Andrija Gerić: Profi sport nije po meri čoveka

Prvo je navukla bes organizatora odbijanjem obavezujućeg obraćanja medijima, zbog čega je novčano kažnjena, pa sve iznenadila povlačenjem sa turnira, a onda obrazloženjem svoje odluke stavila mnogima prst na čelo, jer navedene anksioznost i depresija „ne idu“ u istoj rečenici sa sportistima. Ne i Danasovom sagovorniku Andriji Geriću, sportskom psihologu sa 20-godišnjim profesionalnim iskustvom sa odbojakših terena.

– Ljudi imaju tendenciju da veruju da ako je sportista savršen u tome čime se bavi onda je i u svemu ostalom. Tako su i organizatori Rolan Garosa, vidim, u početku mislili da Osaka glumi primadonu i princezu, pa su osuli drvlje i kamenje po njoj, da bi tek kada je izabrala da ode sa turnira i objasnila zbog čega je to uradila, preko noći, postali empatični i brižni za zdravlje Japanke. Sa druge strane, svi učesnici turnira potpisuju ugovore, a ovi predviđaju razne obaveze, pa i komunikaciju sa medijima, što znači da je Naomi znala šta je čeka. Morala je i proceni da li joj trenutno psihološko stanje dopušta takvu vrstu prisutnosti u javnosti, a da joj njeni medijski savetnici, ako ih ima, sugerišu drugačiji pristup problemu. Da je odmah rekla da joj nije dobro možda bi nekako bila pošteđena. Ili ne bi, jer organizatori takmičenja, savezi, klubovi… imaju svoju agendu i nije ih mnogo briga za one od čijih rezultata žive. Dok sam igrao u Italiji, udruženje odbojkaša nije uspelo da se izbori ni za ukidanje utakmica na katolički Božić.

# Zbog čega su problemi s mentalnim zdravljem sportista još tabu tema? Zar i oni nemaju pravo da budu slabi, ranjivi, demotivisani, zabrinuti…?

– To nije u interesu marketinga i promocije sporta. A, sportisti, zapravo, nemaju nikakave super moći, oni su ljudi kao i svi drugi. U redu je identifikovati se sa nekim koga smatrate boljim od sebe i ugledati se na njegova dostignuća, ali pogrešno je verovati da su te osobe neranjive i bezgrešne. Istina je surova i kaže da je kao u ostatku ljudske populacije i među sportistima u porastu depresija. Samo, što se ta naučna saznanja kriju. Običan svet nema predstavu koliko je težak i surov život  vrhunskog sportiste i koliko profesionalni sport nije po meri čoveka.

# Šta kažu vaša iskustva, je li među onima što izbegavaju medije najviše nemuštih u izražavanju, uplašenih da neće zvučati pametno ili onih što prepotentno omalovažavaju „sedmu sile“?

– Italijani imaju reč aperanca, u prevodu na izgled, deluje da je, izgleda kao… Čini ti se da je nešto tako kakvim ga vidiš, a zapravo je totalno drugačije. Kao život na društvenim mrežama, često bez kopče sa realnim stanjem stvari. Sve to važi i za sport(iste). Generalno, današnji čovek ne živi u skladu sa prirodom, mozak mu je prenatrpan informacijama i nateran da brže nego pre razmišlja. A, to vam je sve plodno tlo za bolest zvanu depresija… Vrhunski sportisti su u vojničkom režimu od ranog detinjstva, po pravilu zapostavljaju obrazovanje, mahom se uče iz medija a ne knjiga, pod konstantnim su pritiskom da moraju stalno biti najbolji, nema ko da ih savetuje kako da nastupaju u javnosti, pa pričaju besmislene fraze… A, nisu svi istog nervnog sistema i senzibiliteta.

# Može li ova vrsta pritiska da ugrozi vodeće pozicije straha od neuspeha, povreda i budućnosti na lestvici te vrste nemira sportista?

– Puno je problema sa prefiksom psihološki. Sportiste muče svi pobrojani strahovi, ali i manjak/gubitak samopouzdanja, loša koncentracija, odnos sa autoritetima, timske relacije, finansijska nestabilnost, javni nastupi… Bitno je tražiti stručnu pomoć, kao kada doživiš telesnu povredu – zaključuje osvajač 40 medalja, sa sve zlatnim olimpijskim odličjem.

Osakin oproštaj od RG

„Nikad ne bih relativizovala mentalno zdravlje, niti bih koristila taj termin površno. Istina je da sam patila od napada depresije od 2018. godine i imala sam zaista težak period dok sam se suočavala sa tim. Svi koji me poznaju znaju da sam introvertna i svako ko me je video na turnirima primetio je da često nosim slušalice, koje mi pomažu u borbi protiv društvene anksioznosti… Nisam neko ko se oseća komotno dok javno priča, stresno mi je da uvek pronalazim najbolje odgovore… Zbog svega toga, u Parizu sam se osetila ranjivo i pomislila sam da je bolje da probam da brinem o sebi i da preskočim konferencije za novinare. Objavila sam to preventivno, jer smatram da su pravila dotrajala u nekim delovima i htela sam da to istaknem. Pisala sam privatno organizatorima turnira i rekla da bih bila više nego srećna da posle turnira pričam sa njima, jer su grend slemovi veoma intenzivni… Sada ću provesti neko vreme van terena, ali kada dođe vreme zaista želim da razgovaram sa Turom, da bismo pokušali da popravimo stvar za igrače, novinare i navijače“, najjači su delovi Osakinog obraćanja javnosti putem društvenih mreža.