Argentina i bez Mesija pobedila u La Pazu i nije primila gol: Osveženo sećanje na „tim duhova”, koji je nastao iz „survajvora” 1973.

Jedina s oba poraza je Bolivija. Već nekoliko godina to je reprezentacija skromnih mogućnosti, koja, za razliku od prethodnih pokolenja, sve ređe koristi upadljivu prednost u odnosu na svoje goste da postiže uspehe bar u svom dvorištu.

Argentinci, recimo, nose pobedu iz La Paza ostvarenu lakše nego ikad na 3.600 metara nadmorske visine, gde se zbog razređenog vazduha vapi za kiseonikom, a noge i lopta ne slušaju kao inače.

Bilo je 3:0 za svetskog prvaka. Njegov kapiten Lionel Mesi je doputovao, ali ga selektor Lionel Skaloni nije stavio ni među rezerve iz predostrožnosti zbog uslova za igru.

Pamti jedan od najvećih fudbalskih asova i da se na stadionu „Ernando Siles” (po nekadašnjem bolivijskom predsedniku) rastavljao s dušom jedva dišući i da je povraćao od mučnine, a i da je bio u timu kad je Argentina u gradu nadohvat neba doživela najcrnji poraz ikada. U kvalifikacijama za Mundijal 2010. Bolivija je sa 6:1 pregazila reprezentaciju koja je za selektora imala slavnog Dijega Maradonu.

Argentina je sve vreme igrala promenljivo, ali je u poslednjem kolu, na „Sentenariju” u Montevideu, savladala Urugvaj s 1:0, pa je ona izvadila kartu za Južnu Afriku, a „urusi” su se za nju izborili u međuzonskom doigravanju s Kostarikom.

I kad su Argentinci ranije pobeđivali u La Pazu, pobeđivali su s mukom. Sada, prvi put za pedeset godina, ni gol nisu primili. Između stativa je odoleo Emilijano Martinez, najbolji golman Mundijala u Kataru prošle godine.

Samo jednom u prethodnih 13 mečeva s Bolivijom na njenom visu, a prvi je bio 1957, argentinski čuvar mreže je ostao nesavladan. To su zasluge Danijela Karnevalija za pobedu s 1:0 u čuvenoj utakmici 23. septembra 1973.

Evo po čemu taj susret ima izdvojeno mesto u analima nacionalnog tima.

Rađanje Kempesa bez parizera

Argentina se nije kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. Jedan od razloga bio je poraz u Boliviji (3:1). S njom se u grupi našla i za Zapadnu Nemačku 1974. Ponovo je među tri reprezentacije pravo na učešće imala samo prvoplasirana.

Argentincima je pobeda u La Pazu značila hleb nasušni. Ne otići na mundijal i drugi put uzastopce i to kad je sledeći čekan na vlastitoj zemlji (organizacija dobijena još 1966. u Londonu) bio bi pravi debakl i loša reputacija budućeg domaćina.

Znajući da se ide nebu pod oblake, Migel Ignomirijeljo, pomoćnik Omara Sivorija, predložio je selektoru da na višenedeljne visinske pripreme u zemlji povede grupu mladih igrača iz domaćih klubova. Sivori, veliko ime svog igračkog doba, koji je slavu stekao u Juventusu, nije želeo da doživi sudbinu svog prethodnika na klupi reprezentacije Adolfa Pedernere.

Dao je blagoslov, dok je on s najboljim timom pošao na turneju po Evropi na zakazane revijalne utakmice.

Među nadama od kojih je trebalo stvoriti tajno oružje za La Paz bio je i 19-godišnji Mario Kempes, koji će se 1978. proslaviti ne samo kao najbolji strelac šampionata sa šest golova već kao ključna figura da se u finalu s Holandijom na Monumentalu u Buenos Ajresu na produžetke dođe do prve titule svetskog prvaka (3:1).

Ignomirijeljovi regruti su krenuli u La Kijaku na 3.400 metara iznad nivoa mora na samoj granici s Bolivijom. Smatralo se da je taj gradić idealan za prilagođavanje na atmosferske uslove kakvi vladaju u bolivijskom gnezdu. Presudnu ulogu je trebalo da odigra kondicioni trener Karlos Kansela.

Fudbalski savez Argentine potpuno je ignorisao taj poduhvat. Fudbalska nacija je bila zahvaćena apatijom, a i politička previranja posle Peronovog povratka u zemlju iz izgnanstva u Španiji skretala su njenu privrženost fudbalu u drugu stranu, tim pre što je u te dane u jeku bila izborna kampanja za predsednika države.

„Ostavio sam u Buenos Ajresu spisak sa svime što nam je trebalo: sportska odeća, šunka, ulje, sirevi, meso. Rekli su da će sve dostaviti avionom. Nikada nam nisu poslali nijednu mortadelu. Nisu nas pozvali ni da pitaju za zdravlje. Odeću smo prali na ruke jer drugu nismo imali”, jadao se kasnije Ignomirijeljo.

Sablasno mesto, duge noći i samo cvrčci

Da nevolja bude veća, hotel u La Kijaki se renovirao. Morali su da se skuće u obližnjem Tilkaru.

„Mesto je bilo sablasno. Na 2.465 metara. Bez luksuza i udobnosti. Okolo samo ništavilo”, opisao je u autobiografskoj knjizi Kempes.

„Nije imalo gde da se ode. Nije bilo kafića. Noći su bile duge, neprijatne i hladne. Čuli su se samo cvrčci”, prisećao se Ruben Galvan.

U spartanskim uslovima sve je zavisilo od nepokolebljive volje da se izdrži i fizički i psihički. Dvojica, naviknuti na lagodnost u River Plati, nisu mogli. Vratili su se kući.

Pošto paralelni državni tim nije imao ni para, igrao je utakmice s lokalnim klubovima da zaradi koju žutu banku. Neki su mu i otkazali gostoprimstvo, držeći da nema uvaženost najboljeg sastava.

U nagonu za preživljavanjem odigrano je 14 mečeva. U prvom je bilo nerešeno, a u ostalima samo pobede.

Pošto su se nje fudbalski oci odrekli, reprezentacija je bukvalno bila nepostojeća, fantomska. Da bi stekli kakvo-takvo priznanje i da skrenu pažnju na svoju žrtvu, igrači su odlučili da se fotografišu za jedan bolivijski list.

Sasvim primereno im je bilo da u skladu sa svojim statusom natuku fantomke na glave. Trener za kondiciju se dao u uzaludnu potragu. Sinulo mu je da kupi karton da se od njega naprave kapuljače da bi igrači ličili na duhove. Tako je nastala čuvena fotografija.

S novim životnim iskustvom, ali obeshrabreni, vratili su se u Buenos Ajres da se priključe najboljima, koji su već odigrali dve utakmice u kratkotrajnim kvalifikacijama u nešto više od mesec dana. Bolivija je savladana kod kuće s 4:0, a u gostima s Paragvajom bilo je 1:1.

„Vratio sam se iz tog pakla sa sedam-osam kilograma manje”, uveravao je Kempes, koji je u Boliviji prvi put igrao u reprezentaciji.

Velika pobeda u senci Peronovog povratka na vlast

Utakmica visoke napetosti i velikog značaja i za domaćina, koji na mundijalu nije učestvovao od 1950, i za gosta, koji u Boliviji nije pobedio od 1965, bila je u Argentini u zapećku, jer je birana glava države.

Na dan utakmice Peron je dobio 62 odsto glasova. Postao je predsednik treći put. Razdragana masa je preplavila ulice, zaboravljajući na fudbalsku selekciju.

Reprezentacija, u koju je Sivori stavio sedmoricu s paklenih priprema i četvoricu iskusnih iz glavnog tima, pobedila je s 1:0 golom Oskara Fornarija u 17. minutu.

Odškrinuta su vrata Zapadne Nemačke. Trebalo je, istina, savladati i Paragvaj u poslednjem kolu kod kuće, ali ta pobeda (3:1) bila je mačji kašalj u odnosu na „survajvor” do La Paza i u La Pazu.