Crvene zvezde u subotu u 18 časova.

Duljaj ne može da vodi crno-bele jer je na meču poslednjeg kola osnovnog dela prvenstva, s Čukaričkim na Banovom brdu, dobio četvrti žuti karton zbirno. Logično je bilo da iz nužde ulogu trenera preuzme Nađ, s obzirom i na to da jedini još ima PRO licencu, ali se on drznuo da to odbije iz želje da se na Marakani drži potpuno samostalno, a ne po uputstvima koja bi dobio od Duljaja kao svog pretpostavljenog.

Nesporazum, koji ne služi na čast velikom klubu, ipak je izglađen.

U Zvezdu ni po cenu života

Nađov temperament, zbog kojeg je u igračkim danima zaslužio naziv Atomski mrav po munjevitom preduzimljivom liku iz crtanog filma, preneo se očigledno i na trenerski poziv, o čemu svedoče i njegove izjave s početka trenerske karijere.

Prethodno, po povratku iz Rusije, od januara 2008. do jula 2009. bio je član Čukaričkog. Poslednju utakmicu je odigrao baš protiv Partizana, koji je pobedom na Banovom brdu (1:0) u poslednjem kolu krunisao šampionsku igru.

Vratio se u svoj crno-beli dom prvo kao član uprave, zatim je dobio dužnost koordinatora za sportska pitanja, a u sezoni 2013/14, u kojoj je Zvezda prekinula šestogodišnju vladavinu večitog rivala, bio je sportski direktor.

U trenerske vode se upustio u proleće 2017. Prihvatio je, dok se spremao za školovanje za A licencu, poziv Rakovice iz Srpske lige Beograd. Debitantskom poslu je pristupio s velikom strašću.

Već tada, po prirodi stvari, postavljalo se pitanje o njegovoj trenerskoj sutrašnjici u Humskoj.

„Naravno da bih voleo da treniram voljeni klub, ali kada sagledam trezveno, možda i ne bih mogao da budem trener Partizana jer bih unosio previše emocija i ne bih mogao da se iskontrolišem. Možda će me godine smiriti. I dalje, kada gledam Partizanove utakmice, nešto kuva u meni. To mnogi ne razumeju. Kada me pitaju zašto volim Partizan, ne znam šta da im kažem. Jednostavno ga volim i to je kraj“.

Bezgraničnu ljubav prema Partizanu Nađ nosi u srcu od najranijih dana, a od 1992, kada je tim od Ivice Osima preuzeo Ljubiša Tumbaković, prekomandovan je na pragu svog punoletstva iz omladinskog pogona u glavni sastav i odmah gurnut u žarište vatre.

„Dok sam bio klinac, igrajući u Teleoptiku, kod mog oca su došli ljudi iz Zvezde. Nudili su sve i svašta. Mojoj majci, koja je radila u frizerskom salonu, obećali su posao u državnoj službi i otvaranje samostalne radnje. Rekao sam ocu: Umreću ti ako odem u Zvezdu. Samo nedelju kasnije obasjalo me sunce kad je na naša vrata pokucao Blagoje Paunović…“.