Aleksandar Atanasijević: Treniram u hotelu, željan odbojke

Srećom, niko među njima nije prošao s težim posledicama, ali su se svi na ovaj ili onaj način uverili koliko može biti opasan, vrlo nepredvidljiv i neizbirljiv u odabiru „meta“, a odbojkaški reprezentativac Aleksandar Atanasijević i prvotimac Peruđe za Danas prepričava svoje iskustvo s nečim što je iz korena promenilo život ljudi širom planete.

– Da stvar nije uopšte naivna shvatio sam još u Italiji, gde sam pregurao prvi nalet pandemije. Od početka februara do sredine maja, kada sam se vratio u Srbiju, svaki dan sam svedočio panici Italijana. Čak i u Peruđi, gde nije ni izbliza bio toliki broj zaraženih i umrlih kao na severu zemlje. Statistika se u međuvremenu popravila, u određenoj meri se život vratio u normalu, ali još se oseća opšta bojazan od reprize prolećnog užasa. Svi su vrlo oprezni i odgovorni u svom ponašanju. Nemoguće je ući u prodavnicu ili, na primer, sipati benzin bez maske na licu. Uvek je tu neko da vas opomene ili vrati. Na primer, hodnici hotela u kom privodim kraju dve nedelje obavezne izolacije, posle dolaska iz Srbije, zvrje prazni. Ne zato što nema gostiju, već zato što nema nepotrebnog zadržavanja i mešanja, svako obavi šta ima i vrati se u svoju sobu. Tako i ja radim, posle treninga u teretani i plivanja.

# Kako je izgledala vaša borba sa koronom?

– Imam potrebu da na svom primeru dočaram ljudima koliko je korona svuda oko nas, a niko ne zna gde i kada će biti „napadnut“. Još manje kako će mu organizam reagovati. Čim su otvorene granice krenuo sam kući, a da, tako željan Beograda i mojih ljudi, ne bih morao u karantin od 14 dana iskoristio sam datu mogućnost da ga izbegnem potvrdom o testiranju. Kako sam došao negativan smatrao sam da ne moram previše da se čuvam u sredini s puno povoljnijim epidemiološkim statusom u tom trenutku. Bilo me je svuda… I tako sam negde „pokupio“ virus. Posle par dana inkubacije osetio sam prve simptome, odmah obavestio sve moje kontakte i javnost, a pošto su lekari smatrali da moram u bolnicu, proveo sam 10 dana na Infektivnoj klinici, pod nadzorom neverovatno požrtvovanih i pozitivnih doktorki Lidije Lavadinović i Ankice Vujović. I ništa manje posvećenih medicinskih sestara. Na žalost, znam ljude koji su nastavili normalno da cirkulišu iako su bili pozitivni na testu. Toliko o pojedinačnoj svesti i savesti.

# Vi ste prošli s lakšim simtomima, ali čega ste se sve nagledali tih dana?

– Iskreno, više sam brinuo za svoje roditelje, smeštene u istoj bolnici, nego za sebe. Računao sam da će mlad i zdrav organizam lakše izaći na kraj sa virusom, mada mi je imuni sistem bio narušen operacijom kolena mesec dana pre toga. Na žalost, gledao sam kako neki drugi ljudi iste energije, borbenog duha i želje za životom gube bitku. Ja sam hospitalizovan ujutru, a doktor Milan Mileusnić uveče istog dana, ja sam opet zdrav i prav, a njega više nema. Takve ljudine i stručnjaka, koji je bio na vrhuncu životne snage.

# Kažete da ste opet u karantinu, ali ne zvučite kao neko ko od toga pravi tragediju. Kako podnosite život u zatvorenom prostoru?

– Bez obzira što sam doneo negativne testove iz Srbije i što su novi labaratorisjki nalazi i rentgen pluća, uređeni u Italiji jer u Evropskoj uniji ne prihvataju nalaze iz zemalja van EU, pokazali da je sa mnom sve u redu dobio dve nedelje izolacije. I mejl od kluba, sa striktnim pravilima ponašanja u tom periodu. I guram. Svestan da je to za opšte dobro. Koliko je važno štititi sebe toliko je bitno misliti na druge. Pa, nije smak sveta biti u četiri zida. Makar to trajalo nedeljama i mesecima.

# Vučete li neku psihološku traumu od korone iskustva?

– Ne, zaista nemam nikakav strah od budućnosti, u tom smislu, pa ni od ponovnog zaražavanja. Ne opterećujem se onim što je bilo, nadam se da će me antitetela neko vreme činiti mirnim, radim na formi, brojim dane do priključivanja ekipi i nadam se da neće biti drugog talasa, a on opet suspendovati sportska takmičenja. Željan sam odbojke, kao i svaki čovek svog posla.

# Koliku cenu je OK Peruđa platio posledicama pandemije?

– Ugovori se potpisuju na 10 meseci, a kako nije bilo realnih uslova za nastavak takmičenja nisu nam isplaćene tri polednje plate. I to je u redu, jer je kresanje zarade za 30 odsto bio način da se mi igrači solidarišemo sa ostalima u klubu. Za sada nema govora o revidiranju primanja za narednu sezonu, mada nije svuda ista sistuacija. Manji klubovi insistiraju na igranju pred publikom, jer im dosta znači novac od prodaje karata, dok Peruđa ima druge i sigurnije izvore prihoda. Počev od biznisa našeg gazda, čija firma proizvodi zaštitnu opremu za medicinare. S druge strane, ko zna šta može biti sutra. Mi smo počeli pripreme kao da će sve biti u redu, mada je već otkazan Superkup Italije u avgustu, a svima nam je u malom mozgu opasnost o drugom talasu pandemije.

# Kakvu bi on štetu mogao da nanese odbojkaškom sportu?

– Uopšte ne bi valjalo da opet zapljusne odbojku, čak ni u Italiji gde i dalje igraju najbolji igrači i imaju jače ugovore nego u drugim zemljama i ligama. Fudbal je samoodrživ sport, košarka takođe može jednostavnije da preživi ekonomsku krizu, ali bi odbojka, vaterpolo, rukomet i drugi manji sportovi mogli baš da ispaštaju.