Andrea Pirlo – arhitekta među fudbalerima

Veliki broj majstora koji je sa Apenina otišao u srca mnogih ljubitelja fudbala nikada nije doveden u pitanje, pa i u vreme dok je italijanski fudbal posustajao…

Ovo je priča o čoveku čija fizikalija, brzina, defanzivna marljivost, rad u teretani i pravilna ishrana nisu jača strana, štaviše, ove pojmove nikada ne vezujete za Andreu Pirla.

Svaka objektivna analiza bi pokazala da je on neprikladan za moderan fudbal i poziciju na kojoj je igrao, preslab da bi igrao na mišiće, a opet prespor da bi pobegao protivnicima.

Povukao se i nema šta više da dokazuje, dobivši najveća fudbalska priznanja. Postao je sinonim za poziciju na kojoj je igrao – Pirlo pozicija.

Ulivao je mirnoću. Dirigovao je igrom kao dirigent filharmonijom. Samo preciznije. Još lepše. Sa više tempa i stila. Pitagora među fudbalerima. Arhitekta. Čovek koji nas podseća na one trenutke kada planeta na trenutak stane da oda priznanje svetskom prvaku.

Pripada generaciji izumirućih fudbalskih genija. Dominirao je zahvaljujući svom blistavom fudbalskom umu. Igrač kojem je u instinktu bio osećaj za prostor. Otkrivao je šupljine u protvničkoj odbrani i slao milimetarski precizne pasove i dijagonale iza leđa protivnika. Proročki je predviđao razvoj situacije i pre nego dobije loptu u noge.

Uvek na pravom mestu i u pravo vreme. Tačan kao švajcarski sat. Komandovao je kao kakav penzionisani general, delovao staro i istrošeno, a držao vezni red kompaktnim, što se kaže pod konac… Spajao je napadače sa golmanima i gađao projektilima mesto gde se spajaju prečka i stativa.

Po jutru se dan poznaje

Vanserijski talenat vrlo rano je detektovan. Lomila su se koplja klubova oko njegovog dovođenja još u kadetskim danima. Čezare Prandeli, tadašnji trener juniora Atalante, a kasniji italijanski selektor, želeo ga je po svaku cenu. Predsednik Breše je to glatko odbio. Razlog je bio jednostavan: Pirlo je bio isuviše dobar. Zalog za budućnost.

No, u Pirlovoj karijeri nije oduvek bilo tako…Kažu da su veliki umovi najpre neshvaćeni, a potom slavljeni. Nije bio omiljen među saigračima u mlađim kategorijama. Ignorisali su njegovo prisustvo plašeći se da ne ostanu u Maestrovoj senci. Kao prvi veliki zaokret u karijeri Pirlo je u knjizi naveo da su podbadanja klupskih kolega postala ređa od broja lopti koje su mu dodavali.

Na prvu kamenit, ali je u njemu ključao vulkan. Zaplakao bi na sred terena, burno reagovao, odmahivao rukom, okretao se ka treneru i napuštao teren. Ipak, budio se u njemu revolt. Vraćao se po loptu duboko nazad, a potom zaigrao sam protiv svih.

Debitovao je u Kalču sa sedamnaest godina u dresu Breše. Proslavljeni rumunski trener Mirčea Lučesku poklonio mu je poverenje uz savet da igra rasterećeno kao da je u kadetima čime mu je učinio najveću moguću uslugu, a svetu najavio nadolazeću zvezdu koja će na vrhuncu karijere 2006. godine u polufinalu asistirati u 119. minutu Fabiu Grosu za pobedu protiv Nemačke (0:1), a zatim u finalu sa Francuzima u igri nerava realizovati jedanaesterac i tako se popeti na krov sveta sa Azurima.

Nedosanjani kraljevski san

Izabran je među 11 veličanstvenih planetarnog turnira u Nemačkoj čime je privukao pažnju madridskog Reala za koji je navijao još od dečačkih dana. Tada, kako kaže Pirlo, nije igrao samo za Milan, već i za Kraljevski klub. Petogodišnjem ugovoru, na kome je bila ispisana astronomska zarada, nedostajao je samo Mocartov paraf.

„U mislima sam već bio u gospodskom i istovremeno tako agresivnom belom…Sanjao sam pun Bernabeo, stadion koji je protivnicima ulivao strah u kosti i činio ih robovima Kraljeva“, zapisao je italijanski as.

Ipak, Milanov predsednik Galijani imao je drukčije planove i transfer je propao.

„Ne ideš nikuda. Potpisao si za nas! Ugovor traje pet godina i u njemu nije navedena otkupna suma. Nju ne mozeš sam da dopišeš…“, prisetio se Pirlo.

„Real poseduje jednostavno više čarolije od Milana, budućnost i mnogo više harizme“, poverio se svojoj autobiografskoj knjizi Italijan.

Na kraju sezone, Pirlo je pronašao utehu osvajanjem „ušatog“ pehara sa Rosonerima.

„U Seriji A 2002/03, bio je najbolji u četiri kategorije: ukupno pasova (2.589), posedu lopte (123 sata i 39 minuta), uspešnih lopti (661) i uspešnih pasova (2.093); imao je prosek od skoro 90 pasova po utakmici.“

Borba sa osećajem besmisla

Iako se dva puta popeo na tron Evrope, ipak ga za najprestižnije klupsko takmičenje ne vežu samo lepe uspomene. Posle čuvenog finala Lige šampiona 2005. godine, kad je Milan prokockao velikih 3:0 protiv Liverpula u Istanbulu, pomišljao je i da se rastane sa fudbalom.

„Sve mi je izgledalo besmisleno. Nisam imao hrabrosti da se pogledam u ogledalo. Još uvek to osećam duboko u sebi, ne mogu da se oslobodim. I dalje me rastura taj osećaj nemoći i ta nemilosrdna sudbina. Nikada me neće napustiti taj osećaj“

Nije ga „izlečilo“ ni osvajanje Lige šampiona dve godine kasnije.

„Stali smo na noge 2007. godine, ali radost nije bila ni upola velika kao razočarenje koje nas je tada dotuklo. Slavili smo, ali nismo zaboravili onu traumu“.

Doza sadizma začinjava aromu užitka

Jedna od prvih asocijacija na Pirla jeste izvrsno izvođenje prekida iz svih mogućih pozicija. Tehniku šutiranja lopte sa puno efea na Čizmi zovu „ala Pirlo“. Italijan je udarac tehnički doterao do savršenstva, ipak delo je zapravo dosledna kopija brazilskog fudbalera i legende francuskog Liona Žuninja.

„Tog igrača sam prostudirao. Gledao sam snimke njegovih mečeva. Imao je specijalnu tehniku šutiranja lopte i to mi je momentalno bilo jasno. Nisam do kraja mogao da dokučim kako to zapravo radi“, naveo je Pirlo u svojoj knjizi.

Ključ tajne Žuninjovog „slobodnjaka“ postala je njegova opsesija. Eureka: Nije važno gde se udara lopta, već kako! Sa tri prsta! Noga se zategne pod devedeset setepeni, a zatim sledi brz udarac tako da se lopta ne rotira u vazduhu, već poleće u visinu, a potom munjevito spušta ka golu za čarobni spin koji garantuje da će preskočiti živi zid i dobiti nepredvidivu putanju za golmane.

„Za mene je najjači osećaj kad vidim loptu koja ide u gol nakon što je za samo par centimetara prošla iznad glava protivničkih igrača. Delovalo je kao da su mogli da blokiraju udarac, ali samo im je tako izgledalo…Doza sadizma začinjava aromu pobede“.

Važno je samo užareno srce

Zagrevanje pred meč bila je potpuna besmislica za nonšalatnog hedonistu Andreu Pirla.

„Mrzeo sam iz dna duše zagrevanje. Petnaest minuta čistog gubljenja vremena u kom sam mislima sasvim negde drugde. Tada uglavnom uradim par koraka iz čistog protesta protiv te strašne besmislice. Nisam imao potrebu da džogiram kako bih zagrejao mišiće. Ono sto je najvažnije jeste srce, a moje je svakako svakako užareno. Zagrevanje vidim kao napad na lepotu. Kada bi prelepa žena ležala gola pored mene sigurno da joj ne bih najpre namignuo, a zatim rekao: Vraćam se za petnaest minuta, ostani tu… U tih petnaest minuta svakako bih razmišljao samo o njoj. Zastaje dah dok čekaš momenat u kom ćeš preći na stvar. Nešto slično kao kad Real Madrid čeka na tebe“.

Slično je uglavnom i sa nama. Zastaje dah pri pomisli na njegov „slobodnjak“, Zlatnu boginju, trofeje, rekorde, komandu, eleganciju, znojem natopljen dres… Od sećanja da je fudbal nekada imao takvog gospodina na terenu.