Bajern uplašio crno-bele: Posle petog vezanog poraza Partizan deluje kao da je malaksao?

Nisu Partizanu još uvek ugroženi primarni ciljevi ove sezone, daleko od toga.

Na osam kola do kraja ligaškog dela, crno-beli će još pet utakmica odigrati u Beogradskoj areni. Trenutno su na skoru 12-14, uprkos najdužoj ovosezonskoj negativnoj seriji od pet utakmica, od kojih tri u Evroligi, samo su na trijumf od Valensije i Makabija koji zauzimaju deveto i deseto mesto (poslednja dva koja vode u plej-in).

Matematički, dakle, izabranici Željka Obradovića imaju sasvim ostvarivu računicu, međutim igrački su u poslednje vreme u najvećoj minus fazi od početka takmičarske godine i to u periodu sezone kada je trebalo da polako standardizuju principe u igri i demonstriraju automatizam koji je nezavisan od fizičkog i mentalnog stanja igrača.

Odbrana kao bumerang

Partizan je sinoć izgubio meč koji je po većini parametara morao da dobije, ali ne i sa apekta onih defanzivnih.

Pre susreta sa Bajernom, crno-beli su prema defanzivnom rejtingu bili tek na 14. mestu od ukupno 18 ekipa.

Mnogo je problema imao srpski velikan prilikom protivničke „pik en rol“ igre. Ni jedan taktički manevar nije davao rezultat. Jednostavno, centri Partizana nisu bili na neophodnom novu, a zbog njihovih konstantnih kašnjenja ili lošeg čitanja postavljenih blokada od strane, prevashodno Serža Ibake, patila je strana pomoći.

Koliko god bio produktivan u napadu, Frenk Kamenski je defanzivni kamen u patici za crno-bele.

Amerikanac i srpskog porekla (iz mešovitog braka) nije u stanju da ispuni defanzivne zahteve trenera Željka Obradovića.

Njegove spore noge, generalno tromi pokreti odudaraju od onoga što je želja vrhunskog srpskog stručnjaka.

Kaminski u odbrani u „piku“ nije u stanju da visoko iskače, vrši pritisak na dodavanje beka, a potom se vrati na svog igrača i u dovoljnoj meri utiče nja njegovo otvaranje iz blokade.

Posledično, da bi se praznina u reketu popunila, strana pomoći mora mnogo da rotira, ulazi gotovo u srce reketa, što veštiji bekovi sa loptom u rukama lako kažnjavaju pasom ka saigračima na perimetru.

Takođe, kod preuzimanja, a to se najbolje videlo u samoj završnici, Kaminski nogama ne može da isprati bekove koji su od njega niži i po dvadeset centimetara.

Silvan Francisko je to na delu pokazao u Beogradskoj areni.

Nekadašnji NBA košarkaš nije u stanju da umanji mis-meč što je neka osnovna ideja kod defanzivnih principa koji se zasnivaju na preuzimanjima.

Naravno, Kaminski nije jedini defanzivni problem, ali jeste najveći.

Videlo se i protiv Bajerna koliko spoljna linija ne uspeva da sačuva svoje igrače. Kevin Panter, Ognjen Jaramaz, Džejms Nanali… dozvoljavali su, neretko, da ih bekovi lako probiju, na najjednostavniji mogući način, što je posledično dovodilo ili do direktne egzekucije ili pravovremenih pasova ka slobodnim saigračima u postavi Bavaraca.

Ne bi trebalo da bude iznenađujuće što Partizan defanzivno na perimetru u proseku prima gotovo 37% upućenih šuteva za tri poena. Oni su posledica ili dubokih rotacija na strani pomoći ili lošeg načina odbrane u „piku“ najčešće onog centralnog.

Iskusni bekovi lako prepoznaju protivničke greške u odbrani i poput Franciska u stanju su da lako kazne odbranu ispod blokade, loša iskakanja centara ili nedovoljno kvalitetna preuzimanja.

Uprkos tome što je većina košarkaša Partizana atletski predisponirana i fizički dosta snažna što su preduslovi za kvalitetnu odbranu, defanzivni propusti se kod crno-belih ponavljaju iz nedelje u nedelju.

Trener Željko Obradovć tako je koncipirao ekipu da gotovo većina može da odbrambeno preuzima od jedinice do četvorke i to bez nekog većeg visinskog hendikepa.

S tim u vezi, bilo je za očekivati da će se odbrana crno-belih zategnuti protokom vremena, međutim ni u petom mesecu od starta sezone neki veći pomaci nisu vidljivi.

Pad u formi kad mu vreme nije

U napadačkom smislu igra Partizana svo vreme ima „glavu i rep“. Jasne su ideje, postoje uhodani principi, brojni igrači „grickaju“ već treću sezonu u istom dresu (Panter, Ledej, Nanali, Smailagić, Koprivica, Trifunović, Avramović…) što je veoma važno kako bi se stekli željeni automatizmi.

Zbog surovog rasporeda utakmica, umor je nekad toliko očigledan da pojedinci deluju kao da se dave u živom blatu. Mozak im šalje informacije koje telo ne može da isprati.

Takvi periodi u sezoni su očekivani i izgledaju kao „ruki zid“ u NBA, međutim kod pojedinaca je jasno uočljiv pad u formi koji se ne može i ne sme opravdati isključivo umorom.

Bruno Kaboklo se navijačima predstavio kao nešto slabija verzija Matijasa Lesora. Na debiju, upravo protiv Bajerna u Minhenu, oduševio je crno-bele simultankom u formi 19 poena.

U jednom trentku imao je najbolje procente za dva i tri poena u ekipi, veoma brzo se ustalio u startnoj petorci, međutim kako vreme protiče sve je bliži statusu prosečnog evroligaškog centra.

Od 12. januara i meča sa Makabijem nije imao bitniji napadački učinak. Duel sa Bajernom bio je šesti evroligaški na kojem nije ostvario dvocifren košgeterski učinak.

Ni sa aspekta skokova nije bio naročito dominantan, a ono što sigurno brine sturčni štab jeste i sve veća defanziva poroznost zbog koje na terenu ne provodi više od nekih 16 minuta.

Iako jedan od nosilaca igre, Zek Ledej je zaređao sa mečevima na kojima nije bio posebno efikasan.

Njegov status u ekipi je neupitan, baš kao i uloga ubedljivo najbolje opcije na poziciji krilnog centra.

Ipak, serija poraza usko je povezana sa njegovom neefikasnošću.

Od derbija sa Crvenom zvezdom 28. januara, zaređao je sa utakmicama na kojima nije imao dvocifren košgeterski učinak.

Partizan je te četiri utakmice izgubio, a Ledej se nije proslavio ni u jednom statističkom parametru.

Alen Smailagić, kao prva alternacija na četvorci i jedna od na petici, takođe je u ofanzivnom pogledu u osetnom padu forme.

Navijači Partizana gotovo da ne pamte meč na kojem je reprezentativac Srbije imao zapažen poenterski učinak.

Nakon oporavka od povrede, dakle 12. januara i duela sa Makabijem, popularni Smajli je samo protiv Panatinaikosa pored svog imena imao broj sa dve cifre u statističkoj rubrici namenjenoj za poene igrača.

Na terenu neretko deluje nervozno i dekoncentrisano. Lako započinje rasprave sa sudijama, često ka njima gestikulira, a utisak je i da mu pozicija krilnog centra ne prija.

Komotnije se oseća kao centar koji može da širi igru šutem sa distance, dominira na klozautu kada mu viša i sporija petica priđe, dok za četvorku nema neophodnu brzinu, eksplozivnost, ali ni rad nogu prilikom defanzivnih zadataka.

Aleksa Avramović, Mateuš Ponjitka, Uroš Trifunović, Ognjen Jaramaz, Danilo Anđušić, Balša Koprivica… pate od hroničnog nedostatka ofanzivnog kontinuiteta.

Naravno, ni njihove uloge nisu jedne od bitnijih u sistemu, neretko bivaju i van rotacije (pogotovo Anđušić, Koprivica, Jaramaz i Smit) što samo usložnjava njihovo bitisanje na terenu.

Moguće je i da im je, usled toga, nagriženo samopouzdanje, možda povećano nezadovoljstvo jer su igrači u godinama kada bi trebalo da igraju, a većina njih je u očiglednom padu forme.

Zapravo, osim Džejmsa Nanalija, Pi Džej Doužira i Kevina Pantera kontinuitet je „strano telo“ za većinu igrača u ekipi Željka Obradovića.

U takvim okolnostima i ne čudi što su crno-beli u poslednja dva evroligaška kola ispali iz najboljih pet po indeksu korisnosti i prosečnoj efikasnosti po utakmici.

Važna napadačka stavka vezana je i za broj asistiranih opena, a Partizan je u tom aspektu najlošiji tim Evrolige sa svega 15,1 asistencijom po utakmici.