Aleksandar Šoštar: Dajte nam specijalan status

Čak i jedan od najvećih u Evropi – Partizan Rajfajzen, čiji je finansijski sunovrat dobio na ubrzanju 2011, kada su crno-beli uzeli sedmu kontinentalnu titulu. Umesto da bude mamac za ulagače svih profila najvredniji trofej osvajača na desetine domaćih prvenstava i Kupova, pod čijim skutima su stasali ili se afirmisali bezmalo svi igrači i selektor aktuelnog olimpijskog, svetskog i evropskog prvaka, ali i mnogi reprezentativci i treneri pre njih, podigao je cunami besparice na Banjici, čija razorna moć svake sezone pomera granicu izdržljivosti sve “zelenijih” prvotimaca i entuzijasta što ih vode. Redovna isplata skromnih plata i stipendija je davno zaboravljena kategorija, premije u domenu naučne fantastike, a često zafale pare i za osnovne stvari kao što su putovanja na utakmice ili pripreme, zbog čega su i navijači priskakali u pomoć s prikupljanjem dobrovoljnih priloga.

– Bilo je krize i sredinom dvehiljaditih, ali ju je ta titula iz Rima još više produbila. Zvuči nelogično, a u stvari je jednostavno za dovođenje u vezu. Da smo godinu dana ranije raspustili tu sjajnu generaciju, projektovanu za osvajanje Evrope, vrlo verovatno ne bismo imali toliko problema posle. Iako je ta ekipa koštala oko 500 hiljada evra ili čak osam puta manje od – u svakom pogledu moćnog – poraženog finaliste Pro Reka, predstavljala je “opterećenje” za Partizanov budžet. Ako bi se stvari posmatrale isključivo kroz prizmu novca. Meren sportskim aršinima to je bio vanserijski uspeh, pri čemu ne mislim samo na uvećanje klupske kolekcije trofeja. NJega su nam doneli Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Gojko Pijetlović i Dušan Mandić, danas nezamenjivi članovi A selekcije. Nikola Rađen, takođe. Doskorašnje vedete reprezentacije Slobodan Soro i Vladimir Vujasinović, isto. Dakle, ulaganje je imalo smisla i koristi – počinje priču za Danas Aleksandar Šoštar, nekada vrhunski golman, a sada predsednik beogradskog vaterpolo kolosa.

Godinama vapite za pomoć. Od koga je očekujete? Ko bi mogao, a ko morao da vam pomogne? Ko to već čini?

– Za poslednjih pet, šest godina mislim da nije prošla konferencija za novinare, sa koje nisam uputio apel za pomoć. Zato što moram, zbog toga što ne možemo bez podrške sa strane. U tom smislu sam beskrajno zahvalan Rajfajzen banci što nas već 11. godinu ne napušta. Dele naše muke i radosti, pomažući koliko je to u njihovoj moći, u odnosu na ekonomske prilike u celoj zemlji. Na žalost, kao društvo još prolazimo kroz krizu, u kojoj sponzori, logično, smanjuju budžete. Privreda nema nekadašnju snagu, a svi kucamo na ista vrata, dok se oni okreću oblastima u kojima će biti najvidljiviji i gde će im se takav marketing najviše isplatiti. Ne volim to da to priznam, ali vaterpolo nije atraktivan u tom smislu. Nigde, a ne samo u Srbiji. Lokalna vlast redovno izvršava svoje obaveze u obimu predviđenim propisima i zahvalni smo na tome. Država nema tu dužnost, jer su njen prioritet reprezentacija i Savez. Kao i u drugim sportovima, otuda ovoliko osvojenih medalja na Olimpijskim igrama. Pa i pored toga, premijer Aleksandar Vučić nam je pre par godina sam, bez da smo mu se obratili, pritekao u pomoć kada je bilo gusto.

Šta je klubu potrebnije, finansijska ili materijalna podrška? Možete li uopšte da živite bez nje?

 Potrebna nam je i jedna druga, jer je situacija izuzetno teška. Ne pričam samo o Partizanu. I drugi klubovi, ne samo u vaterpolu, imaju egzistencijalne probleme. Svi jedva funkcionišemo. Pre godinu dana, zajedničkim obraćanjem javnosti predsednici Vaterpolo saveza, VK Crvena zvezda i ja, pokušali smo da skrenemo pažnju na uslove u kojima pravimo rezultate, igrače i trenere. Nije klub samo prvi tim. Mnogi i mnogo toga je u njegovoj funkciji.

Koliko košta jedna sezona prvog tima, a da on nije sastavljen od klinaca, koji će da igraju za pljeskavice i kokice? Koliko je sredstava potrebno za jednogodišnje funkcionisanje kompletnog kluba?

Po nekoj gruboj proceni, za zapaženije rezultate u Evropi, koji bi svima nama trebalo da budu krajnji cilj, potrebno je između 300 i 400 hiljada evra. Za Partizan je to nedostižna cifra. Jer, imamo obaveze i prema klupskoj školi vaterpola, odakle crpimo većinu igrača za prvi tim, prema državi, prema javnim preduzećima. Na sve strane troškovi, a prihodi nedovoljni za njihovo pokrivanje.

 Koliki budžet pokriva osvajanje Evrolige?

– Onih pola miliona evra od pre pet godina i sada bi mogli da podmire ozbiljan tim, a on se ravnopravno upusti u borbu za evropsku titulu sa Pro Rekom, mađarskim, hrvatskim i španskim klubovima. Naravno, ni taj budžet ne bi bio garancija za novi trofej, jer drugi još više ulažu. I, takođe, znaju kako se osvajaju.

Možete li da zamislite dan kada će nestati jedan od najtrofejnijih vaterpolo klubova Evrope i najpoznatijih “proizvođača” vrhunskih igrača?

– Ne, ne mogu da zamislim dan kada će nestati vaterpolo institucija i sportska gromada kao što je Partizan. Ne samo zbog nas koji ga volimo i ceo smo život u njemu, već zbog sporta u Srbiji. Mada, ima pojedinaca u upravi umornih od ovog namicanja opstanka, u razmišljanjima da dignu ruke od svega. Ja ne želim, neću i ne mogu da se predam. Hoću da verujem u bolje dane, iako je život nepredvidiv i ništa nije nemoguće, pa i da nestane klub s takvom tradicijom u osvajanju trofeja i “proizvodnji” vrhunskih igrača i stručnjaka.

Ako Partizan grca u problemima, čemu tek imaju da se nadaju klubovi van Beograda. Zašto su Bečej, Niš i kragujevački Radnički propadali, a Crvena zvezda se vratila na niske grane čim bi uzeli neki evropski trofej? Kolika liga je primerena srpskom standardu i(li) trofejnoj tradiciji naših reprezentacija?

 Svuda je kriza i malo mogućnosti za izlazak iz narastajućih problema. Svi smo u manje, više istom sosu. Na žalost, neki su izgubili najvažniju bitku i(li) krenuli od nule. Inače, četiri do šest stabilnih klubova s kvalitetnim timovima bilo bi dovoljno za, evropski, konkurentno prvenstvo. I reprezentacije svih uzrasta, jer je nacionalna liga njihova osnovna baza. Svi ti osvajači medalja moraju negde da budu otkriveni i naučeni onome što im vremenom postane posao.

Da vas sutra pozovu iz srpske vlade i zatraže vam konkretan plan za spas klupskog vaterpola kakvo biste im rešenje ponudili? Na koje zemlje bi trebalo da se ugledamo? Da li je proglašavanje vaterpola sportom od nacionalnog značaja put ka finansijskoj stabilnosti, jer on sam nikada nije bio profitabilan, a uvek nam je donosio medalje?

– Nisam prvi koji će pomenuti mađarski model. Tamo su vaterpolo svrstali u grupu od pet sportova od nacionalnog značaja. U moje vreme igrači iz Srbije retko su išli u njihove klubove, a danas ih je mnogo u našem komšiluku, gde je država našla načina da obezbedi sigurne prihode jednom od svojih najtrofejnijih sportova. Nema te zemlje na svetu koja može da finansira sve klubove u svim sportovima, niti bi to bilo ekonomski opravdano, ali selekcija po rezultatskom kriterijumu zvuči kao izvodljivo i pravedno rešenje. Obavezujuće za povlašćene, takođe. Imaš trofeje u kontinuitetu od pet, 10 ili koliko se već odredi godina – možeš da računaš na sredstva. Nemaš ih, nema ni sigurnih para.

Ima li mesta, odnosno smisla, za privatizaciju u sportu kakav je vaš?

– Privatna svojina podrazumeva najčistije odnose. Samo u takvim klubovima se tačno zna ko, šta, zašto, koliko, kada… Ali, bojim se da vaterpolo nije u toj meri interesantan bogatim ulagačima, kao neki drugi sportovi. A, ni u njima nije još došlo do masovne promene vlasničke strukture. Naprotiv.

Za čiji ste opstanak zabrinutiji, tj. ko bi pre mogao da potone – igračka ili trenerska baza? U vezi s tim, koliko mislite da još može da potraje kontinuitet vrhunskih rezultata A selekcije, ako se hitno ne popravi stanje u klupskom vaterpolu?

– Strahujem i za jednu i za drugu bazu, bez kojih, ponavljam, nema ni vrhunskih dostignuća reprezentacije. Kao ni bumerang efekta rezultata nacionalnih timova, jer oni su ono što klince privlači vaterpolu. Srećom, još imamo talentovane dece spremne na veliki rad, učenje i odricanje. Imamo još i školovanih i talentovanih trenera, kakve nalaže novi Zakon o sportu. Imamo i kvalitetne selekcije u mlađim uzrastima, kadre da drže visok rezultatski nivo narednih četiri, pet godina. Ono što ne valja je to što svi oni žele što pre da odu u inostranstvo i odlaze, jer tamo imaju bolje finansijske uslove. Nije dobro što rano ostaju van domašaja naše vaterpolo škole, o čijoj vrednosti najbolje govori svetska dominacija A selekcije.

Kao bivšem trofejnom igraču smeta li vam tolika priča o premijama, čija visina para uši siromašnom društvu kakvo je naše?

 Prvo, hvala državi što je prepoznala zasluge vrhunskih sportista i tako ozbiljno ih nagradila, usput motivišući buduće naraštaje premijama i nacionalnim penzijama. Drugo, ne vidim razloga da se njihovi primaoci stide, jer im pripadaju po zakonu i pošteno su ih zaradili. Treće, slažem se da sportisti nisu jedini ambasadori Srbije. Ima ih i među naučnicima, umetnicima…

Cela liga sa svim igračima: dva miliona evra

Da li je istina da prvenstvo sa šest do osam ekipa i s po jednim do dva člana nacionalnog tima, osvajačem svega što se moglo osvojiti, u svom sastavu, ne bi koštalo više od dva miliona evra? Koliko država godišnje oprosti poreskog i komunalnog duga FK Crvena zvezda i Partizan.

– Nažalost i manje od toga. Kada ovo izgovaram, nije mi namera da zvučim bahato ili megalomanski, samo mi je krivo što tako uspešan vaterpolo nema veću “težinu”.